Prstohvat Kosova za rešenje krize

Keri Bredšo bi sigurno ovu kolumnu posvetila tome što tokom godine ima dovoljno petkova i dovoljno 13. dana u mesecu i samim tim nesrećne i nezanemarljive statističke verovatnoće da će se ova dve kategorije preklopiti. Možda bi tog dana srela nekog bivšeg dečka, možda baš Zverku. Možda bi slomila štiklu ili ugazila u neki pseći poklončić. Možda bi odlučila da tog dana ne izađe iz stana, da bi izbegla sve to. 

Između mita i stvarnosti

Mit o najbaksuznijem danu u godini, petku 13, deo je sistema sujeverja velikog broja kultura. Od sitnih malera na nivou Keri Bredšo, do horor filmova o serijskim ubicama koje love nove žrtve baš na ovaj dan – sve je to deo istog paketa. Sve i da ne znamo otkud to i koja je simbolika ovog dana ili uopšte broja 13, osetićemo neke čudne žmarce na sam pomen. Ja živim u broju 13 i imam crnu mačku koja mi prelazi put non stop (ali i belu), pa ne strahujem od baksuzluka… a malo sam i naviknuta na život ovde, pa mnoge svoje svakodnevne sitne anskioznosti racionalizujem time da je bilo i gorih problema koje nismo rešavali, niti smo umrli od njih. 

U svakom slučaju – Keri Bredšo je svoju kolumnu zasnivala na mnogo grandioznijem životu od onog koji ja vodim. Ja pišem o stvarima koje živim, o kojim razmišljam, koje osećam i nekad postoji srećna okolnost da se nešto od toga preklapa sa iskustvima drugih ljudi u dvadesetim, tridesetim, četrdesetim godinama… i tako dalje. I često to jesu priče koje odgovaraju estetici 13. u mesecu koji pada u petak. 

Mitovi o ovom broju su svakakvi, religijskog, biblijskog, paganskog karaktera – ima svega. Trinaesti apostol Juda, u petak su Adam i Eva jeli plod sa Drveta znanja, ovo je dan kada se desilo prvo ubistvo u istoriji kada je Kain ubio Avelja, kada je Nojeva barka zaplovila u Veliki potop… lista ovde ne prestaje, ali razumeli ste suštinu. 

Bez obzira na nekoliko vekova duge pokušaje racionalizacije i raščaravanja, ljudi vole mitove. Verujem da je to ono što nam pomaže da anticipiramo postupke ljudi u haotičnoj stvarnosti koju delimo. Svet je nepredviljiv i suštinski strašan, a ideja da će se još neko voditi istim tipom sujeverja nam daje kakav-takav osećaj sigurnosti. 

Sa druge strane, ta vrsta sigurnosti nam često daje i privid razumevanja situacije, onda kada je ona daleko kompleksnija. To je možda jedan od razloga zašto se, uprkos ogromnom interesovanju i nekakvom intrinzičnom osećaju potrebe, nisam nikada uhvatila u koštac sa pitanjem nacionalističkih mitova na Balkanu. Nekad ranije sam spomenula kako sam želela da istražujem Ženski sud, kao oblik narodnog tribunala nakon ratova 1990-ih, ali sam od toga odustala zbog emocionalne nabijenosti ovih tema. Želim da znam šta ženama treba nakon ogromnog nasilja i traume, želim da one budu vidljive u teoriji i istoriji barem jednom. Međutim, ionako mučan i dug posao istraživanja i pisanja disertacije time bi postao još gori i to ne zbog žena koje su zapravo glavni akteri ove priče, već zbog mitova koji okružuju ove ratove. 

Magla. Tako bih opisala ova pitanja. Čak se ne slažemo ni oko naziva – da li je domovinski i osloboditeljski, da li je osvajački ili odbrambeni, da li je za očuvanje jugoslovenske države ili je rat za njeno nasleđe. Ko je kriv, a ko prav, ko je dželat, a ko žrtva, ko kome šta duguje na kraju… jednačina sa gomilom nepoznatih. Tu su političari, tu su njihovi proklamovani i tajni planovi, tu su regularna vojska, policija, paravojne formacije (i štošta između, sa elementima sva tri), tu su interesi međunarodne zajednice, tu ideje o tome ko će koga napasti prvi i šta uraditi tim povodom. 

Tek na kraju dolaze ljudi, muškarci i dečaci koji su dobovoljno ili na prepad slati u borbu, žene i devojčice koje su ostajale u kućama i često postajale žrtve ratnog silovanja, deca koja su ratne traume ponela na neki sebi svojstven način. Ali se njima niko na kraju ni ne bavi. A kada se tome dodaju i savremena tumačenja različitih nacionalizama, koji je više, a koji manje dozvoljen i čemu služi, najvažniji akteri rata – ljudi – ostaju potpuno nevidljivi i nemi. Nikoga nije briga za njih. Oni su neimenovani heroji koji su dobri samo takvi – bez glasa i onda kada se na njima može pokupiti određeni poen. Ima li šta bolje od spomenika neznanom junaku koji osim tog spomenika ne zahteva ništa drugo – ni ratnu invalidninu, ni stan, ni zdravstveno osiguranje, ni dostojanstven život nakon što je svoj život poklonio zarad neke grandiozne ideje koju su mu servirali političari?

Hiljadu lica rata i nijedno ljudsko

Srpska napredna stranka vlada poslednjih 12 godina i to što su čelni ljudi istovremeno i važne ličnosti iz istorije pomenutih ratova ne izoštrava vid u ovoj magli. Da budem iskrena, slično je kod susjeda – ukoliko pustite HRT, videćete da se tamo još uvek emituju prilozi o Domovinskom ratu i braniteljima kojih je svake godine sve više (praktično je cela Hrvatska učestvovala u ratu prema tim brojkama). Generacije dece rođene tokom 1990-ih danas dobijaju svoju decu, udomljavaju pse i mačke, ako imaju sreće, kupuju neku nekretninu, ali je rat još uvek živa stvarnost za sve nas, kao da se baš ovog trenutka dešava. Ratne traume su takođe žive. Na našu nesreću, i političari su.

A dešava se u stvari, nešto drugo do čega ni ne stižemo od nacionalističkog šuma oko nas. Nakon ratova 1990-ih i uspostavljanja novog poretka – kod kuće i van ovih napaćenih zemalja – bio je potreban jedan narativ, sa jednostavnom linijom argumentacije. Univerzalni dželat i univerzalna žrtva. Onaj kome se veruje i onaj ko se osuđuje. Tako smo i dobili situaciju u kojoj se neki nacionalizam osuđuje više, neki manje. Na primer, postojala je jedna i jedinstvena ideja o tome ko su bile žrtve ratnih silovanja i kako se to može iskoristiti u dobijanju političkih poena i izgradnji novih država.

Bila je jedna serija kasnih 2000-ih, prva takva u nizu, pod nazivom Gorki plodovi. Ja sam bila jedanaestogodišnja klinka pa se ne sećam baš svega, ali mi je u sećanju ostala živa scena pokojnog Tanasija Uzunovića koji je tamo imao ulogu nekog novokomponovanog političara sa vrlo mutnom prošlošću i koji ima duel sa svojim političkim protivnikom u lajv programu. Svađaju se, krve, upiru prstom jedan u drugog, da bi se po gašenju kamera izgrlili i izljubili – jer i jednom i drugom odgovara paljenje strasti pred kamerama. Jer su i pored proklamovanih razlika suštinski isti.

U poslednjih dvanaest godina, političke krize su se dešavale svako malo i svaka je bila više ili manje uspešno prebrođena od strane režima. I nije Vučić prvi koji se toga setio – istorija ideja pokazuje kako su vladare uvek savetovali da održavaju privid rata i opasnosti onda kada je potrebno ojačati režim iznutra – ali je to ono što radi gotovo majstorski više od decenije. Nerešeni sukobi na Kosovu mu to dodatno omogućavaju, pa se ne libi da baci prstohvat kosovske krize kad god zagusti u Beogradu. Time zadovoljava više potreba – ne bavi se istinski potrebama Srba na Kosovu, ali uspešno pomera fokus sa problema u sopstvenom dvorištu, istovremeno pokazujući kako onima koji govore o tim problemima fali patriotizma. Oni se ne bave Kosovom, on da. 

Mislim na pokojnog Tanasija u toj ulozi mutnog političara koji se lako i brzo obogatio 1990-ih i zajahao talas političke krize, koja nasuprot onoj standardnoj definiciji, nema ni početak, ni kraj. Ona prosto traje, postaje trajno trpno stanje. Sećam se kako su se hapšenja i maltretiranja Srba na Kosovu dešavala svaki put kad je gorelo ispred državnih institucija u krugu dvojke: tokom protesta u julu 2020. kada je policija ubijala boga u demonstrantima, tokom protesta 2022, tokom majskih protesta 2023, tokom protesta nakon izborne krađe u decembru 2023, tokom protesta protiv rudnika litijuma. Spomenula sam samo neke ,,najsvežije”. Obrazac postoji mnogo duže. 

I nije pokojni Tanasije u svojoj ulozi bio vizionar, nego su to jeftine političke strategije stare kao vreme – stvoriti privid ratne opasnosti u kojoj je nedopustivo baviti se nečim drugim jer se svi resursi moraju usmeriti na najhitnije. Jedini problem je što je naš Tanasije u stvari Vučić i što ovo nije serija, nego su naši životi i još važnije – životi Srba na Kosovu. Nasuprot njega nije neki drugi glumac nego je Kurti, a igrice koje se dešavaju tamo zaista pogađaju preostalo stanovništvo na Kosovu. 

I, kako se na kraju baviti uopšte ovim pitanjem? U stvari, što više čitam, to sam u većoj magli u vezi sa ovim. Dodatni nivo je nivo neprijtnosti – volela bih da svi možemo da čitamo Dimitrija Tucovića i njegovo shvatanje kosovskog pitanja kroz istoriju, da čitamo o zločinima srpske policije i OVK tokom rata na Kosovu, da čitamo o martovskim pogromima i proganjanju ablanskog stanovništva u užoj Srbiji. I da vidimo koliko ništa nije jednostavno, osim političkih igara u kojim samo dva despota pobeđuju jer su isti. Jer će se na kraju izgrliti kad se kamere ugase. 

Možda je na kraju ključ u razumevanju igara političkih elita koje zaista nije briga ni za jedan kamen zemlje Srbije ili koje god zemlje. One koje jeste briga su Srbi i Albanci koji su se pre nekoliko godina zajedno borili protiv izgradnje mini hidroelektrana na Šar-planini. Rat su političke elite i grandiozni planovi, ali i ljudske sudbine. 

Ovi prvi će otići, kad-tad, nakon što prodaju ove druge i sve drugo što se nađe na putu. 

Nama će ostati to sve drugo – sa koje god strane barikada da smo bili dok je rat trajao. 

Zato je jedina alternativa zveckanju oružjem – solidarnost i borba protiv onih koji svoju decu neće slati u ratove koje će zagovarati. 

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: