Sve velike manipulacije su već izrečene

Juče sam položila svoj poslednji ispit na doktorskim studijama, što je ujedno, nadam se, poslednji ispit tog tipa i u životu. Sa drugaricama se šalim kako je ostalo samo da napišem doktorat, a to je sitnica. Polagala sam ispit u kom je bila ,,spakovana” sociološka teorija od Sokrata do kraja XX veka, što je pre manje od decenije bio razlog zašto sam upisala studije sociologije. Prošla su odavno vremena kad se izrazito radujem zbog položenog ispita – prosto sam srećna što imam jednu obavezu manje pored posla i što mogu opet da spavam.

Sve velike reči su već izrečene

Učenje je čudan proces, istovremeno i izolojući i jasno integrisan u celokupno individualno iskustvo. Izolujući, jer priroda procesa zahteva osamljivanje i fokusiranje isključivo na to što radiš, sa idejom da bez obzira koliko su ti neke ideje interesantne, možda nikad nećeš imati sa kim da pričaš o tome (teorije o demokratiji nisu baš priča za kaficu sa prijateljima). Možda ću moći da zamaram studente koji su osuđeni na to da me slučaju na časovima, pisaću naučne radove o tome, ali uvek ostaje pitanje ko će to zaista pročitati. Ujedno je i integrisano u celokupno iskustvo jer je nemoguće čitati bilo šta i ne razmišljati o paralelama u realnosti.

Možda podjednako važno – budući da smo refleksivna bića i da smo sposobni za introspekciju, na lično nivou je pomalo otrežnjujuće suočavanje sa sopstvenom prosečnošću. Nekada davno sam pročitala jednu Sokratovu misao, da su sve velike reči već izrečene. Kao mladom čoveku naše epohe, sklonom promišljanju sveta oko sebe, to jeste mali šamar realnosti – sve što ti padne na pamet deo je šireg korupsa ljudskog znanja i osim ako nije reč o nečemu zaista izuzetnom i velikom – verovatno je već izrečeno. Drugim rečima, neko se toga već setio pre tebe. U toj atmosferi smišljamo teme za master i doktorske teze, pokušavajući da pružimo nešto novo i originalno u moru ideja.

Bez obzira na stepen izolovanosti prethodnih dana, nisam mogla da ne čujem šta se oko nas dešava i da ne razmišljam o tome u kontekstu trenutne ispitne preokupacije. I te slike se prelivaju sa slikom mene i mojih mačaka koje mi spavaju u krilu do jutra dok ja učim.

Prva slika – centar Beograda, negde oko mog fakulteta, onog na kom učim između ostalog i o pravu i pravdi, o nejednakostima, o tome kako društvo jeste i promišljam kakvo treba da bude. Malo dalje niz Knez Mihailovu stariji čovek u narodnoj nošnji, svira frulu. Nije to tako čudna stvar, stariji ljudi rade svašta kako bi dopunili svoje mizerne penzije sa kojim često čine onaj deo stanovništva koje je na liniji apsolutnog siromaštva. Pored njega komunalna policija, dva službenika, dva ,,Bela”. Zapravo se od pre nekog vremena to zove komunalna milicija – valjda da aludira na tu finu razliku između policije kao represivnog aparata i milicije koja je narodna institucija, koja služi zajednici. Stoje pored njega i preslišavaju ga, verovatno zato što nema dozvolu da stoji tu i traži novac jer kvari utisak o centru jedne metropole. Ne možete ni prosjak biti tek tako, ne može se kvariti estetika… što bi rekla jedna meni draga stranica na Instagramu, estetika propadanja.

Nema drugih komunalnih problema koji pogađaju zajednicu ili su oni barem minorni u odnosu na ove strašne pojave koje se tiču prodaje cveća, paketića lavande i sviranja koje kvari utisak o prodavnicama elitnih brendova u srcu Beograda. Sličan utisak imam i kada sa vrha Kameničke duž koje se prostire lepa kaldrma i improvizovani buvljak sa sitnicama koje prodaju takođe najugroženiji delovi stanovništva i tako preživljavaju, vidim velelepni Beograd na vodi. Sjaj i očaj, jedno naspram drugog. Razrušena fasada luksuza. Laž koja se prodaje, a koja nas istovremeno i košta jer – možda ne znamo kako tačno izguraju mesec ljudi sa platama i penzijama koje ne prelaze dve ili tri stotine evra, ali ne znamo ni finansijsku pozadinu Beograda na vodi. Jedni se kažnjavaju, drugi slave.

A pošto često trčim duž onoga što Vučić naziva najlepšom promenadom u Evropi – Sava promenadom – dodatno se uverim u šupljinu tog luksuza jer sve smrdi. Nema boljeg načina da se ovo kaže… ali valjda tako miriše luksuz. Međutim, prosjaci i stariji ljudi koji sviraju predstavljaju problem i kvare sliku luksuza.

Kad prođem te valjda najreprezentativnije delove Beograda i vratim se svojim mačkama i ispitu, ponekad u prolazu propratim i neke vesti – prethodnih dana sporadično, zbog učenja. A imam šta i da vidim, jer se tamo opet predstavljaju jeftini proizvodi, od parizera do jaja. Prezentaciju drži državni vrh, jer ko bi drugi znao bolje da proda gomilu ničega zapakovanog u nešto, najčešće ideju da nam čine uslugu.

Sa slašću u pogledu, valjda da se tako sugeriše i svima onima na rubu siromaštva, da je parizer zaista hrana bogova. Utom i Tomislav Momirović, spletom nesrećnih okolnosti ministar trgovine, objašnjava nutritivne potencijale dva jajeta koja sa ovim pogodnostima koje je država obezbedila, koštaju svega 22 dinara, a zasite čoveka na ceo dan. Toma Mona (od milošte) nije objasnio koliko u odnosu na to vrede odevni predmeti modnog brenda čiji je vlasnik. U kakvim uslovima rade oni koji prave te odevne predmete znamo – o toj eksploataciji se javno već govorilo.

Razrušena fasada luksuza. Beda, siromaštvo, očaj. Ništa novo u istoriji politike, hleba, igara, parizera, jaja. Ništa novo, ali beskrajno tužno.

Ko gubi, ima pravo da se ljuti… i tuži

Druga slika – ponovno prolaženje kroz dvadeset vekova društvene teorije me podseća ne samo zašto sam postala sociološkinja, već i zašto sam postala feministkinja jer je to u stvari duga istorija nevidljivosti žena. Žene su kreatorke istorije, žene su pisale teoriju, ali one najčešće nisu deo zvaničnih tokova i kurikuluma. Žene su češće obejkti društvenih dešavanja, pre nevidljive hasanaginice nego aktivni subjekti. Perspektiva muškaraca je viđena kao opšta i neutralna; perspektiva žena kao ideološki obojena i partikularna.

Slaviša Orlović, zvanično kandidat za mesto dekana Fakulteta političkih nauka koji 7. juna ove godine nije izabran na tu poziciju, povampiruje se nakon najavljene ostavke sa mesta na koje nije ni izabran i iznova govori da mu je učinjena nepravda. Da podsetim – tada nije izabran delom i jer su se studentkinje pobunile protiv toga da na čelu fakulteta na kom studiraju bude profesor koji u svojoj radnoj biografiji ima prijavu za seksualno uznemiravanje. Deset godina ranije, za uznemiravanje na fakultetu prijavila ga je studentkinja, a prijava je skrajnuta nakon što je tužio fakultet. To je bio kompromis. Nasilje se dešava, a oni na pozicijama moći prave kompromise, jer je nasilje nevažno u konačnici.

Slaviša ponovo preti tužbama, svima onima koji su tog dana podsećali na tu sitnicu u radnoj biografiji, jer se seksualno uznemiravanje ne vidi kao problem dovoljno vredan pomena i sprečavanja daljeg napredovanja u karijeri. Jer se na tom fakultetu može predavati studentima i studentkinjam o pravu, pravdi i legitimnim izborima, ali da u svemu tome na kraju ne budu vidljive žene i kako one shvataju bilo šta od toga.

Iako nije tog dana izglasan, kasnije je protivpravno proglašen dekanom pod uticajem pre svega Maje Gojković, iako je u karijeri imao prijave za, u najmanju ruku, protivpravne aktivnosti, Orlović se poziva na pravo i pravdu.

Razrušena fasada demokratije i ideja o pravu i pravdi.

Šta je poveznica ove dve priče? Srpska napredna stranka je u poslednih 12 godina uspela da uspostavi jak klijentelistički sistem, tako da svoje poslušnike ima apsolutno svuda. Slavišu Orlovića je tog dana podržala Maja Gojković koja je takođe bila deo ne samo glasanja o izboru dekana, već je i insistirala da se glasanje ponavlja u krnjem sastavu nakon što Orlović jednom nije izabran. Svi zajedno govore o pravu i pravdi i ispravnim vrednostima i kako su život posvetili nekim idejama: Vučić i svi njegovi poslušnici nacionalnom interesu, Orlović akademskoj čestitosti i visokom obrazovanju. Svi zajedno pokušavaju da na sve načine održe te razrušene fasade koje su gradili toliko dugo, nenaviknuti na postojanje otpora.

I ništa od toga nije ni novo, ni originalno jer su sve velike manipulacije već viđene.

Međutim, iz toga postoje dva puta – jedan koji je vođen potpunom pomirenošću sa sudbinom i cinizam kao jedini mogući odgovor na to, i drugi koji uviđa da je istorija tlačenja uvek istovremeno i istorija otpora… jer nikada nema apsolutne pomirenosti sa sudbinom među onima koji nešto trpe.

Despoti se zaigraju u svojoj samovolji i zaborave na tu prostu istorijsku činjenicu. Sa čela države, fakulteta ili bilo koje druge institucije.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: