Reci mi šta slušaš i neću ti reći ko si

Mnoge stvari razlikuju odraslo doba i detinjstvo, ali je verovatno mogućnost i lakoća uspostavljanja novih kontakata i odnosa sa ljudima pri vrhu te liste. Gde se i kako upoznaju novi ljudi? Ko ima vremena za to pored posla, studija, treninga, pokušaja da se živi zdravo, već postojećih prijatelja sa kojim odlažeš kafe, pored života?

U moje vreme (čim se pređe 25. dozvoljeno je koristiti ovu formulaciju) mnoge od ovih stvari smo saznavali preko leksikona. Leksikon je bio malo blago i neka vrsta društvene obaveze – moraš odgovoriti na sva pitanja koja postoje tamo, u rasponu od omiljene boje do toga imaš li simpatiju. Najhrabriji su pisali i imena simpatija, sa nadom da će i on/ona popunjavati istu sveščicu i moći da vidi ne samo to simpatisanje, nego i šta sve imaš da ponudiš od svojih interesovanja i ličnosti. Leksikoni su bili neka vrsta signalizacije interesovanja i preferencija kad smo bili mali.

Zauvek deca

Pored tog leksikona, verovatno nema baš mnogo stvari koje su mi bile mnogo lakše kao detetu ili nedajbože kasnije kao tinejdžerki. Ja u stvari uživam u procesu starenja (kažu ljudi da u 27. godini još uvek ne možeš govoriti o starenju, već o odrastanju), jer se sa protokom vremena osećam sve sigurnije u vezi sa sobom – sa tim šta imam da ponudim, na šta mogu da se oslonim, koja sigurnosna mreža stoji iza mene ako padnem. Sve bolje poznajem sebe i sve manje imam potrebu da živim jedan veliki performans dopadanja ljudima. Odraslo doba je stalni hod po granici između zastrašujućeg i oslobađajućeg. Znaš šta možeš da očekuješ od sebe i ljudi oko sebe – u tome je istovremeno i sva sigurnost, ali i rizik u životu.

Ako ništa, meni je odrastanje donelo to da mnogo manje imam potrebu da živim kao da popunjavam leksikon sa nadom da će moja simpatiji pročitati sve te odgovore i shvatiti da sam ljubav njegovog života. Daleko više imam potrebu da budem svoja i onda kad znam da mogu da se suočim sa odbijanjem, a odbijanje nije lako ni sa 7, ni sa 17, ni sa 27. Možda najvažnije od svega – odrastanje nosi sa sobom saznanje da biranje nije jednosmerno već da je proces u kom učestvuju obe strane – biraš svoje prijatelje i ljubavne partnere koliko i oni tebe. Ne čekaš samo da budeš izabran.

Deca su imala leksikone (nadam se da ih imaju i dalje), a odrasli imaju društvene mreže za signalizaciju sopstvenih vrednosti i ukusa. Svi koristimo mreže na različite načine – na mojim suvereno vladaju mačke, psi, zečevi i neka usputna smatranja – ali mahom želimo da pošaljemo neku poruku o sebi, makar to bilo i koju hranu volimo, i koje filmove gledamo, i koje serije vidimo kao vredne gledanja itd. Dakle, kao jedan čudan leksikon koji kruži i u kom više-manje svesno učestvujemo, ko kako voli.

Dvoje su se tako smuvali

Pre jedne male večnosti, na ne znam ni ja na kom kanalu, vrtela se reklama za pričaonicu koja je funkcionisala po principu pozivanja nekog broja i daljeg preusmeravanja tj. povezivanja sa nekim drugim ko je takođe okrenuo taj broj. Praktično društvene mreže pre društvenih mreža, zbog kojih su verovatno bile izrečene mnoge kazne i druge vaspitne mere nakon pristizanja telefonskih računa. U glavi mi slobodno lebde dve scene iz te reklame – scena lakog muvanja sa zaključkom ,,dvoje su se tako smuvali”, i druga razgovor između dva muškarca gde je jedan vidno neoprane kose i sa jedne strane tog ,,dvougla” govori kako je za njega rokenrol način života, a sa druge strane je lik u tzv. ,,bijem ženu” majici koji kaže ,,ma pali, brate, narodnjaci su zakon”. Stereotipi prodaju.

I danas mnoge veze započinju preko mreža, jer postoji privid bliskosti i poznavanja, ali ne mora biti ,,smuvavanja” – može biti zadovoljenje intrinzične potrebe za nekakvim povezivanjem sa drugim ljudima, za dopadanjem, prihvatanjem, podrškom. Verovatno ništa više od društvenih mreža danas ne govori u prilog tome da

1) nismo mnogo posebni, već smo nekavi tipovi zbog čega i uspevamo da se međusobno pronađemo;

2) kulturna potrošnja, preferencije koje imamo u vezi sa knjigama koje čitamo, filmovima koje gledamo, muzikom koju slušamo, nije ono što određuje moralni kompas čoveka.

Krajnje odluke u vezi sa tim funkcionišu na drugačijim principima.

I ne samo to – namerno koristim izraz kulturna potrošnja, jer želim da aludiram na tržišni karakter kulture. To nije svojstveno samo kasnom kapitalizmu, epohi naših generacija, već ovoj društveno-ekonomskoj formaciji kao takvoj. Stvari se najčešće prave da bi se prodale.

Možda najveći žal leži u činjenici da čak i kada se prave sa ciljem kritike sistema, određene kulturne tvorevine nekako na kraju bivaju inkorpoprirane u sistem. Kapitalizam praktično apsorbuje svoju kritiku… to je recimo stvar sa majicama sa likom Če Gevare koje se masovno proizvode i prodaju, a ljudi ih kupuju kako bi signalizirali antikapitalističke političke stavove.

Možda još važnije – varijacije na temu ,,rokenrol kao način života–pali, brate, narodnjaci su zakon” postoje poslednjih stotinak godina u teoriji kutlure, u smislu promišljanja da li je masovna kultura tu kao neka vrsta opioida, da omami masu koja živi u užasnim uslovima i skrene joj pažnju na druga pitanja. Svaka generacija teoretičara imala je svoju verziju ove rečenice; karikiram, ali je svojevremeno Teodor Adorno, nemački teoretičar, pisao o tome kako je džez neka vrsta opijuma za narod, a danas kultni, antiratni mjuzikl ,,Kosa” čisto smeće za zamajavanje omladine.

Nema autentičnog kulturnog stvaralaštva, pisao je Adorno; onovremena kulturna produkcija je loša. Pojednostavila sam do krajnjih granica jer je njegov teorijski sistem dosta kompleksniji (Adorno je smatrao i da je nauka instrumentalizovana i u službi održanja kapitalizma i otuđenja ljudi itd.), ali sam želela da naglasim kako je svaka generacija imala svoje kritičare popularne kulture… a onda je nešto od te popularne kulture izdržalo test vremena. Još važnije, svaka generacije je imala svoje kritičare omladine i ideje da oni kojima ostavljamo svet baš ništa ne valjaju, iako ih je taj svet koji vode u sunovrat dočekao jer su ga stvorili oni stariji od nas. Svaka generacija je mislila da je kulturna produkcija novih generacija loša i da nema šta da ponudi. Kuda ide ovaj svet!

Možda još važnije od svega – naše kulturne preferencije u ogromnoj meri zavise od istih onih činilaca od kojih zavisi i sva druga potrošnja u našim životima. Pogađate, od klasnog položaja pojedinaca. Različiti ukusi se formiraju dosta rano tokom života, ali se ne formiraju ex nihilo, u vakuumu, ničim izazvani, već posredstvom okoline u kojoj odrastamo i toga šta nam je dostupno. Evo vrlo prostog primera – ako je vaša porodica imala mogućnosti za uvođenje kablovske televizije onda kada ona još uvek nije bila standard, onda ste mogli da šaltate po kanalima i da odrastate pod uticajem MTV-a možda, ili MTV Classica (koji je nasledio prethodne kanale na kojim se emitovao džez i klasičan rok).

Ako ste odrastali tako da ste imali mogućnosti da naučite engleski jezik pre polaska u školu, ili da vam on barem bude mnogo više deo svakodnevice (možda baš preko televizije), onda ćete i lakše upijati sve te sadržaje koji su dostupni samo na taj način (opet se vraćamo na muziku). Ako vaša porodica to nije mogla da priušti, onda ste bili osuđeni na domaće kanale i sadržaje koji se tu emituju – a to najčešće jeste narodna muzika kroz Žikinu šarenicu, Jednu pesmu-jednu želju i Grand produkciju.

Sve ovo govorim u kontekstu generacija kojim ja pripadam, a koje su svoje formativne godine provele u doba novih velikih klasnih raslojavanja nakon sloma jugoslovenskog sistema. A opet, i to nije jednolično – nekad su gubitnici tranzicije bili i visoko obrazovani delovi srednje klase koja je svojoj deci mogla možda da pruži nešto drugačije; u najvećem broju slučajeva, radništvo je plaćalo krizu za koju nije bilo odgovorno, pa se to odražavalo i na to šta mogu da pruže svojoj deci. Poenta je da naši ukusi nisu (samo) pitanje nekih naših unutrašnjih talenata i aspiracija, već je potreban podsticaj sredine za razvijanje različitih ukusa i resursi da se ti ukusi praktikuju – finansijski ili neki drugi.

Sve ovo naglašavam da bih došla do suštine – naše kulturne preferencije vrlo malo govore o našoj ličnosti, ili barem ta veza nije linearna. Možda se nekom korelativnom ili drugom statističkom analizom u ozbiljnijem istraživanju mogu dokazati određene veze, ali niko to ne može da tvrdi paušalno. Najvažnije od svega – kada odrasteš, ljude procenjuješ po mnogim drugim aspektima, iako se prirodno povezujemo više sa nekima po sličnim interesovanjima, ali to i dalje ne govori ništa o tome je li neko dobar, loš, nevaspitan, pametan, glup i koje političke i ideološke stavove ima.

 Štaviše, naše procenjivanje drugih kroz prizmu toga najčešče govori o poziciji iz koje mi govorimo, možda više nego o poziciji koju kritikujemo. Nekada to ukazuje na naš elitizam. Hitler je posebno cenio Vagnera, a oni koji su oslobađali Srbiju, a kasnije Jugoslaviju često nisu imali više od četiri obavezna razreda osnovne škole, ako i toliko. To ne pravda savremenu kulturnu industriju i šta sve ona u sebi nosi – samo govori o tome šta je kome dostupno i pod kojim uslovima se formiraju naši ukusi.

Već viđeno

Društvena stvarnost je kompleksna. Zato i nakon godina bavljenja društvenom teorijom mnogo volim to što radim, uprkos suočavanju sa onim ranije pomenutim gvozdenim tržišnim zakonima koji ne mare ni za šta što ne donosi profit. Međutim, stvarnost nekada natera da pomisliš kako su stvari mnogo jednostavnije nego što jesu, a svi zajedno imamo tendenciju da stvari posmatramo crno ili belo. Za ili protiv folk muzike, neke pojave, Vučića i vladajuće bolumente. Ne može se niko tu kriviti što je tako, jer smo najblaže rečeno ubijeni u pojam. Hvatamo se za slamke spasa. Svaka sitnica može biti baš ta pukotina koja znači promenu; ali moramo da se trudimo da budemo bolji.

Tako su odrasli ljudi, koji su odavno za sobom ostavili tu srednjoškolsku fazu deljenja spram muzike koju slušamo i dodeljivanja osobina ličnosti na osnovu muzičkih preferencija, na sav glas komentarisali košarkaše koji su slušali narodnjake na proslavi olimpijske bronze. Nekulturno je, vele oni, jer je to seljačka muzika. Opijum za mase, takoreći. Nekulturno je jer ne prikazuje našu zemlju u pravom svetlu. Nekulturno je jer je bilo nacionalističkih tekstova i izražavanja netrpeljivosti prema Americi. Nekulturno je i baš vučićevski! Opet pokazujemo kako smo najgori i da zaslužujemo sve što nas je snašlo! U glavi su mi situacije pijanih muških rođaka na slavama koje supruge šutiraju ispod stola da ne bi lupetali gluposti – da ne brukaju pred svetom. Ulugu supruge ovde igra građanska opozicija. Na stranu što zaista niko ne može da zamisli proslavu bilo čega uz EKV; ja barem ne mogu.

Komentarisao se u istom ključu i doček sportista te veseljenje srpskog roda uz Danicu Crnogorčević. Banalni nacionalizam dok se svet ruši – tačno. Međutim, te kritike se nisu čule samo par dana ranije nakon protesta protiv Rio Tinta, na kom je retorika gotovo svih govora bila u identičnom, nacionalističkom ključu. I ne samo tu – bilo je tu usputne mizoginije (Srbija se upoređivala sa ocvalom prostitutkom koju političari podvode (?)), bilo je oslovljavanja mase sa ,,pomoz’ bog, sveti narode”, bilo je citiranja sentenci iz filma ,,Boj na Kosovu”. Ali nije bilo kritike nacionalizma, jer ovde nije bio u službi vučičevskih sila mraka već protiv njih.

Na kraju – šta više govori u prilog kompleksnosti društvene stvarnosti od ove dve situacije stavljene jedne naspram druge? Na nacionalističkom dočeku sportista bilo je transparenata i pokliča protiv rudnika litijuma, a na protestu protiv Rio Tinta mnogo banalnog nacionalizma i pokojeg fašistoidnog elementa. Društvene krize intenziviraju banalni nacionalizam na svakom koraku, ali u tome niko nije nevin – ni ,,naši”, ni ,,njihovi”. Problem je što uslovno rečeno ,,naši” misle da je naša strana homogena i da joj je sve dozvoljeno onda kada je u borbi protiv sila mraka. Problem je licemerje i elitizam. Problem je što je folk pevač Topalko u redu ako je na našoj strani, ali muzika slična njegovoj nije u redu kada je slušaju sportisti u belom svetu. Problem je što je stvarnost daleko kompleksnija od instrumenata kojim baratamo u analizi.

Završavam ovo sa željom da odrastemo i da okosnice svojih identiteta ne baziramo crno-beloj viziji sveta, već na želji da razumemo i da tražimo nijanse. Telo je zdravo onda kada je fleksibilno – slično je i sa umom. Šta god da se dešava sa druge strane, koliko god da je loše, rigidnost uma i izbora nije uvek dobra.

U tome su čar i rizik odraslog doba – shvatati da se principi praktikuju na različite načine.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: