Ne može nam niko ništa, jači smo od sudije

Ima li rešenja za pitanje o kvadraturi kruga, ima li života izvan naše planete, ima li Boga ili neke više sile, ima li života posle smrti, ima li pravih Beograđana u Beogradu… to su samo neka od pitanja koja prosečnom čoveku padnu na pamet u nekom trenutku života ako je misleće biće, ili ako mu je baš važan deo identiteta to što je beogradski starosedelac n-te generacije. Ja nisam rođena u Beogradu, pa sam neretko padala u sevdah uz pesmu ,,Sa namerom dođoh u veliki grad”, željna da pokažem svoje dođoško poreklo.

Odakle si, sele

U Beograd, ili bilo koji veliki grad, najčešće se dolazi i sa velikom namerom. Ja sam, kao i generacije pre mene, u Beograd došla 2016. godine na studije sociologije i sa jasnom namerom da se nikada više ne vratim u rodni Kragujevac. Kao i svako dete koje obećava, i ja sam znala čime želim da se bavim – ili sam barem mislila da znam – i da za to nema mesta u Kragujevcu. Međutim, i bez te karijere, i sa nekim drugim životnim izborima, duboko u sebi sam znala da nije samo stvar u tome za koju profesiju nema mesta…već da za mene nema mesta tamo.

Pa ipak, i kada je odlazak željen, i kada je negde tamo lepše ili bolje, odlazak nikada nije lak. Krivica se uvuče u sve što radiš — zbog propuštenih rođendana, propuštenih slavlja, polazaka u školu, slava, što nisi sa mamom i tatom kad su srećni, tužni, bolesni, što nema više vremena sa dekom i bakom (posebno onda kad jedno od njih dvoje ode), što ostavljaš iznova kucu i zeku koji te tugaljivo gledaju dok odlaziš na autobus. Krivica su uvuče u tebe i boravi tu, a ti je neguješ jer je to osećanje, takvo kakvo je, otrovno, tužno i pasivizirajuće, ipak neka veza sa tvojim gradom i tvojim starim životom.

Krivica vremenom popušta pod pritiskom transformacije života i novih faza koje dolaze. Ja sam u Beogradu stekla divne prijatelje, počela da radim posao koji volim i u sebi otkrila ono što nikad nije moglo da dođe dovoljno do izražaja u Kragujevcu — strast ka borbi. Tamo sam bila dobra devojčica, ovde sam otkrila koliko ljutnje ta devojčica ima u sebi i koliko je važno transformisati osećanja očaja, krivice i tuge u ljutnju, a nju kanalisati na pravi način. Ovde sam se okružila ljudima koji u meni pokreću sve najbolje i najborbenije i sa kojim sa istim žarom padam u sevdah kad krene ,,S namerom dođoh u veliki grad”, ali i pokrećem proteste i borbu. Ovde su i dve mace sa mnom. Ovde sam srećna.

Sudar svetova…

Da li nam se ikada identiteti integrišu do kraja? Mislim o tome stalno kada krećem za Kragujevac. Nekada osetim čudne senzacije u telu kada prođem onaj siroti krst na ulazu u grad kojim Kragujevac imitira Rio de Žaneiro sa svojom sudbinom postindustrijskog i uništenog grada. To što osećam je u stvari signal za izlazak iz jednog identiteta i prelazak u drugi.

Nikada nisam stekla nekakvu dubinsku emocionalnu povezanost sa Beogradom, ali sam tu stekla mnogo drugih stvari koje moj život čine lepim. Sa druge strane, nikada nisam bila lokalpatriotkinja, niti sam previše marila za Kragujevac — ali je tamo ostalo mnogo toga što je suštinski moje. Uvek se nečega pomalo odričeš; nikada nigde celina kad odeš.

Kod društvene teorije volim to što pronalazi nijanse za opisivanje mnogih stvari koje su deo našeg iskustva i za koje smo ubeđeni da su samo naše, a nisu. Francuski sociolog, Pjer Burdije, pisao je između ostalog i o efektu histereze koji više-manje podrazumeva ovaj sudar  svetova sa kojim se ljudi suočavaju kada recimo iz jedne klase pređu u drugu, ali i dalje koriste neke strategije iz ,,starog” života.

Ani Erno, francuska nobelovka, gotovo celokupno svoje stvaralaštvo posvetila je ovom pitanju – tom suštinskom osećanju nepripadanja, ni radničkoj klasi iz koje je potekla, ni srednjoj u koju je dospela. Opisivala je kako je imala osećaj da je sopstvena majka posmatra kao klasnu neprijateljicu i kao da među njima postoji nepremostiv jaz i nerazumevanje.

Sa druge strane, boravak u Kragujevcu mi je uvek bio bolno koristan za suočavanje i razumevanje mehura u kom živim. Nekada smo toliko uronjeni u svoje živote i stvari kojim se bavimo da imamo tendenciju ekstrapolacije bez pokrića. Naša država je krajnje centralizovana i mnogo stvari koje nam u Beogradu ili Novom Sadu deluju kao norma, u tzv. ,,unutrašnjosti” to ne mora da bude slučaj.

U tome je ključ mog efekta histereze – borbe u kojim ja učestvujem u Beogradu, na lokalu vrlo često ne znače ništa. To ne znači da požara nema, upravo suprotno. To najčešće znači da je mnogo teže mobilisati ljude da gase požare jer je na lokalu mnogo veća zavisnost od piromana protiv kojih se borimo. Oni su direktori firmi u kojim ljudi rade. Oni su lokalne kabadahije koje vedre i oblače. Za neke požare ljudi nikada ni ne saznaju zbog ograničenosti na određeni tip medija. Ulozi su veći za izlazak na ulice.

…ali srce na mestu

Poslednjih nedelju dana sam provela u Kragujevcu. Trčala sam kroz moje Šumarice, tamo šetala sa najboljim psom na svetu koji je sasvim slučajno moj, šetala sam kroz moj grad i viđala moje ljude. I po prvi put je nešto bilo drugačije.

U sredu, 7. avgusta, posle mnogo vremena sam nešto prvi put put radila u Kragujevcu — išla sam na protest. Moj Kragujevac protiv rudnika litijuma. Posle mnogo vremena sam na protest otišla sama i držala se po strani, a u potpunosti sam se osećala kao deo nečega. Videla sam u prolazu gomilu ljudi koje nisam srela godinama — i tako su se svetovi pomalo spojili. Jer su svi svetovi trenutno protiv istog zla.

Verujem da moja osećanja u vezi sa identitetskim sudarima nisu jedinstvena i da ih dele mnogi bivši studenti i svi oni koji su sa namerom došli u neki veliki grad. Ne mogu ni da naslutim kako je onima koji odu mnogo dalje, ,,preko”, i sa kakvim se sve osećanjima oni suočavaju. Međutim, zbog one ljubavi prema društvenoj teoriji i književnosti, znam da delimo ova iskustva i nadam se da su srca puna i studentima iz Novog Sada, Užica, Obrenovca, Smedereva, Inđije, Jagodine, Sremske Mitrovice, Mionice, Osečine, Rekovca, Bogatića, Kosjerića, Paraćina, Pančeva… svih mesta u kojima su poslednjih nedelja bili protesti protiv rudnika litijuma u Srbiji.

Lokalne kabadahije su tu, policija koja hapsi narod je tu, sve opasnosti su iste kao i uvek, ali bih volela da verujem da je ipak nešto drugačije… to nešto su ljudi. I spremnost da se ovog puta ide uprkos strahu.

Jutro posle

Završavam današnju kolumnu jutro nakon meča između Srbije i SAD na Olimpijskim igrama. Sinoć smo na spavanje otišli ljuti i tužni zbog scenarija na koji smo, čini mi se, svi navikli – nepravednog suđenja i nesportske igre sa druge strane. Uprkos tome, Bogdan Bogdanović je principijelno naglasio da ne želi da govori o ponašanju sudija i da idu u naredni meč sa voljom da pobede.

Ja nisam Bogdanović i ne moram da budem fina kada govorim o toj utakmici, svesna da je sve to takođe deo pomalo banalnog nacionalizma. Volim što smo se kolektivno podsećali šala iz vremena bombardovanja, sitnih strategija otpora protiv američke imperije koji su, kao u onom legendarnom videu poručivali – Klintone, nemaš šanse. Upravo zato volim atmosferu u kojoj navijamo, volim osećaj da možemo da uradimo nemoguće i da možemo da savladamo višestruko jače protivnike. To je suština navijanja, a sinoć se ispostavilo da je to i te kako moguće.

Međutim, kao što u sportu mnogo toga ne zavisi od sportskog ponašanja – iako svi očekujemo da se pridržavamo određenih pravila – tako je i u životu. Očekujemo principijelnost raznih sudija u životu, ali to najčešće ne bude slučaj. Da se opet referišem na ono što toliko volim – teoriju – i podsetim kako je bilo mnogo pokušaja kroz istoriju da se supstancijalizaciju tipovi naroda. Drugim rečima, da se nađu ključne karakteristike nekog naroda ili podneblja (hladni nordijski narodi, topli južnjaci, lenji mediteranci itd.), često sa idejom objašnjenja nekog tipa državnog i društvenog uređenja koji tamo postoji.

Od Platona, preko Monteskjea do danas, mnogi su pokušavali da objasne stvarnost na taj način. I, iako nam je u nauci daleko lakše da danas taj tip objašnjenja odbacimo i proglasimo nenaučnim, dani kolektivnog praćenja sportskih dešavanja me podsete koliko volim da verujem da je naša ključna karakteristika – inat. Ideja da možemo da pobedimo jače. Ideja da imperije nemaju šanse protiv nas.

Zato želim da verujem da nas u borbi protiv imperija može voditi isti osećaj prkosa, ne samo dok navijamo, nego dok se borimo protiv rudnika litijuma. Time, u stvari, navijamo za sve nas.

Vidimo se sutra na Terazijama u 19h.

Rio Tinto, nemaš šanse.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: