Studentska potraga za stanom u Beogradu: Kako su me Iks i ljudi istih vrednosti spasili od neuslova i bezobrazluka

,,Zašto stanodavci mrze studente?”, pitam se dok se u onlajn svetu gušim u oglasima za izdavanje stanova. U realnom svetu plivam u kutijama i ogromnoj količini stvari koja je posledica trogodišnjeg života u jednom stanu u Beogradu. Spakujem jednu kutiju, pa se vratim pretrazi oglasa, zvanju stanodavaca, a zatim odem u razgledanje, razočaram se i naposletku vratim među kutije.

Tako je moj život izgledao proteklih mesec dana. Nakon tri godine života u Rakovici, odlučila sam da se preselim. Ima više razloga za to, ali dva najvažnija i međusobno povezana su — pokvarena brava i gazdaričina iznenadna promena ponašanja.

Saga „vrata“

Mesec dana nakon što su počele blokade fakulteta, bivšoj cimerki i meni se pokvarila brava sada bivših vrata, konačno bivšeg stana.

To su jedina preostala drvena vrata u zgradi, koja su ulegla toliko da između zaključanih vrata i njihovog štoka postoji prazan prostor koji odaje šta se dešava u stanu, ko se u njemu kreće i da li je uključeno svetlo ili ne. Priznaćete, prilično nebezbedno i neprijatno, pogotovo za dve devojke koje žive same u Beogradu. Zato su moji roditelji u taj ,,prostor” ubacili lepljive bele trake. Delovalo je koliko-toliko bezbedno. Od dve brave na tim drvenim vratima, radila je samo donja. Ćutala sam i trpela, kao ljudi iz autobusa 47, jer sam mislila da mi nema izlaza. Plašila sam se promena.

Jedne decembarske večeri, pre polaska na protest ispred zgrade Radio televizije Srbije, izašla sam iz stana i zaključala vrata. Barem sam mislila da sam ih zaključala. Kao i obično, bile su mi potrebne dve ruke jer se nespretno i zatvaraju i zaključavaju, ali ipak nije postojala mogućnost da neko uđe. Sve do tada. Bez imalo muke i sasvim slučajno (nenamernim dodirom vrata malim prstom), shvatam da vrata ipak nisu zaključana. Neki deo brave je, iznenada — ,,kvrcnuo”.

Nalazim majstora koji privremeno rešava problem, za početak. Praksa je bila da gazdarica rešava probleme u vlastitom stanu, ali njen majstor je imao smrtni slučaj, pa ga je pustila da tuguje. Lepo i humano od nje, ali da li je jedini u Beogradu? Da li je moguće da posle  decenija i decenija života u Beogradu, pa i dugogodišnjeg izdavanja stana, poseduje kontakt samo jednog majstora?! Nalazim majstora i ne postavljam sebi ova pitanja, koja sada postavljam vama, jer sam samo želela da budem praktična i sigurna. On privremeno (što je sam naglasio) rešava problem. Gazdarica obećava da će ga rešiti trajno i zameniti vrata. Poverovala sam joj da će ta stara rakovička vrata, koja služe kao antikvitet u pomen zastarelim drvenim vratima koja su već dugo deo istorije, zaista uskoro biti zamenjena. Nakon šest meseci, shvatam da se to nikada neće desiti.

Bez poklapanja stavova – nema novih vrata

Scenario nerešavanja problema, i to onog koji je elementarni, zaista mi je bio čudan. Vrata su samo jedan od brojnih problema u stanu sa kojima smo se cimerka i ja suočile za ove tri godine, koji su uglavnom rešavani dobrom saradnjom sa gazdaricom. Ispostaviće se da se iznenadna promena u gazdaričinom pristupu nije slučajno desila.

U razgovoru sa nekadašnjom cimerkom, shvatam da se ,,odala” po pitanju naših političkih stavova. Prilikom gazdaričinog ispitivanja, cimerka nas je jasno deklasirala kao podržavaoce studenata u blokadi (a i kao deo njih, pošto obe studiramo). Ne krivim je, naravno, jer smatram da je pitanje izbora ,,strane” u aktuelnoj političkoj situaciji pitanje vaspitanja i vrednosti. Međutim, naše vaspitanje i vrednosti su gazdarici veoma zasmetali, pa mi je tokom svakog sledećeg davanja kirije držala predavanje o tome kako studentski pokret šteti ekonomiji i stabilnosti države, kako se brine za našu godinu na fakultetu (više od nas samih!?) i kako je nezadovoljna zbog zaustavljanja saobraćaja zbog odavanja počasti žrtvama. Iako se ponosim svojim vrednosnim opredeljenjem, bilo mi je jako neprijatno. Činilo mi se da sam mogla da biram između odbrane uverenja i mogućnosti da nam da rok za iseljenje. Odlučila sam da ću da spustim tenzije i da ću na te provokacije (barem sam ih tako doživljavala) dati blag odgovor, jer, ipak, drugačijim postupanjem ne škodim samo sebi, već i cimerki, kao i njenim i svojim roditeljima.

Vreme je za promenu

Spadam u tip ljudi koji vrata zaključava onoliko puta koliko to brava dozvoljava, pa potom i proveri da li je zaključano. Odjednom, osiguravam sebe, cimerku, naše stvari i tuđ stan, za koji smo obe odgovorne, tako što vrata mogu da se zaključaju samo posebnom tehnikom, pod uslovom da je kvaka pod određenim uglom.

Nakon šest meseci čekanja da se obećanje o promeni vrata i ispuni, shvatam da od toga nema ništa. Prisećam se prozora u kuhinji koji ne može da se otvori, zbog čega već tri godine izbegavam da pržim bilo šta od hrane, poplava u kupatilu, nekadašnjeg prozora u spavaćoj sobi koji nije dihtovao, problema sa olukom, slepog miša koji je ušao jer nismo imale komarnike dok ih moj tata nije postavio… Odlučujem da želim da izađem iz onog autobusa 47, koji je metafora za društvo koje se vodi onim ,,ćuti i trpi”, dok mu se sliva znoj niz lice i dok ne može da dođe do daha od vrućine i smrada – i svog i tuđeg.

Shvatam da moram nešto da promenim, da je normalno seliti se tokom studentskog života, pa i više puta, ako je to put ka boljem i uslovnijem okruženju. Jer uvek treba težiti boljem, pogotovo ako postoje opravdani i objektivni razlozi zašto se negde osećate loše.

U ponudi – „stan“ u podrumu, gazdarica-inspektorka i „Ovo nije za tebe„

Ponosna sam što sam odlučila da ,,presečem”, nakon tri godine vožnje u autobusu 47. Počinjem da tražim garsonjeru za sebe. Ništa luskuzno, naravno, samo nešto priuštivo i pristojno. Oglasima pristupam entuzijastično. Entuzijazam me ubrzo napušta, jer shvatam da neki stanodavci baš ne vole studente.

U filterima na sajtovima za pretragu nekretnina za kupovinu i izdavanje, možete da štiklirate opciju ,,Za studente”. U periodu kada sam tražila stan, za većinu oglasa iz te kategorije je već na fotografijama bilo jasno da su još gora opcija od aktuelnog mesta življenja. Bar oni u okviru mog budžeta.

Ipak, neki stanodavci su svoje neuslove uspeli vrlo dobro da zamaskiraju na fotografijama.

Polupodrum

U jednoj zavučenoj ulici na 20-ak minuta hoda od mog fakulteta, krije se ,,stan” za koji sam se nadala da će biti moje novo mesto boravka. Na fotografijama deluje vrlo pristojno. Ali, ne i uživo.

Prvo što sam videla, kada su me uveli vlasnik i vlasnica, muž i žena koji su se neprestano nadmudrivali, bila je velika, mrtva, crna buba u sudoperi. Pomislih da im je to možda promaklo. ,,Neću da cepidlačim”, kažem sebi. Međutim, sledeće što vidim u tih 15-ak kvadrata  su rešetke na prozorima, iza kojih je dvorište zgrade. Pogled na dvorište, a i stepenice kojima sam se spustila do prizemlja da bih došla do stana, ukazuju na to da ovo nije stan. Ovo je polupodrum od koga je napravljen stan. Za to postoji još jedan dokaz. Iako to nije naglašeno ni u oglasu, ni prilikom poziva sa vlasnicima, kupatilo je izdvojeno. Nalazi se van stana, iza posebnih belih vrata, takođe u tom polupodrumu. Dakle, kada bih se tuširala, morala bih da napustim stan, zaključam ga, ključ ponesem u kupatilo, i zatim se vratim. A da li treba da naglašavam da tom polupodrumu pristup imaju i drugi stanari te zgrade? Da se u njemu kriju stepenice do pravog podruma, u kome stanari koji žive u normalnim stanovima ostavljaju svoje stvari? I sve to po ceni regularnoj za garsonjere koje nisu u polupodrumima.

Vlasnici poseduju celu zgradu. Izdaju sve stanove u njoj. Napominju mi da je samo ovaj ,,stan” koji sam obišla za studente (pitam se zašto). I da druge koji su u tom trenutku bili dostupni mogu da pogledam ,,kada budem imala mnogo para”. Ta drskost uvijena je u narativ da podržavaju studente, da se sećaju svojih studentskih dana i da su ovo ,,super uslovi”. Zaprepašćena i razočarana odlazim kući.

Gazdarica-inspektorka

Tokom posete drugom stanu, koju izdvajam kao još jednu anegdotu, zapadam u fazu očaja. Odlazim u razgledanje sa svojom najboljom drugaricom. U pitanju je jedan od privatnih studentskih domova, koji u potkrovlju ima dve garsonjere. Treba da vidim jednu od njih.

Drugarica i ja prolazimo neasfaltiranim stazama, hodamo 20 minuta od stanice po suncu, i evo nas. Dočekuje nas fina baka i vodi u svoje studentsko carstvo. Pored kog se nalazi starački dom.

Baka nas uvodi u garsonjeru do koje se evidentno jedva popela, pošto je u potkrovlju, ali naglašava nam da joj penjanje prija i da za vikend ide na Kosmaj da pešači. Drugarici i meni je već smešno, ali želimo da budemo kulturne i smeh zadržavamo za kasnije. Zapažam kamenac i buđ u kupatilu, ormar u koji ne mogu da stanu ni osnovne stvari, a koji je jedini u prostoriji, odnosno garsonjeri. Znoj mi se sliva niz lice nakon podugačke šetnje po suncu i zbog činjenice da sam u potkrovlju. Shvatam da je možda bolje da se vratim u Požarevac i po potrebi putujem za Beograd zbog obaveza. To bi bilo često, naporno i verovatno neizvodljivo, ali ne želim da dajem novac pošto-poto, jer u poznoj fazi potrage shvatam da mnogi stanodavci ili ne vole studente, ili su zaboravili na svoje studentske dane i nije im žao da nekog smeste u podrum ili ekosistem buđi.

Moju misao potvrđuje baka-vlasnica, koja kaže da, iako je ovo garsonjera, opet po prosečnoj ceni, ona će kontrolisati ko mi i kada dolazi putem video-nadzora. Ako mi se neko zadrži posle 10 uveče, doći će da proveri ko je kod mene u gostima i šta mi to radimo. ,,Da li to znači da niko ne bi mogao da mi prespava?”, pitam. Kaže da bi mi nekad progledala kroz prste (!?), ali da moram da budem tiha (!?). Mislim da nije potrebno da vam razjašnjavam kontekst u kome je to izrečeno. Niti da naglašavam da, naravno, taj stan definitivno nije moj izbor, koliko god da sam bila očajna.

„Ovo nije za tebe„

U još poznijoj fazi kako potrage, tako i očaja, manijački listam oglase. Čim otvorim oči. I pred uplovljavanje u san. Naravno, listam ih i između toga, tokom svake pauze od pakovanja stvari i drugih svakodnevnih aktivnosti.  

Zovem vlasnicu stana koji mi deluje najuljudnije do tog trenutka. Nije mi dopustila ni da je pitam kakvo je grejanje i druge osnovne stvari. Čim je čula ženski glas, odmah me je prekinula i rekla da njen stan nije za mene. ,,Nije to za ženu, mnogo je skučeno, neuslovno, prljavo. To je samo za muškarce, ne gubi vreme”, kaže mi stariji ženski glas preko telefona. Koliko znam, svi muškarci koje poznajem se kupaju i ne bi želeli da žive u prljavštini. Ipak, hvala joj, bar mi je uštedela vreme.

Iks kao poslednja slamka spasa

Nakon silnog utrošenog vremena, razočaranja, otkrivanja  raznih zavučenih ulica Beograda i bahatosti ljudi, došlo je red na snimanje nove epizode Glasa lokala. Žalim se kolegi Dejanu Tomki iz Podkast podrške na aktuelnu problematiku oko traženja stana. Prepričavam mu anegdotu sa vlasnicom-inspektorkom, koja mi poručuje da ,,budem tiha”. Dejan je bio u šoku, ali, kao i uvek, kreativan je u potrazi za rešenjem. I spreman da u njemu učestvuje.

Predložio mi je da ne očajavam u tišini, već da na se oglasim na Iksu i zamolim ljude za pomoć. ,,Pogurao” je tu moju objavu, kao dugogodišnji i uticajni tviteraš (ili, sada, iksaš). Kroz dva sata, shvatam da rešenje postoji. I ne mogu da verujem da sam do njega došla.

Solidarnost na Iksu

Moju objavu podelilo je više od 500 ljudi. Imala sam preko deset predloga i ponuda. Izabrala sam da pogledam dve koje bi mi najviše odgovarale i bila sam sigurna da će neki od ta dva stana biti moje sledeće mesto za život, rad, učenje, druženje. Prema načinu komunikacije tih ljudi i iskrenosti u porukama, bila sam sigurna da neću zateći buđ, kupatilo van stana i da se neću susresti sa upozorenjem da ,,budem tiha”. Zanimljivo je što niko od njih nije ni planirao da iznajmljuje stan, ali ih je moj tvit motivisao.

Vlasnik jednog od ta dva stana me je dočekao slušajući moj podkast, Dnevnik jedne mladosti. To sam doživela kao veliko priznanje za svoj rad. Dok sam razgledala stan, koji je zaista bio u dobrom stanju i potpuno opremljen, rekao mi je da ne voli ljude nalik onima iz autobusa 47. Pomislila sam: ,,To znači da prati Kompas, da je čitao moj tekst!”. To me je baš obradovalo i učinilo ponosnom. Shvatila sam da to što radim vredi, jer moj sadržaj dolazi do ljudi koje ne poznajem, ali sa kojima delim neke zajedničke vrednosti.

Na kraju sam se ipak odlučila za drugi stan, samo zbog bolje lokacije, kod divne gospođe za koju verujem da bi popravila pokvarena vrata. A od nesuđenog stanodavca koji sluša podkast i čita tekstove stigla mi je poruka: ,,Vidimo se 28. na Slaviji!”.  

Ovo iskustvo naučilo me je da savesni ljudi ipak postoje. Shvatila sam da je rešenje često iza ugla, samo smo nekada previše okupirani problemima i utopljeni u očaju da bismo mogli da ga uočimo.

Hvala, dobri ljudi. I hvala, Dejane.

Pročitajte i: