O feminističkoj zaveri: Kome će žene upropastiti živote optužbama za nasilje?

Jezik je jedan od najvažnijih aspekata ličnog i društvenog identiteta. Različite sociolingvističke teorije ukazuju na to da onoga čega nema u jeziku, izostaju ili je nevidljivo i u našoj stvarnosti – ako ne možemo da imenujemo, ne možemo ni da zamislimo. Brojevi, na primer, ne postoje u realnosti, ali postoje kao klasifikacioni elementi u jeziku koji nam pomažu da organizujemo svet oko sebe. Razmišljam o tome i, uopšte, o posebnosti našeg jezika svaki put kad interagujem sa strancima – zaista se osetim kao druga osoba, ne samo zato što su u pitanju nepoznati ljudi iz ko-zna-gde pa je komunikacija formalnija, već i zato što se mnogo toga iz našeg jezika, što je meni deo svakodnevnog govora, naprosto ne da prevesti. 

Rekla bih da su dve stvari po kojim je naš jezik posebno specifičan – psovke i kletve. Nekad mislim o mentalnim mapama osoba koje smisle toliko sočne i toliko kreativne kletve i kako su do toga došli. Ne spadam među one koji se zgražavaju na psovke u svakodnevnom govoru, fenomenološki su mi u najmanju ruku zabavne i volim da ih ,,skupljam” jer su često odraz nekakvih regionalnih razlika i specifičnosti – logično, Vojvođani ne psuju kao južnjaci. I to je super. 

Dabogda nam bilo šta nam neprijatelji misle 

Kletve su mi sjajne jer ukazuju na duboko ukoronjeno verovanje u neposrednu povezanost reči i potencijalnih dešavanja, u ostatke magijskog mišljenja u našoj svakodnevici. Opet, ni za to ne mislim da je nešto glupo, ne zgražavam se i posmatram kao poseban deo nematerijalne kulturne baštine. Probajte da prevedete ili objasnite nekome ko ne govori srpski jezik kletvu ,,dabogda sreću iz kamena vadio”. Ne ide, a mnogo je super. 

Ima i još jedna meni mnogo draga kletva koja kaže ,,dabogda ti bilo što ti majka misli”, jer iako na prvi pogled deluje dobro, u stvari je potpuno suprotno. Ko uvek ima najgore scenarije u glavi kad se ne javljamo ili nas nema malo duže? Majke, logično. One uvek misle da nam se nešto mnogo strašno desilo – prazna baterija nije u opticaju, kao ni to da nismo videli poziv ili neko treće potpuno racionalno i plauzabilno objašnjenje. Ujedno je to i sasvim fini prikaz suštine balkanskog shvatanja majčinstva, koje je pre svega izraženo kroz brigu. 

Ne spominjem sve ovo zato što želim da pričam o naučnom objašnjenju kletvi, o njihovoj funkciji u jeziku, već zato što ja prva sama sa sobom koristim razne kletve dosta često – to mi je nekako deo svakodnevnog jezika. Druga stvar koja mi je poslednjih godina postala maltene takođe deo svakodnevice jesu posredne i neposredne interakcije sa ljudima koji imaju određeno mišljenje o feminizmu i dokle je ženska borba došla. Još bolje – koliki realan uticaj ili nekakvu moć u najopštijem smislu imaju feministkinje u jednom društvu, ili feminizam kao ideologija. 

Tu na scenu stupa to moje – dabogda mi bilo šta neprijatelji misle. Jer misle da smo siva eminencija i da upravljamo svetom, šta god da se desi. 

Ko (ne) radi, taj greši

Odnos feminizma i vlasti ili još bolje, nekih dominantnih društvenih snaga, kompleksno je pitanje i varira u zavisnosti od istorijskog trenutka i specifičnog društva. Ono što definitivno znamo jeste – feminizam nikada nije vladao. Istina je da su neki oblici feminizma, recimo liberalni, uspeli da sa margine dođu na neke mejnstrim pozicije, ali možemo diskutovati o tome koliki je domet tih politika i koliko one utiču na život realnih žena. 

Liberalni feminizam jeste prihvatljiv u kapitalističkom sistemu koji je planetarno dominantan jer naglašava individualne izbore i ideju da same možemo da krojimo svoju sudbinu nezavisno od materijalnih okolnosti koje su nas dočekale. Moju mamu, tekstilnu radnicu u Kragujevcu, to zaista nikada nije tangiralo – njene izbore krojio je mahom klasni položaj i činjenica da je rođena kao žena. 

Sudbina radikalnijih oblika feminizma, onih koji su u pitanje dovodili odlike samog sistema, jeste da češće ostaju izvan okvira zvanične politike. To ne znači da ovi pokreti nemaju određenu moć i da ne utiču na promene, ali se to dešava posredno i kroz maratonsku borbu – protestima, gerilskim akcijama, nekada nezakonitim metodama. Sve to utiče posredno i na donosioce odluka koji potom menjaju zakone, malo po malo. Iako sam intimno i ideološki bliskija ovoj nekonvencionalnoj varijanti, svesna sam i da je promena zakona važna i zbog promene svesti na duže staze i zato što nominalno nemamo bolje načine da zaštitimo sve žene. Ili ih imamo, ali su ti načini… zakonski upitni. 

Nakon nekoliko godina rada pre svega na polju borbe protiv nasilja nad ženama tvrdim – zakoni i dalje ne znače mnogo. Ja nisam pravnica, ali jesam puno puta čula ljude ,,od struke” da zakone koji postoje po ovom pitanju kod nas vide kao dobre, ali da je njihova primena daleko od zadovoljavajućeg nivoa. Još uvek je mnogo toga prepušteno individualnoj proceni ljudi u institucijama i tome šta oni misle o određenom slučaju – je li u pitanju nasilje ili ne – a ne šta zakon kaže. Tako se i desi da policija, centri za socijalni rad, tužilaštvo i sudstvo omanu, smatrajući da žena preteruje, laže, ima neke zadnje namere, želi da uništi život nekom muškarcu. Institucije su ljudi, a ljudi greše – razlika je samo u tome što kada ja kao sociološkinja pogrešim, neko istraživanje će imati loše rezultate ili interpretaciju. Kada oni greše, neke žene zaršavaju mrtve ili bez pravde nakon zlostavljanja. 

Kada se u jednačinu uključi i partijska varijabla i to da nasilnici imaju odrešeno partijsko ili političko zaleđe, priča postaje još komplikovanija. Ili zapravo – još jednostavnija, jer su šanse da nasilnici dobiju sudsku pravdu bezmalo ravne nuli. Ne mora samo politička podobnost igrati ulogu, može to biti i štošta pored toga – neki drugi oblik kapitala – ili neka prosto imaju naklonost društva koje već ne veruje ženama. 

Zato su žene počele da koriste metode koje su im dostupne. Jedna od njih je i javno imenovanje nasilnika i pokušaj vršenja pritiska da oni, uprkos tome da li je sudska kazna izostala, dožive neku vrstu građanske kazne. Drugim rečima, da budu skrajnuti iz javnog života, ako je to ono čime se bave. Planetarno poznati MeToo pokret je upravo po tome postao poznat – iako su nasilnici nalazili pravne načine da ućutkaju žrtve (razni ugovori o tajnosti po kojim žene nisu smele da govore o tome šta im se dogodilo ni sa najbližim srodnicima; Harvi Vajnstin je na primer imao desetine takvih ugovora sa ženama koje je zlostavljao) – jednom kada je probijen zid ćutanja, više žena je istupilo istovremeno i neki od slučajeva su ipak pokrenuti. 

Iako su Vajnstin i mnogi drugi osuđeni zbog silovanja, danas ipak neformalno postoji ideja o epidemiji lažnih optužbi za silovanje koje muškarcima mogu uništiti život. Tramp je, recimo, 2018. godine izjavio kako su ovo opasna vremena za muškarce jer nikad ne znaju kada će ih neka žena lažno optužiti i upropasitit im život i karijeru. 

Iako optužen za nasilje nad ženama nekoliko puta, Tramp je po drugi put u trci za mesto predsednika SAD.

Žene (ne)će upropastiti živote optužbama

Da ne ostane sve na ovom nivou apstrakcije i kao da visi u vazduhu – ima sasvim dovoljno primera toga tu u našem dvorištu. Tako je recimo u slučaju Branislava Lečića kog su barem dve glumice javno optužile za seksualno nasilje čak i predistražni postupak zaustavljen zbog iskaza advokata koji je vrlo blizak Srpskoj naprednoj stranci. Naime, advokat Nemanja Aleksić je, protivno etičkom kodeksu koji ga obavezuje, prekršio pravilo poverljivosti nakon konsultacija sa Danijelom Štajnfeld o slučaju sa Lečićem. 

U medijima je preneto da Lečić nije kriv, iako je reč o tome da slučaj nije ni pokrenut jer je neko slučaj stopirao. Kasnije se saznalo da tužilaštvo nije uzelo u razmatranje čitav niz dokaza, između ostalog ni svedočenja mnogih drugih žena koje su takođe tvrdile da ih je Lečić seksualno zlostavljao. Među njima je bila i glumica Merima Isaković koja je pričala o pokušaju silovanja od pre 40 godina, nakon kog je, uprkos uzlaznoj putanju u karijeri, otišla iz zemlje. 

Lečić je kasnije kmečao kako trpi medijski linč, iako je društvo načelno bilo na njegovoj strani – Danijela Štajnfeld nije imala gotovo nikakvu podršku, sve do skoro. 

Pre nešto više od godinu dana, Lečić je dobio epizodnu ulogu u poznatoj i vrlo gledanoj seriji na RTS-u, u kojoj je trebalo da glumi čoveka koji je lažno optužen za nasilje. To se ipak nije desilo jer je glumica Anđela Jovanović odbila da deli kadar sa njim u ovoj seriji, nakon, kako je rekla, čitavog niza ispovesti svojih koleginica o iskustvima sa Lečićem, ali i zbog svog lošeg iskustva sa njim. Lečić ju je, nedugo potom, tužio za povredu časti. 

Već tada se govorilo o još jednoj ulozi koju je Lečić dobio, ne na malim ekranima već na daskama koje život znače. Naime, Lečić je deo postavke predstave Oleana, koja će se igrati u Pozorištu ,,Slavija” – opet kao muškarac (lažno) optužen za seksualno nasilje. Slučajnost, sudbina, poigravanje sa nervima ili PR? Ko će ga znati. Malo pre ovoga bio je deo prve postavke komisije Filmskog centra Srbije za izbor srpskog kandidata za Oskara, odakle je morao da se povuče nakon pritisaka strukovnih udruženja koja su istupila upravo zbog iskustava žena sa njim. Ali Lečić ne odustaje! Iznosi gnusne stvari o ženama u režimskim medijima i pokušava na sve načine da se vrati u javni život Srbije, kroz vrlo indikativne uloge. 

Da je mnogima drugima to uspevalo onda kada pritisak javnosti nije bio dovoljan, govori i činjenica da su sve optužbe takođe odbačene i u slučaju Dragana Markovića Palme koji je bio optužen za trgovinu ženama i devojčicama u svrhu seksualne eksploatacije. Čitav niz političara je govorio o njegovim poznatim bunga-banga žurkama na koje su dovođene maloletne devojke, ali – vrana vrani oči ne vadi. Palma nije ni mrdnuo sa svoje pozicije. 

U nekim drugim situacijama je bilo dovoljno da se sačeka neko vreme, pa da javnost zaboravi na nasilje i poniženje žena. Tako je, recimo, u Gašićevom slučaju – iako je javno uputio krajnje ponižavajući i seksistički komentar novinarki, rekavši joj da voli novinarke koje lako kleknu, ubrzo je vraćen na ministarsku poziciju, a u prethodnom sazivu vlade je po tom osnovu bio i u Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost.

Dabogda nam bilo šta neprijatelji misle 

Lista se ovde, naravno, ne završava. Nasilje se često vidi kao nebitan detalj u nečijoj karijeri, nedovoljno snažan da dovede u pitanje sve drugo. Optuženih za seksualno nasilje i seksualno uznemiravanje bilo je i na ,,drugoj” strani – u opozicionim redovima – i postojao je više-manje isti odgovor: sklanjanje iz javnosti na neko vreme, pa povratak kad javnost zaboravi šta se desilo. O pravu i pravdi smo puno puta slušali od Ramba Amadeusa (kažnjen zbog seksualnog nasilja nad crnogorskom novinarkom koje je sam priznao), od Slaviše Orlovića (prijave za seksualno nasilje nad studentkinjama, neke od njih skrajnute zbog njegovog pritiska na žrtvu), Čedomira Čupića (optužbe za seksualno nasilje nad studentkinjama) itd. Itd. Svakog nasilja tri dana dosta, ako i toliko. 

Za kraj, nešto potpuno lično – kao mlada žena se, sasvim logično, susrećem sa svakakvim muškarcima i oni takođe imaju i svakakva mišljenja o tome čime se bavim. Neki su tome naklonjeniji, neki u tome vide glupost, neki nekakvu zaveru protiv muškaraca. Iskustvo je pokazalo da se od navodnih optužbi za nasilje ne plaše oni koji zaista nemaju čega da se plaše – oni koji, kolokvijalno rečeno, nisu ništa mutili. To je kao da kažete da se svi akademici plaše optužbi za plagiranje nakon otkrivanja plagijata u vladajućim strukturama – logično da nije tako.

 Ujedno, ideja da žene žele da prolaze kroz pakao i institucionalno poniženje prilikom prijava nasilja isključivo zarad nanošenja štete muškarcima je duboko deluzivna, upravo jer smo svesne da društvo i insitutcije gotovo izvesno neće biti na našoj strani, kao i da njihovi životi neće biti uništeni. Žene, pak, zaista bivaju obeležene kao žrtve, lažovi itd. 

Društvo zaboravlja, žene pamte. I mogu da obećam da ćemo zauvek podsećati na sve te slučajeve, kad god društvo pokuša da marginalizuje i skrajne naše iskustvo. 

Dabogda nam bilo ono za šta nas optužuju – da nasilnici zaista nestanu sa svojih pozicija.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: