Kako nas zablude zelene ideologije vode ka fašizmu

Nema ničeg lošeg u ekološkoj svesti. Niko ne želi vazduh zagađen sumpor-dioksidom, vodu pomešanu sa selenom, niti zemlju obogaćenu osiromašenim uranijumom. Volimo zelenilo, drvo, list i granu – pogađa nas to u majmunski mozak naših askurđela, a i realno, drveće je korisno iz milion razloga koji nemaju uvek veze sa stolarijom. Ekološka smo bića, reklo bi se po prirodi, pa kako onda toliko zagadismo ovaj lepi svet?

Najznačajniji nusproizvodi industrijskog doba su otpad i otuđenje, što uz rast populacije, naročito u urbanim sredinama, stvara pakleni toksični koktel koji se prosuo od Kalkute i Lagosa do Filadelfije i Brazilije: đubre svuda i „neoprane mase“ koje u njemu i često od njega žive, pijući vodu sa fekalijama i hemikalijama, pod nebom zagušenim dimom iz industrijskih i energetskih postrojenja. Pa kako pošten čovek da ne poželi povratak u pastoralu, gde je sve zeleno od hlorofila a ne od neona, a porodica na okupu do devetog kolena, komšijskog?

Prva nelagodnost u vezi s takvim razmišljanjem je u tome što je jedina ideologija koja poseduje bilo kakvu sličnu crtu, a da je imala značajnog istorijskog uticaja – nacizam. Smanjenje populacije (putem uništenja nepodobne populacije) da bi se oslobodio životni prostor za (one odabrane) ljude koji mogu da uživaju sve čari idealizovanog tradicionalnog života (kakav je inače postojao… nikad nigde, ali o tome drugi put)? Zvuči neprijatno slično onome što bi suštinski želeli ekolozi-ziloti (ekoloziloti?)

Rast i nerast

Argumenti zagovornika „nerasta“, kako ćemo namerno prevesti engleski izraz „de-growth“ (koji već samom svojom paradoksalnom semantikom govori podosta o tome kakva je ideja u pitanju) sastoje se u tome da je potrebno ograničiti podivljali „rast“ koji je u srži kapitalističkog načina proizvodnje i organizacije privrede, tako što će se ograničiti zagađivači i podržati „zelene“ tehnologije, pre svega u proizvodnji energije. Ne zvuči loše do sada.

„Svi smo u ovome zajedno“, kažu ekoloziloti nerasta, mahom srednje klase, mahom sa zapada ili uprtih očiju u njega. Čekajte malo, braćo, povucimo ručnu, zajedno. Je li zaista tako? Ili su neki malo više zajedno  u ovome od drugih, jer imali su par vekova prednosti i nametnuli su svoje metode čitavom svetu? Ne deluje ni fer ni moguće da oni iz prvog sveta traže od drugih (i trećih) da sada uspore svoj rast, kada su sve namestili tako da je rast jedina igra u gradu, tačnije, na svetu.

„Ali mislimo na budućnost, brinemo se o njoj, o našoj deci, kakav svet im ostavljamo!“ Na to možemo samo da ponudimo britak odgovor koji je dao indijski novinar i teoretičar Vidžaj Prašad. Pokušajte da kažete detetu koje danas gladuje da treba da „ograniči rast“ i da misli na budućnost.

Objasnite ljudima iz bilo koje zemlje u razvoju da sad treba manje da se razvija. Kako da objasnite da društva koja su postala zavisna od uglja jer su im to nametnuli kolonizatori, sada treba da plaćaju istu cenu kao i kolonizatori zato što koriste ugalj? Možda čak i veću, jer zaboga eto Kina je ogromna i njena gigantska industrija puno zagađuje… proizvodeći telefone i trice i kučine za zapadne kompanije.

Zanimljiva činjenica dana: entitet koji je odgovoran za najviše zagađenja na svetu su oružane snage Sjedinjenih Američkih Država. Zagađuju više od Kine. Druga zanimljiva činjenica: zemlja koja postiže najveće uspehe u uvođenju zelenih tehnologija, od energetike do transporta, je baš Kina. Fotografije vazduha u Pekingu 2012. i danas govore dovoljno, ako već ne i spisak nuklearki koje se tamo grade.

U svakom slučaju, ne treba očekivati ni od Srbije, ni od drugih zemalja koje žele da se razviju uz što manje zavisnosti od velikih igrača, da ikada ozbiljno prigrle ekološku politiku kakva se danas oblikuje u tink tenkovima i državnim kancelarijama „ekološki svesnih“ društava. Da ne govorimo o tome da je prelazak na zeleno skup: energetska tehnika mora da se održava, bila solarna ili nuklearna, novi pogoni moraju da se izgrade, mora da se promeni način proizvodnje kako bi se smanjio udeo plastike i tako dalje. Suština je u tome da je nemoguće „prodati“ nerast ljudima, jer iako svi želimo zelene pastorale, svi želimo i da imamo uvek struju i internet. Prosto rečeno, nema sad nazad.

Mit o populaciji

Ali, nije samo zagađenje izazvano industrijom i energetikom problem! Tu su i ekosistemi, priroda koju valja očuvati čak i ako nema ključne resurse kao što je pitka voda. Zato se u malo tvrđoj varijanti, na ekološku agendu privrednog nerasta dodaje i „smanjenje rasta broja ljudi na planeti“ jer eto nema dovoljno resurasa za sve.

Ova linija razmišljanja suštinski (iako mnogi koji je zastupaju to ni ne znaju) seže još do teorija Tomasa Maltusa o neuravnoteženosti između rasta populacije i rasta dostupnih resursa i neizbežnim ratovima i katastrofama koje ta neravnoteža uzrokuje. Maltus je svoje teorije koje je proglasio za zakone prirode i društva, stručno rečeno, izvukao iz svojih nehigijenskih čakšira, i kao takve su odavno pobijene. Mada su ih, kakva slučajnost, baš gorepomenuti nacisti rado priglili.

Na stranu teorije šta bi bilo kada populacija dostigne neki „višak“, ali i sam „višak populacije“ je mit – što je jasno svakome ko je posetio Staru Planinu ili Slavoniju u poslednjih par godina. Pored anegdotalnih, postoje i istorijski odnosno statistički dokazi da populacija, ako se pretpostavi taj rast protiv koga se kao borimo, zapravo relativno brzo dostiže „plato“ i kreće da opada.

Ovo je dokazao švedski fizičar Hans Rosling, ali nije nam potreban naučnik sa grafikonima i prezentacijama da bismo to nacrtali: dovoljno je da pogledamo statistiku odnosno trendove rađanja u društvima koja su iskusila rapidan rast životnog standarda u kratkom periodu, kao što su evropske zemlje i Sovjetski Savez drugom polovinom XX veka, a danas pre svega, i opet, Kina.

Šta da se radi?

U svim ovim društvima je jasan trend opadanja broja rođene dece, koji ide ruku pod ruku sa dostignućima koja se vezuju za socijalizam: uređenim životom odvojenim od rada, socijalnom zaštitom i obrazovanjem, pre svega žena, koje se uključuju u ono što se staromodno naziva „produktivni“ deo društva.

Istorijski podaci, aktuelna događanja i teorije populacije dakle ukazuju na to da je najrealnije rešenje za strahove ekolozilota da nas je previše i da previše zagađujemo – socijalna pravda, odnosno društvo uređeno po načelima socijalizma, što podrazumeva i planiranu privredu (neki bi rekli „ekonomiju“, ali bi pogrešno rekli, makar na srpskom), ali i garantovana prava pojedinca.

Samo tako možemo osigurati da postoji kontrola nad interesima kapitala i onih koji već imaju pozicije moći i ne žele da ih izgube. Da naše fabrike imaju filtere koji rade. Da niko ne pušta fekalije u vodu nekažnjeno. Da se ne rudari kako kome dune. Ali, i da mi kao pojedinci imamo dovoljno slobodnog vremena i slobodne svesti da zahtevamo – kako pravdu, odnosno pristojan život, tako i prirodu, odnosno okolinu u kojoj možemo pristojno živeti, svi koliko nas ima.

Autor je scenarista, satiričar i urednik društvenih mreža Kompas-info.com

Pročitajte i: