Kad iza ubistva ostanu klikovi i radioaktivna mržnja

Ljudsko sećanje je varljiva stvar. Pamtimo selektivno i daleko više u skladu sa onim što već nosimo u sebi – naša osećanja kroje naša sećanja. Mozak se nekada brani od nekih neprijatnih i novih impulsa onim što već ima u iskustvu, ili prostim fokusiranjem na naizgled nebitne stvari. Zato u stanjima visokog uzbuđenja ne pamtimo štošta oko sebe, pa ni one očigledne stvari, poput lica ljudi u svojoj blizini, ili šta smo nosili od odeće. Ono što je najviše na svetu naše i na šta se toliko oslanjamo u svakodnevnom životu, u proceni sebe i sveta oko sebe u stvari je duboko nesavršeno i varljivo. Ali, takvo kakvo je, to sećanje je naše. 

Avgustovska sinestezija

Svakoga dana, u svakom trenutku, na hiljade različitih impulsa je oko nas. Toliko je i dešavanja, interakcija, ljudi – zato imamo potrebu da haotičnom svetu oko sebe dodelimo neki linearni tok i smisao… iako naše sećanje najčešće nije hronološko, već ispunjeno osećanjima i senzacijama. Nekada se različite senzacije udruže pa reči dobiju boju, zvukovi oblik, mirisi određene osećaje u telu – nešto što je objedinjeno neuropsihološkim fenomenom koji se zove sinestezija.

Ne znam je li to sinestezija, ali meni je avgust isto što i četvrtak u nedelji, laki damari u telu, kupovina novih patika i farmerica i školskog pribora iako odavno ne idem u školu, miris paprike i ajvara i džema od kajsija, i onog od šljiva u koji mama stavi i čokoladu zbog arome. Avgust mi je i mali grč u stomaku jer znam da ću spavati kraće kada se raspust završi iako odavno nema raspusta i dužeg spavanja. Avgust mi je kraj leta i neka laka seta zbog tog kraja, tihi rastanak sa nečim. Sve mi je to avgust. Melanholija i lepota.

Ili je barem bio. Desio se jedan avgust koji mi je toliko promenio život i na mesto lakog nemira doneo malog demona koji se hrani strahom. Desio se jedan čovek koji je vrlo brzo postao član krivičnog zakona za mene, onaj o proganjanju, pa onaj o ugrožavanju bezbednosti. I mnogo prebiranja po sećanju i davanja logičkog okvira kako i zašto se baš on desio u baš mom životu i da li je moglo drugačije. Da li sam ja mogla da budem manje ja, a on manje on, na nekom potpuno drugom mestu i životu, pa da se nikad ne sudarimo. Mozgu je potrebno da izmišlja alternativne scenarije onda kad je stvarnost teška i haotična. Nemoguće da je sve bila slučajnost – kako da sprečim da se opet desi ako je bilo potpuno slučajno?

Druga je godina kako mi avgust ne miriše na kuvane kajsije, nego već poslednjih julskih dana kreće duboki nemir, potreba da se ode, da se ne boravi sa sobom ili ljudima oko sebe. Jer strah čoveka nekada natera da beži, ne samo od izvora straha, već i od samog sebe… a kada se nakon tog silovitog bega vrati u sebe, tamo zatekne pustoš. Nasilje se desi i ako imaš sreće – a imala sam sreće – ono prođe i ti preživiš, ali nekada mora da se gradi ispočetka. Ili imaš volje da gradiš ispočetka, ili sediš na krhotinama nečega što se desilo i ostavilo vrlo sjajne i ubojite komade na koje se lako posečeš. I onda kad je prošlo. I onda kad si na bezbednom. Jer telo ne veruje da je preživelo, jer je sećanje varljivo i povezuje različite impulse istovremeno; avgust je nasilje i avgust je strah i avgust je kraj. Ne leta, nego života.

Jedanaest minuta avgusta

Sve ti to uradi nasilje. Ubedi te da si sam, da si toliko sam da će tvoja samoća pojesti ljude oko tebe – razum nema ništa sa tim. Nije više ni strah, jer strah popusti pred svakodnevicom i tim što život ne staje ni zbog čega. Ne možeš se plašiti stalno, potisneš, zaboraviš. Nešto je što nije u jeziku i ne da se opisati, ali je duboko upisano u telu. 

Sve sam namestila tako da ovog avgusta ne budem u Beogradu. Tamo očekujem da se V. vrati i uradi ono što je nekoliko avgusta zaredom obećavao i meni, i policiji, i tužiocu, i sudiji, i advokaticama, i svojim roditeljima, a što su oni izignorisali. Šanse da će se vratiti bilo kog drugog dana ili nedelje ili meseca su podjednake, ali ja ne želim da avgust provedem u Beogradu. Razum nema ništa sa tim, jezik nema ništa sa tim – sve je ostalo duboko upisano u telu. 

Pa opet – dobro sam, preživela sam, dišem, svoj život iznova gradim i podsećam se koliko je lep. Avgust sam provela van kuće, van zemlje, jer sam mogla, jer nisam odustala od života. I možda bih pisala o lepotama ovog mesta gde sam trenutno, da ipak do mene nije došla mrva realnosti. U Srbiji su ubijene dve žene, u dva dana, u dva grada. Ubila su ih dva muškarca koje su volele i koji su sasvim sigurno govorili da njih vole. Ustali su jednog dana i rešili da taj avgustovski dan bude zadnji ženama koje su jednom birale ljubav sa njima. Onda su ubili sebe i time sprečili da im iko na ovom svetu sudi za to što su oni tim ženama presudili. Ustali su i odlučili da imaju pravo da oduzmu život nekome ko ih je ostavio zbog nasilja. Ne pitajte zašto nisu otišle – jesu. Nasilnici su došli za njima.

Jedna od kancelarija Ujedinjenih nacija objavila je da je tokom 2020. godine u svetu na svakih 11 minuta ubijena jedna devojčica ili žena. Ili, da izađemo iz pasiva – na svakih 11 minuta, neki partner, muž, otac, sin, brat ubio je neku ženu. Šta je 11 minuta za nekoga? Brzinska kafa ili čaj? Pauza za cigaretu? Nečiji život? 

Mislim o tih 11 minuta svaki put kad čitam o nekom novom slučaju femicida, dok čujem svoje srce znajući da neka žena danas nije imala sreće kao ja. Ja sam preživela, ona nije. I deluje daleko i kao da nikada ne bi moglo da se desi baš vama, ali  od tog 11. minuta svaku od nas deli samo loš dan nekog nasilnika, policajca, tužioca, sudije. I mi nemamo vremena i ne možemo da čekamo neka bolja vremena da tražimo pravdu za svaku od nas. Jer neke od nas nemaju još jedan dan, još jednu nedelju ili mesec. 

Žene ne mogu da se bave nijednim drugim navodno prečim političkim pitanjem, ako su mrtve.

I volela bih, najsebičnije na svetu, da smo ovog avgusta odmorili od naslova o femicidu, od vesti o ubistvima žena o kojim govore kao o porodičnoj tragediji. Želim da barem na kratko budemo spokojne i slobodne, a ne samo hrabre. Želim da barem na kratko znam da je društvo na našoj strani, da veruje nama i našem strahu, da nas čuva.

I ne znam kako mislite da možemo ili moramo da vam tražimo manje kad je to toliko malo. I ne znam kako ova država može da nam nudi manje kad je ovo što tražimo tako malo.

Avgustovske želje

Muškarac ubije ženu i ona ostane slovo u tabloidima, inicijal, tačka, zapeta, opis događaja i sočni detalj iz novinarskog pera i usta dobronamernih komšija – onih što im je nasilnik svakog dana govorio ,,dobar dan” i što se čudom čude čime je ta žena izazvala tog dobrog muškarca. Žene više nema, ali ima ponekog klika više za koji bi tabloidi prodali bubreg, dušu i srebrninu koju im je ostavila baba u amanet. Baba je bila žena, ali se tad znalo gde je ženama mesto, a ne kao danas. Mnogo ste se vi osilile! 

Žene više nema, ali ima opisa ,,porodične tragedije”, kao da se piše o uraganu ili superćelijskoj oluji koja nije mogla biti sprečena. Žene više nema, ali ima rasprave o tome zašto feministkinje mrze muškarce, ili kako je ženska borba otišla predaleko, ili kako ubistvo nema pol… nemojte mi te zapadnjačke novotarije, ne postoji femicid! 

Može urbicid, može homicid, može pesticid; nema mesta za prepoznavanje ženske patnje ni u jeziku. 

Muškarac ubije ženu i od nje ostane samo ono što se da iskliktati u povezanim vestima, dok ne dođe neka nova vest… o novoj ženi koja je zauvek izbrisana sa ovog sveta, nasilno. 

Pišem ovo nakon što sam šetala mračnim portugalskim ulicama, sa podjednakom šansom da mi se nešto loše desi kao i bilo gde na svetu, kao i bilo gde u Beogradu, ali sa osećajem da sam najslobodnija jer ipak nisam tamo, jer V. nije ovde – razum nema ništa sa tim. Osećaj slobode je ponekad subjektivna stvar; ja sam živa i dobro sam i imala sam sreće. Ovde sam na naučnoj konferenciji, jer radim ono što volim, jer sam u tome dobra, jer je to neko prepoznao. Ali pre svega jer sam živa i jer sam imala sreće — naredni avgust može da bude u drugoj boji, mirisu, ukusu. Ja imam šansu za život. 

Vesna i Šefika nemaju. Tako su se zvale žene koje su ubili bivši partneri, u dva dana, u dva grada. Otišle su od nasilnika, ali su nasilnici došli za njima. Vesni i Šefiki više nikad nijedno pitanje neće biti preče od njihovih života. Vesni i Šefiki nikada više niko neće moći da kaže kako je feminizam u stvari mržnja prema muškarcima, a mržnja nikada nije rešenje. Neće moći, jer je njih dve ubila mržnja dva muškarca. 

Vesna i Šefika su bile toliko toga još u svojim životima dok nisu postale klikabilni inicijali. Laka zarada. Momenat iščuđavanja kuda svet ide pa povratak u svoje parče relanosti. Jer život ne staje ni zbog koga, osim zbog nasilja.

Ja nisam bila sa V, V. je slučajno ušao u moj život jer smo studirali zajedno. On je takođe mislio da ima pravo na moj život. Po tome znam kako je onih 11 minuta važno za svaku od nas… jer svakoj od nas može da se desi. Nije do obrazovanja, nije do loših ili dobrih izbora u životu, već do toliko snažne mržnje i uverenja da su životi žena ništavni. Da na njih imaju pravo svi oni koji kojima se ne sviđaju njihovi izbori, oni koje su ostavile, oni koje su navodno povredile tim odlaskom. I to nije tragedija, niti prirodna katastrofa – to je svestan izbor i osećaj prava koje je društvo dalo nasilnicima. Svako ubistvo žene je moglo biti sprečeno. 

A to pravo se hrani svaki put kad se stavi jedno ,,ali”. Nisam za ubistvo žena, ali šta hoće ove feministkinje? Ne mrzim žene, ali vama feministkinjama treba pokazati  mesto. Ne bih nikad digao ruku na ženu, ali feminizam je ekstreman danas! Naše babe su znale gde im je mesto. Nisam za nasilje prema ženama, ali obe strane su ekstremne – i muška i feministička. 

Jednom je kanadska spisateljica Margaret Atvud rekla — najveći strah muškaraca je da će im se žene smejati. Najveći strah žena je da će ih muškarci ubiti.

Ne vidimo svet isto, to je prosta činjenica straha i naših pozicija u društvu. Jesu li obe pozicije ekstremne?

U pravu ste, ja jesam ekstremna. Ekstremna sam u svojoj želji da budemo slobodne, da živimo u svetu koji je dostojan čoveka… jer protivno uvreženom mišljenju, i žena je čovek. Ekstremna sam u odbijanju da, dok gore požari i žene siluju, ubijaju, zlostavljaju, muče, odgovaram na suluda pitanja zašto feministknje mrze muškarce. Mrzim muško nasilje i volela bih da mi svako ko me to pita objasni zašto neki muškarci ubijaju žene na svakih 11 minuta. Ako je i ima, ta navodna feministička mržnja ne ubija; mržnja prema ženama doslovno ubija žene. 

Mrzim što iznova pišem o ovome, a duboko u sebi osećam dužnost prema svakoj ženi koja nije imala sreće kao ja. Ja sam preživela, neka druga nije. Mrzim i kad me vide kao žrtvu jer se svaka od nas svakog trenutka bori da ne bude žrtva svog života i tuđih izbora. Mrzim sažaljive poglede i izbegavanje kontakta, kao sa leproznom osobom. Mrzim i što ima toliko toga u životu što želim i volim, ali se krivica skrila toliko duboko da svaki put kad radim nešto što nema veze sa ovim, osećam da izdajem žene. Razum nema ništa sa tim. Duboko se upisalo u telu. 

Mrzim i što delim ono što je najviše na svetu moje, najtananije, najbolnije. Ali ja sam živa i ja sam dobro i to je bila jedna epizoda u mom životu, o kojoj pričam sa nadom da će neko reći – mnogo je strašno da se to ženama dešava. Ne treba tako. Ne sme tako.

I ako niste besni zbog toga, ako vas to ne ljuti, ako stavljate znak jednakosti između borbe protiv nasilja i samog nasilja, onda se samo sklonite. Nema neutralnosti u slučaju nasilja. 

Neutralnost je samo lepši način da stanete na stranu nasilnika. 

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: