Kako je „ćuti i trpi“ moglo da ugrozi ceo autobus u Beogradu

Čim sam videla i osetila da ima preko 30 stepeni, a živim u Beogradu, znala sam da je vreme da u pogon stavim plastični ventilatorčić kupljen kod Kineza. Koštao je više od 1.000 dinara, ali mi toliko znači da bih ga platila i pet puta više. Kakve veze imaju dečiji ventilatorčić, leto i GSP? 

Za devojku iz provincije poprilično je čudno da se od jednog do drugog kraja grada treba voziti sat i 45 minuta. Čudno je čak i nakon tri godine života u Rakovici. Da stvar bude još gora, imam rodbinu u Zemunu kod koje baš volim da odem. Tako sam i sinoć po najvećoj vrućini odlučila da sa rodbinom nadoknadim sve nedelje neviđanja.

Brže iz Požarevca nego s kraja na kraj Beograda

Dočekale su me ulice zatvorene zbog radova. Dva autobusa koja se nisu pojavila. Vožnja od sat i 20 minuta i pešačenje od 25 minuta. Mogla sam do Požarevca, i to za kraće vreme – pomislih. Ali, nema veze, ovu familiju stvarno volim. Em smo se najele (ženska ekipa), em pričale, em smo se smejale. Ma, milina. Zbog piletine sa sirom i šampinjonima sam i zaboravila na različite arome znoja koje su udružene lelujale 17-icom. 

Punog stomaka i srca odlazim kući. 

„Ajde, svi smrde, verovatno smrdim i ja. Leto je. Asfalt prži. Šta sad…“, tako se pripremam psihički za ponovne čari GSP-a nakon dva sata predaha. Spremna sam na sve – od ekstremno brze i nemilosrdne do ekstremno spore vožnje –  kako mi se posreći. 

Posle sat vremena prvog dela vožnje, vreme je da uđem u autobus 47. Nakon pređene prve polovine prve stanice, shvatam da ne osećam samo znoj. Nisam pocrvenela samo od trčanja za prevozom. Razmišljam da izvadim ventilatorčić iz ranca, ali ako napravim složenije pokrete, postoji mogućnost da ću da se „prospem“ u 47-ici zbog rupa koje overavamo. Razmišljam, možda je bolje da pronađem alternativu. Da ne bude bolje samo meni, nego svima. Sredovečna žena u zelenoj bluzi vezala je rep (pametno), ali joj se još uvek znoj sliva niz lice. Gleda iznemoglo u crne okvire prozora u autobusu. U milisekundi skrećem pogled nadesno, ulaze tri devojčice. Vraćaju se sa treninga. To pretpostavljam jer nose sportske crne torbe. Kaže viša nižoj: „Ovde je vrelo!“ 

Dok sportistkinje vode bitku oko toga da li da priđu vozaču da ga pitaju zašto se svi kuvamo (u pubertetu su, pa je prilazak starijoj osobi prava plenumska diskusija), pitam ženu iznemoglog pogleda sa repom da otvori prozor. Bila sam podalje od njega. Ona pokušava, smeđ dečko priskače u pomoć, ali uzalud. Prozor ni da mrdne. Ni da pirne dašak vetra kroz te crne okvire.

Generacija Z na delu

Zapažam da svi gledaju u pravcu prozora. Pogledima punim nade. Znam taj osećaj. Tako sam se i ja nadala autobusima pojedinih linija pre one piletine sa šampinjonima. Gledaju. Hlade se. Gunđaju sebi u bradu. Niko ni da pisne. 

Ostaviću čuđenje za kasnije. Postaje neprijatno toplo. Ljubazno molim ljude da naprave prolaz do vozača. Jedan dečko je iscrpljen od vrućine. Opružio je noge duž celog hodnika autobusa i gleda u pod. Jasno vam je da mu curi znoj sa lica. Ljubazno prihvata da skupi noge. Dok mogu da liznem sopstveni znoj sa sopstvenog lica, pitam vozača da li može da isključi grejanje. „Pogušićemo se“, rekla sam.

Očekivala sam drskost, valjda sam prišla misleći da ga je bar neko prethodno pitao, pa da mu je pitanje dosadilo. Međutim, ljubazno uzvraća da misli da ga je već  isključio.

Pitam ga da li može da otključa zaključane prozore (i pitam se zašto bi iko, ikad i igde zaključavao prozore!?). Kaže da ne može. Nudi da uključi klimu. I dalje je prilično ljubazan. Naravno, prihvatam ponudu. Uopšte me ne zanima kako mu ranije nije palo na pamet da je uključi, na 30 stepeni.

Zanimaju me ostali putnici. Putnici koji gunđaju zbog vozača, a ništa ne rade kako bi on promenio rukovanje autobusom. Putnici koji su, očigledno, planirali da svoju sudbinu prepuste devojčicama koje nemaju više od 15 godina i koje su jedine diskutovale o potencijalnim rešenjima. I čak planirale da delaju.

Zanima me kako nikome, sve do Franša kada sam ušla, nije palo na pamet da proba da otvori prozor ili, daleko bilo, priđe vozaču i požali se. Da li se stvarno čeka jedna od najmlađih osoba u autobusu (u ovom slučaju ja) da spreči nečije potencijalno kolabiranje? Da iskomunicira problem?

Zašto je ta žena u zelenom bila spremna da se ogleda u svom iznemoglom odrazu na prozoru, umesto da prekine iznemoglost? Zašto muškarci koji su gunđali, i koji su sedeli do vozača, nisu samo mogli da ga pitaju ono što sam ja, i to bez ikakvog provlačenja između ljudi? Možda jer ja neću da čekam ni od prve do druge stanice da rešim šta mi smeta. Možda jer sam pripadnica generacije Z. 

Srećna što mi ventilatorčić nije bio potreban, ali i razočarana uzorkom društva u tom autobusu, šetam od stanice do stana. Shvatam da je ta 47-ica, zapravo, Srbija u malom. Odnosno, slika još ono malo uspavanog naroda. Ipak nije ostalo mnogo takvih. Neki ljudi su spremni da se znoje. Guše. Bukvalno ili figurativno. Gunđaju. Kašlju. Gledaju u pod. Da se ogledaju u svom očaju. Samo da ne urade ništa. Da izbegnu potencijalnu neprijatnost. Bilo kakvu odgovornost. Sve dok ne dođu mladi da spasu svet. Dragi saputnici, hajde da sledeći put zajedno priđemo vozaču. Da se neki bave prozorima, a drugi pregovorima. Dragi saputnici, razmislite o tome kako svako ćutanje vašu decu udaljava od granica Srbije. Svima bi nam bilo bolje.