Šta dođavola žene žele?

Godina je 2000, Srbija se oporavlja od razornih posledica NATO bombardovanja u atmosferi tinjajućeg građanskog rata, Bil Klinton ulazi u poslednju etapu svog predsednikovanja SAD-om (reći ćemo da je kultni video ,,Klinton broj jedan po šuntavilu” doprineo tome), a američka režiserka Nensi Majers pokušava da da odgovor na pitanje šta žene žele istoimenim filmom. Tamo je pokrila sve tačke tzv. mozak na ispašu filmova – neuhvatljivi zavodnik Mel Gibson nakon strujnog udara dobija sposobnost da čuje misli žena koje sreće, a u jednu od njih se zaljubljuje jer konačno dolazi do spoznaje šta je ženama potrebno.

Da li je globalna kampanja protiv rađanja sada s nama u klimatizovanoj prostoriji

Loše je taman koliko i zvuči i nemojte da gledate osim ako nije baš mnogo stresno na poslu i životu… pa želite da vidite kako sve može da bude još gore i banalnije. Međutim, istina je da nam je svima nekad bilo potrebno da čujemo misli ljudi oko nas, suprotnog ili istog pola. Ja učim kroz psihoterapiju da jasno artikulišem svoje potrebe i da ne očekujem od drugih da mi čitaju misli. Često nije lako ni meni, ni ljudima oko mene u tom procesu jer je neke potrebe zaista teško verbalizovati, čak i onda kada zvuči jednostavno.

Verovatno ovaj nesrećni film nije jedini put kada je pop kultura pokušala da odgovori na pitanje šta žene žele, znajući da se druga polovina čovečanstva isto često pita šta želimo. I iako se ja često pitam isto to za muškarce, razumem da postoji hroničan jaz i nerazumevanje između muškaraca i žena, pa i između samih žena iz različitih društvenih klasa i sfera. Osim onda kada su žene vrlo jasne u tome šta žele – onda tu ne ostaje mnogo prostora za različite nivoe interpretacije.

Tako su, na primer, poslednjih nedelja žene u Srbiji najvećim delom jasno stavljale do znanja da su im potrebni bolji uslovi u porodilištima, konkretno po pitanju klimatizacije soba u kojim nakon porođaja leže mame sa svojim novorođenim bebama. Bilo je ponovo slika tanjira sa obrocima koje žene dobijaju nakon porođaja koji nekada traju više od 15 sati; pravi mali nutritivni raj u vidu par listića salame, viršle, kašike marmelade… u sobama u kojim su zidovi uništeni vlagom, sa vidljivim tragovima buđi. Ali na stranu sve to! Samo nam dajte klime! Bukvalno ženama gori pod nogama.

Ipak, Milica Đurđević Stamenkovski, aktuelna ministarka za brigu o porodici i demografiji, nije razumela šta žene žele, te je ponosno objavila donaciju GAK Narodni front od pet ventilatora koje je ambiciozno nazvala rashladnim uređajima, u saradnji sa društveno odgovornim kompanijama. Ljuta i pomalo ponižena reakcijama ljudi na društvenim mrežama – blagosloveni bili svi mimovi koje sam videla poslednjih nedelju dana – Milica je odlučila da stvari nazove pravim imenom. Nije ženama koje se porađaju do klime nego im je do globalne agende protiv rađanja u Srbiji. Zato, kako je rekla, potenciraju priču o akušerskom nasilju, stanju u porodilištima, hrani… jer su te žene koje rađaju u stvari deo globalne zavere protiv rađanja u Srbiji. Istog dana se srela sa patrijarhom Porfirijem, kako bi razgovarali o daljim planovima resora za koji je zadužena i promociji porodice kao ,,osnovne ćelije društva”.

Objasnila je takođe i da su ti ventilatori stvar njene dobre volje, jer ona nije ministarka za porodilišta (ne znam jesu li za Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji groblja važnije tačke) i obećala vrtoglavo povećanje nadoknada za četvrto dete. Nevažno što se time ne rešavaju sistemski problemi, što se populacione politike svode na prebrojavanje dece umesto na ozbiljno sagledavanje konteksta u kom žene donose odluku o roditeljstvu, što je ginekolog-ubica, koji je ubio barem dve novorođene bebe i traumatizovao barem dve žene, pušten na slobodu bez podignute optužnice… Milica nam je sve obezbedila, naše je samo da rađamo… i ćutimo. Alternativno – dosta reči, neka i mama i beba zakmeči.

Šta Milica Zavetnica-Zanoktica-Iz Kesice Supa-Ventilatorica-Rashladnica… želi

Istina je da je, od kako sam čula da je Milica Đurđević Stamenkovski zadužena za brigu o porodici i demografiji, mene obuzela briga. Milica je svoj karijerni put poslednjih godina trasirala upravo pastoralnim pričama o porodici i mestu žene u tradicionalnim vrednosnim okvirima. Bila je rado viđen gost različitih televizija sa nacionalnom frekvencijom kad god je trebalo govoriti o tome zašto je pravo na abortus nedopustivo i koje mračne feminističke sile žele da porobe srpsko ognjište.

Uprkos apsurdnosti situacije u kojoj ona koristi različite tekovine ženske borbe – od toga što se bavi politikom i govori u javnosti, do tog pridruženog prezimena muža umesto potpuno promenjenog svog prezimena – ipak nije propuštala priliku da baci koju moralističku kamenicu na žene koje se bore za ženska prava, kao na agentkinje stranih službi. Srpska stranka Zavetnici, iz koje je ona potekla, pa i Srpska radikalna stranka gde se učila političkom zanatu, imaju vrlo jasne stavove po pitanju različitih ženskih prava, posebno kada je reč o pravu na abortus.

Kako je jednom prilikom u zanosu rekla – Kosovo nije supa iz kesice da bi se našla instant rešenja – ali se ispostavilo da njeni principi to možda ipak jesu. Milica je ovaj resor dobila upravo po osnovu svog imidža moderne kosovke devojke koja tonom Vuka Draškovića saopštava kako će se boriti za nacionalne interese i srpsku porodicu…. Pa makar i po cenu saradnje sa vladajućom garniturom koju je do juče blatila. Ko bi bolje mogao da govori o skrivenim agendama od političarke koja je svoju agendu toliko dugo skrivala od javnosti i svog biračkog tela?

Zato sam od njenog imenovanja naovamo čekala kada će iskoristiti priliku da progura svoje shvatanje reproduktivnih prava žena i uopšte položaja koji žene treba da imaju i nije me razočaralo koliko rano je to došlo na red. Samo što je tajming bio sulud, jer kriviti žene koje su rodile decu i pričaju o svojim iskustvima porođaja da su deo globalne agende protiv rađanja je u najmanju ruku glupo, pored toga što je manipulativno. Uz to je interesantno da nije negirala da se nasilje i nedostojanstveno odnošenje prema trudnicama i porodiljama dešava – čak ni Mica Radikalica to ne može – već je želela da istakne da je to deo instrumentalizacije kako bi nas bilo manje. Em žene izmanipulisane, em svaljena krivica na njih, em poslat namig svim protivnicima prava na abortus. Milica Legendica!

Stvar je u tome da žene koje iznose svoju traumu nasilja na porođaju, to rade uz nadljudske napore i sa svešću da se izlažu jednom novom obliku nasilja i poniženja, ali sa željom da nekim drugim ženama jednom, možda, bude bolje. One nemaju agendu. Milica je ima. Uostalom, šta je snažnija borba protiv rađanja od saradnje sa onima koji bi da dovedu Rio Tinto u Srbiju?

Šta SNS želi

Istina je i da ja kao feministkinja takođe imam agendu, koju ne krijem. Često ističem koliko je značajan položaj trudnica i porodilja, verujući da je to neprikosnoveno feminističko pitanje. Dodatno verujem i da, kada se mi ne bavimo time, to pitanje preuzimaju one društvene snage koje ženama ne žele ništa dobro. Kada izjavu o skrivenoj agendi protiv rađanja izjednačavam sa poigravanjem sa pravom na abortus, to radim zato što verujem da je važno stvoriti materijalne uslove u kojim žene slobodno odlučuju da budu ili ne budu majke. I to tako da nijedna od tih odluka ne bude propraćena kaznom za žene – jer akušersko nasilje pokazuje da društvo kažnjava žene i kada odluče da budu majke, i kada odluče drugačije, jer nikada i nije pitanje dece… već kontrole nad ženskim telom i ženama kao društvenim subjektom.

Deo te agende (kako nesrećna reč nakon svega izrečenog) jeste i pitanje žena u politici. Stvaranje građanskog, buržoaskog društva, značilo je jasno zakucavanje klina na podelu između privatne i javne sfere, te gde je ženama mesto u toj podeli; u teoriji bi to bilo pitanje ko kosi, a ko vodu nosi. Ne samo da su tom podelom žene ostale vezane za privatnu sferu, već su i pitanja ženske egzistencije i ženskog iskustva izostala iz korpusa tema kojim se politika bavi. Još uvek se borimo da dokažemo da su pitanja koja su tiču žena politička, ne u pežorativnom smislu, već da mogu biti rešena samo uz organizovane, sistemske napore i postojanje političke volje da se to desi. Ulazak žena u politiku bio je istorijski presedan zato što žene zaista politikom mogu i treba da se bave, i zato što je važno da naša iskustva budu prepoznata kao značajna.

Međutim, feminizacija politike ne znači nužno feminističke politike, tako da broj žena u parlamentu ne govori ništa o tome da li će politike koje se donose biti u skladu sa interesima žena. Poslednjih 12 godina zaista i govori u prilog tome – verovatno i mnogo duže u modernoj istoriji Srbije – ali tvrdim da u SNS eri zaista postoji tendencija da se koncept žena u politici dovede do apsurda… toliko da se svima ogadi.

Ko nema neku ličnu teoriju zavere, neka prvi baci kamen; ja neću, jer sam sigurna da je ovaj moj kamen na tragu nekakve poente. Moja teorija zavere je da SNS tendenciozno gura u svoje prve redove političarke koje se posebno ističu po besmislenim, manipulativnim, groznim izjavama, kako bi u potpunosti obesmislio ideju da je ženama u politici uopšte i mesto. Možemo da kažemo da su svi članovi SNS-a takvi, da je u pitanju nekakav SNS fenotip koji dele, ali em odbijam biološki determinizam tog tipa, em statistički posmatrano mora biti da postoje i neki koju odstupaju od tog proseka.

Ana Brnabić, Sandra Božić, Staša Stojanović, Nataša Jovanović, Ana Grozdanović (SPS), Milica Đurđević Stamenkovski (iako ne deo SNS-a, ali deo vladajuće garniture) verovatno su najbolji pokazatelji zašto se analiza položaja žena ne može svesti na prosto prebrojavanje žena u poslaničkim klupama. To istovremeno ne znači da mislim da je ženama dozvoljeno da se bave politikom samo onda kada govore ono što se meni dopada; mislim da je konkretno ovim ženama dat zadatak da uruše prava žena kao društvene grupe i da tom urušavanju daju legitimitet – upravo zato što su žene. Uprkos apsurdnosti situacije u kojoj se nalaze, uprkos tome što urušavanje tih prava i za njih znači društvenu propast.

Da zaključimo – većina nas ima agendu, ali ja svoju ne krijem. Nećemo dozvoliti poigravanje sa ženama i pravima koje imamo samo zahvaljujući tome što smo na oprezu. Za ta prava ćemo se boriti i kako bi žene koje sa kojim se ne slažemo mogle da ih koriste.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: