Šta sve (ni)je smešno

Devetog maja obeležava se Dan pobede nad fašizmom, u znak sećanja na bezuslovnu kapitalizaciju Nemačke koju je na taj dan 1945. godine potpisao feldmaršal Vilhelm Kajtel. EU ga obeležava kao Dan Evrope, sa željom da zamuti jasne socijalističke korene antifašističke borbe. Za mene je to ujedno i dan poslednjih priprema za rođendan najbolje drugarice, od nedavno i kume, koji obeležavamo sutradan. 

Za sve ostale, ne znam šta je. Možda još jedan dan u godini, najava nadolazećeg leta, potpuno nepotrebno spominjanje borbe protiv fašizma koji je mračna tačka u vremenu, pomračenje civilizacijskog uma. Možda je i svima nama ostalima tek nejasna ideja o tome šta je fašizam sada i ovde i čemu služi, jer uprkos uvreženoj ideji o animalnoj ,,prirodi” fašizma, ova ideologija, sistem, oblik društvenog i institutcionalnog uređenja imaju svoje jasno i racionalno obrazloženje. Koliko god zvučalo strahotno, fašizam nije antipod racionalnosti. On i jeste prosta računica racionalnog i efikasnog uma koji želi da maksimizira svoje dobitke. 

Sve (ni)je fašizam 

Takve su ti društvene mreže – saznaš svašta dobro, smešno, lepo, ali ne možeš uvek da biraš šta ćeš videti. Da je moguće, ja bih verovatno zauvek birala da ne vidim smatranja nekih ljudi jer bi po logici stvari morala biti marginalna ako već moraju da postoje. Ne možemo zabraniti ljudima da smatraju, niti bi trebalo. Ne možemo ni tretirati sva smatranja relevantnim, niti bi trebalo. Internet međutim dopušta da se nekako preskoči veza između važnog i nevažnog i da se svede na bombastično, klikabilno, ekskluzivno, tabloidno. Verovatno ni u ludilu ne bih citirala šta o obrazovnom sistemu misli jedan od najskupljih botova Srpske napredne stranke, Jelena Karleuša, da se ne nalazimo u specifičnom istorijskom trenutku. 

Nije sve fašizam. Postoji čudna depolitizacija i neutralizacija fašizma upravo kroz izlizano i neprecizno upoređivanje najrazličitijih pojava koje nam se ne sviđaju sa fašizmom. Ako je sve fašizam, onda ništa nije fašizam, zar ne? Smisleno i sistematično političko obrazovanje zamenjeno je nonšalantnim lepljenjem etiketa sa ciljem uvredljivog diskreditovanja. Da, sramota je biti fašista, ali se fašizam ne iscrpljuje u sramoti, niti je fašiste, pogađate, briga za sramotu. Nije, dakle, ni stvar u posramljivanju već u borbi protiv određenih pojava.

Tako je Jelena Karleuša u poslednjih nekoliko dana imala više javnog deljenja sopstvenih razmišljanja na temu studentskih protesta, blokada, ali i idealnog uređenja obrazovnog sistema. Neću se preterano referisati na sve to jer je mučno i ovo malo prostora koje ustupam, ali mi je posebno interesantna bila ideja o ukidanju istorije kao obaveznog predmeta, jer zašto bi deca učila o ratovima, krvoprolićima, o tome ko je bio na pravoj strani, a ko ne, pa bi umesto toga trebalo da postoji predmet koji se zove budućnost. 

Naravno da je sve to na ivici smešnog i ono za šta biste pijanom stricu na slavi rekli – ma pusti budalu – da sve to nije i inače logika po kojoj učimo o istoriji, ideologijama, svom mestu u ovom svetu, sopstvenim projekcijama o idealnoj budućnosti. Rekli bismo – ma pusti budalu – da u ovom trenutku nemamo u življenoj stvarnosti različite elemente fašizma. Treba biti oprezni sa kvalifikacijama upravo zato što nije stvar u etiketiranju, već u osmišljavanju jasne strategije kako protiv toga.

Šta (ni)je smešno 

Istina, bilo bi smešno sve izrečeno da po ulicama nemamo falange, privatne vojske sačinjene od navijača, stranačkih i političkih funkcionera i ratnih zločinaca koji su tu da tuku ili prosto pokose prisutne automobilima. Pre nekoliko dana je, tokom jednog od sada već redovnih petanestominutnih stajanja ispred Grafičke škole na Novom Beogradu, muškarac nožem krenuo na okupljene srednjoškolce i građane koji su tu solidarno stajali sa njima. Čar interneta je što vrlo brzo otkrijete o kome se radi – tako smo i svi mi ostali otkrili ne samo da je reč o ratnom zločincu koji je harao po BiH tokom ratova 1990-ih, već i da je kasnije nastavio da bude u obrazovnom sistemu, kao profesor fizike. Ulične falange nisu novost, ni istorijski, ni na lokalu. Imao ih je Benito Musolini za ulične borbe sa antifašistima, mahom komunistima, imao ih je Adolf Hitler pre zvaničnog preuzimanja vlasti, iamo ih je Francisko Franko, Augusto Pinoče, posleratne italijanske i grčke vlasti kako bi umanjile značaj socijalističkih grupa. 

Umesto istorije, uvesti predmet Selektivno sećanje i budućnost Srbije

Bilo bi smešno i da premijer Srbije, Miloš Vučević, ne poziva na jedinstvo države, crkve i naroda u vremenima krize, kako je izjavio nedavno. Veza između krvi i tla, nekakvog jedinstva naroda i crkve (iako narod nikada nije homogena kategorija), kreiranje novih društvenih kriza u vidu spoljašnje pretnje kako bi se ,,zapušile” i minimizirale one krize koje su direktan produkt ovog sistema. Sličnu strategiju su imali opet svi gorenavedeni likovi, sa ciljem preuzimanja, a potom zadržavanja vlasti. 

Bilo bi smešno i da različiti studenti i politički neistomišljenici trenutno nisu javno targetirani deljenjem ličnih podataka o njima, sa jasnom idejom da se naškodi njima i njihovim porodicama.

Bilo bi smešno i da Vladimir Đukanović, trbuhozborac ovog režima, nije javno najpre govorio kako jedva umiruju svoje članstvo da ne ,,slome” demonstrante ,,kao slamčice”, a potom i da deca nemaju pravo na protest jer deca do navršene osamnaeste godine i punoletstva pripadaju državi. Verovatno ne moram da objašnjavam kako su svi fašistički režimi imali emocionalno nabijen i patronizujući odnos prema deci, ali i ženama koje su tu decu rađale i bile ključne u njihovoj socijalizaciji i vaspitanju. Bilo bi smešno i da Srpska napredna stranka u svom političkom programu nema jasno naznačeno ulaganje u genetička istraživanja koja bi smanjila rađanje dece sa ,,naslednim poremećajima” zarad smanjenja finansijskih potraživanja prema državi. Baš bi bilo smešno da nema eugenike, zar ne?

Deca su vlasništvo države, a privatno vlasništvo je neotuđiva, nedeljiva i nedodrljiva kategorija, to je kapitalistička zvezda vodilja. Vi sami možete odlučiti kako ćete se odnositi prema svom automobilu, da li ćete ga lickati, čistiti, zabraniti cigarete unutra, ili ćete ga slupati ili njim preći preko stopala demonstranata. Zašto bi deca bila drugačija ako su viđena kao svojina? 

Bilo bi smešno i da nema svesrdnog pokušaja odvajanja politike i borbe za pravednije društvo od samog naroda. Jedino je narod izvor suvereniteta što znači da su političari tu samo da narodnu volju poštuju i materijalizuju kroz adekvatne politike. Umesto toga, postoji pokušaj inflantilizacije čitavog naroda koji valjda ne treba da se bavi uzvišenom politikom koja je rezervisana za čike u odelima. Za plebs je rezervisano da radi krvnički, obogađuje tu felu u odelima i štancuje nove generacije koje će raditi isto to, ali bez pitanja. 

Reči ne znače ništa

Ljudi koji me poznaju znaju da je meni humor jedan od mehanizama odbrane, način blagog distanciranja od sumorne realnosti. Verovatno bih mogla da se šalim na račun svega izrečenog i sasvim sigurno i hoću u različitim kanalima komunikacije, ali je istina da ništa nije smešno od stvari koje živimo. Fašizam se nikada više neće imenovati na taj način ukoliko poželi masovnu podršku – ta etiketa ipak pretenduje na određenu emocionalnu reakciju koja je uslovna i jaka i često negativna. 

Fašizma, međutim, ima. Tu je, živ i zdrav, nekada u crnim košuljama i odelima, nekada u crnim duksevima i kapuljačama, nekada u izjavama, nekada u činovima političkih aktera. Ne zove se tako, ali je tu, ne čak ni sa nekakvom jasnom ideologijom, nego pre kao trenutno sredstvo očuvanja stolica koje se klate. Imenovanje i razumevanje stvarnosti u kojoj živimo, razumevanje šta se sve podmeće i u borbi protiv takve političke i društvene stvarnosti, važno je ne samo za borbu protiv ovog režima jer, koliko god neverovatno delovalo, i ovo će proći. 

Ostaće fašistoidni elementi stvarnosti, potpomognuti sa svih strana, zarad očuvanja postojećeg sistema. Ostaće i potreba da se apsolutno uvek tome usprotivimo. 

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: