Noć veštica ili Sveti Luka – zašto je to bitno?

Strip Peanuts ovde je poznatiji po imenu svoja dva glavna junaka –  to su pas Snupi i dečak  Čarli Braun – ali je zapravo prepun živopisnih likova. Tokom tačno pedeset godina koliko je objavljivan, kroz vinjete o događajima, razmišljanjima i fantazijama svih tih likova, uspostavile su se brojne teme, varijacije na iste šale i ideje. Jedna od dražih mi je fiksacija Lajnusa (onaj dečak sa „sigurnosnim“ ćebetom) na dolazak Velikog Bundeve (namerno u muškom rodu), navodnog ekvivalenta Deda Mraza koji dolazi za Noć Veštica. Veliki Bundeva ne postoji, niko drugi osim Lajnusa ne veruje u njega, ali Lajnusova naivna vera da će se Veliki Bundeva baš ove Noći veštica ukazati, vozdigavši se iz naiskrenijeg polja bundeva, služi kao izvor beskrajne sprdnje, a čini i deo šarma samog lika, pa tako i čitavog stripa.

Lajnusova vera se ponekada čak i prelivala na drugu decu, onu mlađu i lakoverniju ili prosto pohlepniju na poklone, jer Lajnus bez zazora propoveda i pokušava da preobrati svu decu da prihvate Velikog Bundevu u svoja srca. Autor Čarls Šulc je bio odličan poznavalac dečije odnosno ljudske prirode, kao i američke kulture, ali i odmeren u tome kako će je iskoristiti za humor. Lajnusov lik na nežan način ukazuje na Amerikancima sigurno dobro poznatu pojavu: propovednike koji, makar i bili iskreni i dobronamerni u svojoj veri, zaluđuju ljude glupostima. Naročito u vreme praznika, koji po prirodi stvari u američkom, ali i u srpskom, društvu imaju obredno poreklo pa samim tim i religioznu notu.

Nije Helovin nego sveti Luka

Srbija je zaista zemlja sukoba civilizacija, pošto ovde ne možemo ljudski da se dogovorimo ni oko praznika. Pored redovnog februarskog spektakla, gde je u levom uglu Sveti Valentin, a u desnom Sveti Trifun, svake jeseni pred kraj oktobra imamo i meč Sveti Luka protiv Zloduha, uz prateće propovednike za obe strane, koji skreću pažnju ljudima svojim glupostima.

Konsenzus među nacionalno orijentisanim misliocima, od kolumne do kioska ispred zadruge, jeste da takve praznike treba proterati radi odbrane autentične srpske kulture sa zaštićenim geografskim poreklom od stoglave aždaje amerikanizacije koja preti da sravni sve da bi nam lakše prodavala kolu.

To nije glupost po sebi – očuvanje nacionalne kulture je vredna i potrebna delatnost. Ali uprkos lelecima branilaca, dečije igraonice prave maskenbale, klinci prave žurke s maskama, prodavnice imaju tematske rasprodaje, a prodavnice dekora i kostima zarade kao Budvani u avgustu. Kako to da u ovoj navodno tako nacionalno strasnoj i strašnoj Srbiji, gde većina ljudi u anketama nije baš za te „zapadne vrednosti“, ovakvi pozivi na više srbovanja i na kulturološki otpor globalizmu padaju na gluve uši? Kako to da Noć veštica u narodu poznata i kao Helovin tako nonšalantno i lagano postaje tradicionalna prilika za žurku i maskenbal i kod nas?

Glupost je u tome što branioci ne vide suštinu problema, nego laju na simptome, pa tako njihovo lajanje uspeva da potera protivnika koliko i kevćuća čivava što laje iza blindiranih vrata. Da bismo shvatili zašto se Helovin tako uspešno zapatio kod nas moramo prvo da odgovorimo na suštinsko pitanje: a ko smo to mi? Odnosno, koja je to naša kultura, o kojoj i čijoj tačno kulturi pričamo ko su činioci i delaoci te kulture, pa da vidimo od čega je sačinjena i šta može i kako da je raščini.

Prva činjenica koju bi morala da upadne u oči je komercijalna priroda Noći veštica, odnosno oblika u kome je ona došla kod nas. Druga očigledna činjenica je da danas ne postoji „srpska“ kultura koja živi i stvara, već je ona fragmentirana po okosnici selo/grad – što je suštinska podela u osnovi političke demarkacije koju danas imaju sva „zapadna“ društva, kojima po državnom uređenju i političkim i ekonomskim stremljenima potpuno pripadamo. Samo pogledajte zakone u skupštini i table brendova na ulici, ako mi ne verujete.

Otkud iskoči taj Helovin?

Noć veštica, ona američka proslava gde klinci idu od vrata do vrata i traže slatkiše od domaćina ili će mu neku gadnu šalu podvaliti, je relativno nov fenomen. U ovom obliku se zapatila u 19. veku s većim dolaskim irskih imigranata u Ameriku. Irci su sa sobom doneli svoju verziju obeležavanja noći Svih svetih, koja je nadograđena na stari keltski praznik Samhain: noć kada duhovi predaka dolaze da obiđu žive i raspitaju se za familiju, pa im valja i dati poklon neki, da ne dođu češće.  Otud deca maskirana u đavle i sav taj mizanscen.

Helovin je ovde stigao pre svega kroz ekrane, kroz američku medijsku hiperprodukciju koja je decenijama sveprisutna na televiziji i internetu, pa tako čini značajan deo kolektivnog pamćenja i odrastanja nekoliko generacija. Ali to što je prihvaćeno da se ljudi na taj datum maskiraju i idu na žurku, nije baš isto kao da je prihvaćena cela tradicija koja je do takvog običaja dovela, od Samhaina na ovamo. Niko ne ide od vrata do vrata po Dorćolu, Limanu ili Paliluli da traži slatkiše, iako u Srbiji kao i kod svih Slovena imamo poklade, narodne praznike kada se mladi maskiraju pa zapucaju selom dok domaćini izlaze iz kuća da ih časte. Ipak nikome nije palo na pamet da to radi 31. oktobra. Za sada.

Ključna reč u prethodnom pasusu je „selo“. Noć veštica se primila tamo gde je kulturološki prodor Amerike bio veći, a to je nužno bilo u urbanim sredinama. Zapatio se među onima koji možda slave Svetog Luku, ali žive značajno drugačije nego njihovi preci na selu, i nemaju priliku da se sa ekipom zezaju pod maskama đavola osim u kontekstu neke žurke. A kada je pa mladima trebao povod za žurku?

Zato je Helovin ovde prisutan isključivo u gradovima, i među mladima, i skoro isključivo u obliku žurke pod maskama. Po ruralnim sredinama toga nema, i pitanje je da li će ga ikada biti. A u gradovima se to događa već par decenija, dovoljno da oni koji su probili određene godine starosti sada Helovin prave za svoje klince. Dakle, i dalje je to sve samo neka žurka za decu i omladinu, dokazano na prenosu makar jedne generacije do sada.

Ipak, nije sve samo do toga što urbana raja voli maskenbale – Helovin nam je stigao kao već komercijalizovan „praznik“, koji ne može da se obeleži bez investicije u masku i kostim, a u originalu i u slatkiše. Iza njega stoji i određena industrija, a na njega se rado kaleme i brendovi i trgovinski lanci. Tako se Helovin otkriva i kao činilac kapitalističkog simboličkog poretka, pa zato mora biti i da ga i te sile guraju i da ga je zato tako teško iskoreniti. Dakle, ekipa u uglu Svetog Luke se ne bori samo protiv američke kulture, nego protiv globalizacije, koja je zapravo sveprisutna avet kapitalizma. Samo što nažalost uglavnom toga nisu svesni, pa zamahuju ka avetima i neumitno promašuju.

Činjenica je da Helovin nije uzeo ništa od Svetog Luke, bar ne išta što sveti Luka već nije i sam izgubio. Ljudi u gradovima od pre Drugog svetskog rata slave slavu drugačije nego na selu, i žurka pod maskama za klince retko kad dolazi u sukob s obavezama tog dana ili vikenda kada se slavi Sveti Luka. A komercijalizacija odnosno komodifikacija svakog aspekta života je neodvojiva od sistema u kome živimo. Da nam nije došao Helovin, imali bismo komercijalizaciju Nikoljdana ili nešto slično.

Ukratko, u stvarnosti Helovin malo kome smeta na neki konkretan, realan način, a mnogima čak i pogoduje, pre svega onima koju tu mogu da zarade. I zato je tu da ostane. A za utehu braniocima, makar se eto zbog njega javnost malo ponekad seti i Svetog Luke, zaslužio je kao čovek, lekar i apostol.

Autor je scenarista, satiričar i urednik društvenih mreža Kompas-info.com

Pročitajte i: