Spasimo biblioteke od zatvaranja

Neke su mama i tata imali na umirućim VHS kasetama, pa sam u izuzetnim prilikama mogla i tako da gledam Snežanu i princezu sa kojom sam se najviše identifikovala – Bel iz Lepotice i zveri. Likovi svih princeza bili su građeni po istom patrijarhalnom šablonu; to su lepe, dobre, mile, drage, požrtvovane devojke. Međutim, sa Bel sam se identifikovala jer je ona bila posebna po još nečemu – volela je da čita i dane je provodila u maloj biblioteci u selu gde je živela.

Rođena pod srećnom zvezdom i knjigama

Život nije bajka, ali je u životu baš kao i u bajkama ponekad potrebna sreća da bi se stvari odigrale sa posebno pozitivnim ishodom. Srećna okolnost mog života bila je porodica koja je posredno i neposredno podsticala obrazovanje i sklonost ka određenim interesovanjima.

Baka i deka sa kojim sam odrasla nisu bili obrazovani ljudi; on je morao da nasledi poljoprivrednu delatnost na selu, a za nju kao žensko dete, obrazovanje nakon četiri razreda osnovne škole nije bilo ni opcija.

Mama i tata su radnici, ja sam dete radničke klase i u tome ne bi bilo nikakvog posebnog vrednosnog određenja da moji roditelji nisu bili ono što se nakon 2000-ih nazivalo gubitnicima tranzicije. Međutim, ja sam bila još nešto – dete koje je odrastalo među knjigama.

Mama nije nastavila studije književnosti nakon srednje škole jer, pogađate, za to nije bilo novca, ali je ljubav prema književnosti praktikovala kroz celo moje odrastanje. Nije bilo letovanja, slobodnog dana, mog raspusta i maminog odmora da je nisam gledala kako čita. Na more smo odlazili uvek sa gomilom knjiga, uz aktivno tatino negodovanje zbog dodatnog prtljaga.

Deka i baka su svojim (sada znam) mizernim penzijama kupovali knjige, a deka je čitao naglas baki i meni pasuse koji su mu bili posebno interesantni. Kada je otišao, ostali su njegovi dnevnici u kojim je pisao o tome šta je čitao; ostale su i knjige koje je, od svih unučića i praunučića, namenio meni.

Niko mi nikada nije rekao da moram da čitam, ali sam tu sklonost usvojila posredno, posmatrajući ljude oko sebe. Moja baka je završila četiri razreda osnovne škole, moja mama je završila srednju stručnu školu, a ja danas pišem doktorat i radim u nauci – zahvaljujući sopstvenom radu, ali i brojnim srećnim okolnostima. Nije bilo para za sve knjige koje sam poželela, ali je bilo drugih stvari koje su mogle da nadomeste ovaj nedostatak. Jedna od njih bili su ovi ljudi koji su me još kao sasvim malu okružili knjigama, ljubavlju prema čitanju i postavljanju pitanja i opskrbili nečim što će mi sasvim izvesno odrediti životni put — karticom za gradsku biblioteku u Kragujevcu.

Čije su biblioteke

Verovatno se negde na prelasku iz dečijeg u bibliotečki ogranak za odrasle rodila želja da se bavim naukom. Biblioteka je pratila razne faze odrastanja, ali sa uvek istom idejom. Odrasla sam, zaposlila se, stvorili su se kakvi-takvi resursi da stvorim sopstvenu biblioteku, pa je svaka od mojih dvanaest selidbi u Beogradu bila praćena i posebnom logistikom prenošenja gomile knjiga u zgradama sa ili bez lifta. Međutim, kupovina knjiga je sport za sebe – pozajmljivanje knjige iz biblioteke je obećanje da ćeš je zapravo pročitati jer je vreme sa njom ograničeno. Uz to je i komunikacija sa prethodnim čitaocima koji su možda ostavili pokoju iznerviranu ili misterioznu ili duhovitu poruku na marginama.

Osnovne, master, doktorske studije završila sam zahvaljujući bibliotekama – naravno da nisam kupila svaku knjigu koja mi je bila potrebna za fakultet ili radove koje sam pisala. Uz to sam živela još hiljadu života čitajući sve ono što nije deo fakultetskog kurikuluma, a opet zahvaljujući bibliotekama i ideji da svako ima pravo na znanje i čitanje, bez obzira na klasnu i imovinsku situaciju. Biblioteke su pružale opcije, iako je život to često uskraćivao.

Ovo nije tek još jedna reminiscencija na detinjstvo ili retrospekcija kako sam postala ono što sam danas; verujem da delim ovu biografiju i životni put sa mnogom drugom decom iz radničke klase koja je ostvarila vertikalnu pokretljivost u odnosu na svoju porodicu. Delim sve ovo sa jednim posebnim razlogom – biblioteke u Srbiji su pred ozbiljnom opasnošću od zatvaranja.

Od januara 2025. godine na snagu stupa novi propis po kom su biblioteke dužne da plaćaju nadokandu od 15 dinara za svaku pozajmljenu knjigu za kolektivna autorska prava.

Šta to znači u praksi? Ukoliko pozajmim Platona iz biblioteke (kao što sam i morala za neki od ispita), biblioteka je dužna da plati 15 dinara kolektivnog prava koje odlazi određenom udruženju građanja koje je i poguralo donošenje ovog novog propisa. To udruženje potom deli taj novac između svojih članova (pisaca, prevodilaca) na ime reprografskih prava, istih onih koja pogađaju kopirnice, uz jednu bitnu razliku – fotokopirnice imaju profit od nelegalnog umnožavanja knjiga. Dakle, neće Platon dobiti tih 15 dinara, ali hoće članovi ovog pomalo fantomskog udruženja koje, kako vidimo, ima puno moći.

Biblioteke nisu profitne organizacije, već se finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava uz jednu finu napomenu – lokalne samouprave nisu dužne da plaćaju ovaj namet za pozajmljivanje knjiga. U praksi to znači da biblioteke moraju sve da plaćaju iz jedninog budžeta koji imaju, jer im u protivnom sledi prinudna naplata od strane ovog udruženja. Dakle, izvršitelji mogu pokucati i na vrata biblioteka –  samo ne znam jesu li i njima knjige toliko vredne.

Znanje (ni)je roba

Ako sam i dalje apstraktna, to je zato što kao i sa većinom propisa i izmena zakona i ovde idemo kroz maglu, dok se promene koje su od javnog značaja donose različitim zakulisnim radnjama i daleko od očiju javnosti. Iako predstavljen kao stvar pravednije raspodele i plaćanja pisaca, prevodilaca itd. ovaj propis ni u kom smislu neće imati taj efekat, upravo jer odgovornost za pravdu prebacuje na biblioteke i njihove korisnike, umesto na državu. Jedna od ključnih posledica jeste zatvaranje biblioteka usled nedostatka resursa (sećate se – jedan budžet za sve potrebe), gubitak radnih mesta i nestanak kulturnih centara u manjim mestima gde biblioteke imaju upravo ovu ulogu.

Zašto sam krenula današanju kolumnu sa pričom o svojim čitalačkim počecima? Svakako ne jer mislim da je izuzetno važno da svi znaju za moj rodoslov i klasni položaj moje porodice, već zarad jednostavne ilustracije – zatvaranje biblioteka jeste klasno pitanje. Ne samo zbog zatvaranja radnih mesta, centara kulture u manjim mestima i sl. već i zato što deca iz siromašnijih delova stvanovništva neće imati tu srećnu okolnost – pristup znanju i knjigama koji ne podrazumeva imovinski cenzus. Ne samo da neće biti novih knjiga u bibliotekama, već bibliotekama neće biti u interesu da ni ove postojeće iznajmljuje veliki broj ljudi, zbog plaćanja nameta.

Radnici u bibliotekama su dosad pokušali da samostalno spreče sprovođenje ovog nakaradnog propisa, pisanjem dopisa ministarstvima i vladi, ali je i u ovom slučaju, rekla bih, stvar u sledećem – ova vlast je dosad prodala sve što je mogla i jedino su ostali prirodni resursi i biblioteke gde bi se još neki poslušnik mogao ućariti. Zakon je zbog toga donet na kvarno, iako pogađa ogroman broj ljudi, valjda sa idejom da nikoga više nije briga za znanje i knjige.

Mene je briga, ljude kojim sam okružena i od kojih sam za ovo saznala je briga i volela bih da verujem da u tome nismo usamljeni.

Zbog toga što sam u bibliotekama nalazila mir i utehu u različitim i nekada teškim fazama života, zato što sam tamo otkrila hiljadama godina stara razmišljanja o pravdi, otporu, slobodi, zato što sam tamo odlučila kako će izgledati moj životni put i poziv i možda najvažnije od svega – zato što su mi biblioteke i knjige pružile opcije koje moj početni klasni status nije podrazumevao. Postala sam sve ovo, ali ništa od toga se nije moralo, knjige su nudile i neke druge opcije.

Zato vas molim da, ukoliko ste izdržali do ove rečenice, potpišete Peticiju Bibliotekarskog društva Srbije o sprečavanju stupanja na snagu naplate za davanje na poslugu originala i umnoženih primeraka autorskih dela izdatih u štampanoj formi (skaradni naziv, ali tako je kako je). Znam – svima nam je muka od peticija i mislimo kako nema efekta, ali neka ovo bude prvi korak i znak da nam je stalo i da smo spremni i na više ukoliko bude potrebno.

Imate svu slobodu i da me pitate za detalje ukoliko ne uspete da nađete ovu peticiju, ali vas molim, u ime male Jelene i mnogih drugih devojčica i dečaka koji grade svoj životni put u svetu koji im zatvara vrata – neka vas bude briga i neka vas ovo pogodi, jer jeste važno.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Peticiju Bibliotekarskog društva za sprečvanje stupanja na snagu naplate za poslugu knjiga možete potpisati OVDE.

Pročitajte i: