Sva lica nasilja – jesi li naš ili si ubačen

Vreme je relativna stvar. Vreme provedeno na poslu, izlasku, u školi, na fakultetu nije isto. Vreme koje provedemo u neprijatnosti, nesigurnosti, strahu prolazi teže. Kolumnu objavljujem petkom, a deluje mi da sam poslednji put pisala pre nekoliko meseci ili još davnije. U četvrtak uveče sam bila na protestu protiv rušenja Savskog mosta, u petak je išla kolumna. Prošle nedelje sam pisala o oduzimanju biblioteka, potrebi i obavezi da sprečimo njihov nestanak. Od tada je nestalo četrnaestoro ljudi; nisu magično isparili, nisu migrirali u neke toplije krajeve, nisu odlučili da započnu živote ispočetka negde tamo – jer neki među njima nisu stigli ni da ih započnu ovde. Ubijeni su. 

U trenucima dok je moj urednik objavljivao moju prošlonedeljnu kolumnu, pod ruševinama Železničke stanice u Novom Sadu spasilačke ekipe su tražile žrtve i preživele. 

Dani kad je svuda mrak

I sve je postalo manje važno nakon toga. I biblioteke, i posao, i svakodnevni problemi, i mostovi, i simpatije. Uveče smo se našle i delile ista osećanja duboke uznemirenosti, nesigurnosti, bespomoćnosti, besmisla. Sve smo dan provele više-manje isto – čitajući obaveštenja iz Novog Sada, prateći izjave državnih funkcionera i gledajući kako se naslovi i sadržaj već objavljenih vesti menja.

Ivica Dačić je najpre nonšalantno naglasio kako spasilačke ekipe nisu imale mnogo posla jer je bilo više mrtvih i da treba da budemo zahvalni što imamo Aleksandra Vučića da nam otkrije krivce. Goran Vesić, tada aktuelni ministar građevinarstva, iz sve snage je pokušavao da zaplače, pa je svima onima koji imaju elementarno poznavanje ljudskih emocija i facijalnih ekspresija koje ih prate bilo u najmanju ruku neprijatno. Ana Brnabić je izjavila da je opoziciji žao što je samo četrnaestoro ljudi poginulo. Aleksandar Vučić je naglasio da nadstrešnica koja se srušila nije bila predmet nedavne rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu, kriveći arhitektu koji ju je projektovao 1960-ih godina. Informer je pisao o tome kako oni bivši nisu hteli ni prstom da mrdnu oko rekonstrukcije Železničke stanice, do dolaska SNS-a na vlast. 

Neki drugi mediji su pisali o još jednoj nezapamćenoj tragediji, n-toj po redu u poslednjih nekoliko godina. Sve su tragedije i sve su nezapamćene, kao da je reč o uraganu ili kakvoj prirodnoj katastrofi, iako odgovorni za smrt svih ovih ljudi imaju ime, prezime, jasnu državnu funkciju, a vremenske intervali između ovih dešavanja su sve kraći – dovoljno da ne možemo da ih zaboravimo, sve i da želimo. 

Svi zajedno su sa nepodnošljivom lakoćom izgovarali stvari koje su svakom iole savesnom čoveku nedokučive, upravo zato što su te navodne tragedije sve brojnije, pa su oni praktično uverzirani u ubijanju. Nije im prvi put da su odgovorni za smrt, patnju, uništenje. Oni su tu da svoj krizni PR doteruju, adaptiraju za nove ,,nezapamćene tragedije”, isprobavaju u novim nesrećnim slučajevima za koje su oni krivi, a mi da strahujemo, preispitujemo sebe i smisao, brojimo mrtve… dok još ima ko da broji. 

Goran Vesić je u ponedeljak uveče podneo ostavku na mesto ministra građevinarstva, sa porukom da ne oseća krivicu i odgovornost za ubistvo četrnaestoro ljudi. Politička i krivična odgovornost međutim ne zavise od individualnih osećanja osobe. Ta osećanja mogu da se dele sa psihoterapeutima, roditeljima ili bliskim osobama – javnost to ne treba da zanima. 

Dan mrmota i ubačenih elemenata

I baš zato što su intervali sve kraći, što iznova proživljavamo tragedije, znamo šta će uslediti i šta je jedini logičan odgovor. Međutim, to što vladajuća partija i njeni glasnogovornici, ujedno oni ljudi koji zaista odlučuju o našim životima, imaju gotovo identičan narativ koji rabe u ovim situacijama, ne znači da to opozicija nema. Jedni govore o bivšima, iako je nakon dvanaest godina vladavine zaista više nevažno šta je bilo nekada, barem po pitanju efekata onoga što živimo sada i ovde; drugi već dvanaest godina rade identične stvari sa nadom da će efekti biti drugačiji. 

Protesti koji su usledili imali su gotovo identičnu logiku kao i svi prethodni u poslednjih pet godina, ili barem od čuvenih julskih protesta protiv još jednog protivzakonitog anti-kovid karantina. Ideja o beskrajno dugim šetnjama koje su opozicione političare pre činile našim fitnes instruktorima nego vođama nekakvog političkog otpora, jedan je od faktora koji nas je doveo do ove tačke. Od 2020. godine naovamo nesposobnost tzv. građanske opozicije da kanališu opravdani bez građana krije se iza ideje o ,,ubačenim elementima”. Protest u Novom Sadu je usledio četiri dana nakon pada nadstrešnice i ubrzo je glavni povod protesta prestao da bude važan jer se fokus sa samog otpora prebacio na legitimate oblike otpora. 

Šta je nasilje? Šta je zlo? Jesu li to kamenice u rukama dvadesetogodišnjaka čija je prošlost i sadašnjost ispunjena nasiljem i apsurdom zbog čega je budućnost nezamisliva, ili je nasilje smrt četrnaestoro ljudi zbog poremećene statike armiranog betona? Je li nasilje baklja koja treperi ispred Gradske kuće u Novom Sadu, ili činjenica da tu inače sede i ljudi koji su deo organizovanog kriminalnog kartela koji se finansira trgovinom drogom, oružjem, ženama i devojčicama zarad seksualne eksplotatacije? Je li nasilje cisterna fekalija u evropskoj prestonici kulture, ili falange koje organizovano batinaju političke protivnike, a kako smo videli, počeli su i da ih hapse po ulicama? 

Zlo je banalno. Zlo su ljudi koji rade svoj posao ne preispitujući krajnje posledice svog delovanja. Zlo je poremećena statika armiranog betona jer se neko ,,ugradio” u projekat rekonstrukcije Železničke stanice u Novom Sadu – ne 1960-ih godina kada je projektovana, nego u poslednjih nekoliko kada je rekonstrusana. Zlo i nasilje su kada policija koja je iznova tu da brani fašistoidni režim kamenicama gađa goloruke ljude ispred sebe, iako su oni u punoj ratnoj opremi. 

Zlo i nasilje imaju svoje korisne idiote. Tokom poslednjih protesta su to neretko bili različiti mediji koji su svaki oblik izražavanja besa zbog toga što nasilje i zlo konzumiramo i živimo proglasili jednom sintagmom, do krajnjih granica ispražnjenom od značenja – ,,ubačeni element”. Beskrajno duge tirade pojedinih opozicionih političara i medijskih radnika i radnica o ubačenim elementima koji vođe protesta svaki put iznenade kao što i sneg iznenadi naše putare u decembru. Nezapamćena tragedija, nezapamćeni zločin, nezapamćeno nasilje, nezapamćeni ubačeni elementi. Kada prestaje ,,nezapamćivanje” i počinje ozbiljnije promišljanje materijalne realnosti?

Dodatno, i to je za rubriku ,,nećete verovati” – nije svako nasilje ,,ubačeno” jer postoje ljudi kojima je dosta svega, koji su spremni da prelaze lične i političke granice, da rizikuju sopstvenu slobodu, bezbednost, blagostanje jer suštinski veruju u stvari za koje se bore. 

Srpska napredna stranka je kriminalna grupa koja ima svoje ulične falange, a osnivači ove stranke su ih imali i tokom 1990-ih i kasnije 2000-ih godina. Naravno da će slati svoje ulične falange onda kada je potrebno razbijati proteste ili krojiti narativ koji njima odgovara. Šta je u tome novo i zašto na taj narativ kolektivno pristajemo? Zašto pokušavamo da ubedimo u sopstvenu pristojnost i nenasilje ljude koji su odgovorni za smrt, patnju, razaranje? Zašto se nedelju dana nakon ubistva četrnaestoro ljudi bavimo onim ,,čiji si ti” pitanjem – jesi li besan ili pristojan, agresivan ili dostojanstven, ubačen ili organski element – umesto činjenicom da su ljudi koji su odgovorni za smrt na Železničkoj stanici u NS i dalje na slobodi i da po svoj prilici, neće ni odgovarati?

Izjednačavanje polomljenog prozora i isprljanih zidova sa svim smrtima za koje je ova vlast odgovorna za mene je znak pristanka na matricu koju vlast koja generiše nasilje koristi. Da budem jasnija, za mene je to znak kolaboracije. 

U sveopštem besu i očaju, to su ubačeni elementi – sve ostalo nam je već jasno i poznato. 

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: