Nove godine i stare borbe

Kraj jedne i početak naredne godine u apsolutnim kategorijama verovatno ne znači puno. Obećanja koja sebi dajemo, velike odluke koje stupaju na snagu – od dijete preko psihoterapije, raskida veza ili prijateljstava, obnavljanje veza ili partnerstava do promene posla, verovatno mogu da dođu na dnevni red i mnogo ranije, a pre prvog januara.

Nažalost, naši mozgovi najčešće daleko bolje rade onda kada amigdala, taj mali, a centralni deo mozga i fabrika straha, ubaci u novu brzinu. Naši mozgovi često rade bolje u vremenskim katastrofama, suočeni sa ograničenjima, rokovima, jasnim vremenskim okvirima.

Zato nam i znače krajevi godine, da označe završetak nečeg lošeg ili barem nedovoljno dobrog kako bismo rasterećeniji ili sa nekakvom obnovljenom energijom ušli u novu godinu. To je tako – realnost ne znači mnogo bez simboličke ravni kroz koju i interagujemo sa stvarima oko sebe, jer smo bez simbolike svedeni na proste nagonske impulse.

Vreme brzo prolazi kad protestuješ

Iako bih volela da neke stvari nepovratno ostavimo u ovoj godini, da nadalje idemo potpuno oslobođeni ne samo od ovih problema, već i od straha da će se oni ponoviti, znam da to neće biti slučaj. Ova godine bila je teška, ali kao što je Mitra Mitrović napisala u svojim Ratnim putovanjima – ne sećam se kada je bilo teško, a da nije bilo i lepo.

U januaru su društvene mreže bile ispunjene svedočanstvima o iskustvima porođaja u gomili porodilišta koja su, između ostalog, plaćanjem poreza finansirale i žene koje su tamo preživljavale pakao – od uvreda i poniženja, ostavljanje da satima leže gole i same u neizdrživim bolovima dok se menjaju smene lekara i pomoćnog osoblja koji ih nazivaju pogrdnim imenima, preko udaraca, invazivnih procedura koje im niko nije najavio ili ih nedajbože pitao za dozvolu, epiziotomije, sečenja i ušivanja bez anestezije, nedavanja zakonski zagarantovane epiduralne anestezije, do naskakanja na stomak i nasilnog izvlačenja bebe.

I bila bi notorna neistina reći da to nismo znali do trenutka dok Marica Mihajlović nije javno podelila svoje iskustvo sa lekarom koji je bio toliko nasilan prema njoj na porođaju, da je od posledica tog nasilja preminula i njena novorođena beba. Bila bi notorna neistina reći da nismo znali da je to realnost postajanja majkom u Srbiji, dok se još nekoliko žena nije oglasilo da su imale identično iskustvo sa istim lekarom. Bila bi notorna istina reći da je jezik žena u Srbiji u ovoj godini nemuštost (ali i mnogo duže od toga), a da mnoge tačke koje se predstavljaju kao najlepši trenuci života i najlepša iskustva, imaju jasna obeležja dubokih trauma o kojim žene, upravo zato što su gurnute u nemuštost, ne smeju da govore.

U junu su studentkinje Fakulteta političkih nauka glasno govorile da ne pristaju na imenovanje Slaviše Orlovića na mesto dekana svog fakulteta. Bilo bi neistinito i netačno reći da se o prijavama za seksualno uznemiravanje koje je Orlović u više navrata dobio formalno nije znalo. Bilo bi neistina reći da se o tome nije govorilo i pre nego što su studentkinje glasno protestovale protiv ovog izbora.

Bilo bi neistina reći da dotad nismo znali koliko je rasprostranjeno seksualno uznemiravanje na fakultetima u Beogradu i širom Srbije. Žene su osuđene na prinudnu nemuštost i preoblikovanje sopstvenih trauma kako se nekome ne bi upropastila karijera – od nastavnika i profesora, do lekara.

U avgustu se desio veliki protest protiv Rio Tinta u Beogradu, ali i niz protesta širom Srbije. Bilo bi neistina reći da nismo očekivali pooštravanje policijske i režimske brutalnosti, hapšenja i pretnje šta će se desiti ukoliko rudnik litijuma bude stopiran.

U oktobru se desila najava rušenja Savskog mosta, te prvi izlasci aktivista na teren kako bi se sprečilo uništenje jednog od simbola Beograda. Bilo bi neistina reći da nismo očekivali momke sa kapuljačama, spremne da nasilno brane raskrsnicu Beograda na vodi od ovih aktivista. Ta raskrisnica je nekoliko nedelja kasnije plivala u fekalijama. Prestiž se mora sačuvati, po svaku cenu.

U novembru se desio pad nastrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, pogibija petnaestoro ljudi i povrede opasne po žvot kod još troje ljudi. I iako smo ranije očekivali zaoštravanje režimskog i policijskog nasilja, bilo bi neistina reći da smo to baš odmah očekivali nakon što su ljudi stradali ne slučajno, već jasnom greškom, korupcijom, nasiljem tog istog režima. Bilo bi neistina reći da smo, uprkos svemu, očekivali laži i manipulacije koje su usledile – jer dno i granica negde moraju postojati. Jer smo bića koja funkcionišu i na simboličkoj ravni, a smrt je u svakoj kulturi na svetu ono što se na određeni način poštuje i preko čega se ne prelazi tek tako.

U decembru su se desile studentske blokade. Bilo bi neistina reći da smo nakon svih zločina i sistematskog uništavanja ljudskosti u nama, očekivali talas optimizma, solidarnosti, ljudskosti. U decembru smo se pitali otkud svi ti ljudi odjednom, iako nije bilo odjednom – tu su studentkinje i studenti koji su u svakoj prethodnoj borbi ove godine imali svoje mesto, brusili oštricu svog kritičkog aparata, učili su solidarnosti, zajedništvu, borbenosti.

Pesimizam intelekta, optimizam volje

Ko zna šta se još desilo, a da sam zaboravila, potisla pred nekim novim dešavanjima, tragedijama, borbama. Ljudsko sećanje ima svoje granice, usklađene sa onim kako se trenutno osećamo. Hoće li išta od ovoga prestati nakon prvog januara? Teško. Ali sam sve prethodno navela da bude tu kao podsetnik da borba nije besmislena. Nekada imamo osećaj da moramo pomerati planine kako bi se stvarnost u Srbiji promenila za milimetar, ali čak i tada ima smisla i dužnost je raditi sve da tako i bude.

Akušer koji je bio odgovoran za brutalno nasilje prema porodiljama i smrt barem dve novorođene bebe najpre je bio u pritvoru šest meseci, a potom je protiv njega podignuta optužnica za zlostavljanje i mučenje, nesavesno lečenje i teško delo protiv zdravlja ljudi. Iako nedovoljno, o akušerskom nasilju se govori više i jasnije, a žene jesu spremnije i da svoje iskustvo imenuju na pravi način, i da pruže podršku i savete nekoj drugoj ženi.

Slaviša Orlović nije postao dekan Fakulteta političkih nauka. Pritisak studentkinja i javnosti urodio je plodom i ne samo to – jedna granica je nepovratno pomerena i, za promenu, postavljen je pozitivan presedan. Decenije u kojim je neko nonšalantno i bez ikakvih prepreka napredovao u zvanjima i karijeri odjednom su prekinute spremnoću studentkinja da se tome glasno i javno usprotive, uprkos svim potencijalnim posledicama za njih. Heroine su svuda oko nas.

Rio Tinto nema šanse u Srbiji. Ne pitajte me kako znam, ali naprosto znam; možda od onog trenutka kada su aktivisti upali u hotel Hilton gde je kompanija želela da grandiozno isprati još jednu uspešnu godinu poslovanja u Srbiji. Na pitanje prisutnih da li da zovu interventnu zbog okupljenih aktivista koji ih uznemiravaju, jedan od njih je izgovorio – zovi, ja ovde branim njivu. Možda odatle znam da nemaju šanse.

Ishode studentske borbe još uvek ne znamo, ali je njihova pobeda neupitna. Duh otpora koji je izašao više se ne vraća u tu bocu nikada, bez obzira na neposredne rezultate, jer smo svi shvatili da nam se može i da nije važno ko je protivnik, sve dok gradimo mreže solidarnosti oko sebe, da kroz njih rastemo i suočavamo se sa sopstvenim strahovima.

Nijedna od ovih borbi neće stati ni u narednoj godini, sa finom razlikom da je, barem ja lično, završavam u borbenom optimizmu – ne sa ubeđenjem da će sve već koliko sutra biti bolje, ali sa spremnošću da radim sve što je do mene da tako i bude.

Do narednog čitanja nam svima želim da iz ljubavi koju ćemo, nadam se, osetiti i praktikovati u narednim prazničim danima, crpimo inspiraciju i borbenost za sve što predstoji.

Nasilje neće stati, ali neće i borba – u tome je sva lepota življenja.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: