Nismo sačuvali njegovo srce, a izgleda ni čuli „Čujte, Srbi“: 95 godina od smrti Arčibalda Rajsa, vojnika pravde, istine i prava

Rudolf Arčibald Rajs rođen je 8. jula 1875. u Hauzahu (Baden Virtemberg, Nemačka), kao osmo od desetoro dece Ferdinanda Rajsa i Pauline Zabine Gabrijele. Po mestu rođenja bio je Nemac, po državljanstvu Švajcarac, ali je od 1918. godine postao vlasnik srpskog pasoša.

Srce više „ne spava“ na Kajamkčalanu

Javno se od završetka Prvog svetskog rata deklarisao kao Srbin švajcarskog porekla. Srce mu je posle smrti, po njegovoj želji, izvađeno iz tela i sahranjeno u kapeli Svetog Đorđa na Kajmakčalanu, najvišem vrhu grčke planine Voras (nekadašnji srpski naziv: Nidže). Želja mu je bila da mu srce počiva sa junacima na mestu na kojem je bila jedna od najvećih bitaka Velikog rata. Telo mu je, takođe po njegovoj želji, sahranjeno na Topčiderskom groblju u Beogradu.

Srbija, koju je svojim delom i te kako zadužio, nije uspela da sačuva njegovo srce, koje su tokom Drugog svetskog rata bugarski fašisti ukrali i bacili ili uništili na nepoznatoj lokaciji. Danas u kapeli na Kajmakčalanu nažalost stoji samo prazna urna sa originalnim tekstom:

„Ovde u ovoj urni

na vrhu Kajamak-čalana

Zlatno Srce spava

Prijatelja srpskog

iz najtežih dana

Vojnika pravde, istine i prava

Švajcarca Rajsa“

Prošao Albansku golgotu

Rajs prvi put dolazi u Srbiju u jesen 1914. godine, na poziv Vlade Srbije da kao nezavisni forenzičar, pravnik i profesor Univerziteta u Lozani istraži tvrdnje o ratnim zločinima vojske Austrougarske. Njegovi forenzički izveštaji koje objavljuju francuski, švajcarski i britanski mediji ukazuju na vešanja i svirepa ubistva civila u Šapcu i zapadnoj Srbiji. Rajsov ugled kao jednog od tvoraca moderne forenzike kvario je propagandnu sliku Austrougarske i Nemačke o Srbima kao vandalskom narodu i time dodatno uticao na podršku svetske javnosti u najtežim danima.

Druga i treća ofanziva Austrougarske presecaju mu mogućnost povratka u Švajcarsku, pa tako prinudno sa srpskom vojskom i narodom prelazi Albaniju. Na ostrvu Krf uviđa greške francuskih lekara po prihvatu izmučenih i bolesnih srpskih vojnika i izrađuje potpuno nove procedure, uz organizaciju karantina bolesnih od tifusa, dizenterije i kuge na obližnjem ostrvu Vido, kao i poljske bolnice za palijativno zbrinjavanje na ostrvu Lazaret (njegova lekarska torba sa instrumentima i zabeleškama i danas se čuva u Muzeju prvog svetskog rata na Krfu).

Učestvuje u organizaciji medicinskih službi srpske vojske i zbrinjavanju ranjenika i na Solunskom frontu, a po završetku rata odlučuje da ostane da živi u Srbiji i predaje na Beogradskom univerzitetu. Kuću u kojoj je živeo na Topčideru nazvao je „Dobro polje“ po imenu ravnice na severu Grčke, blizu Kilkisa, gde se posle Kajmakčalana odigrala druga najvažnija bitka kojom je potpuno probijen Solunski front, posle čega je srpska vojska gonila neprijatelja sve do Beča (iz kojeg se povukla po naređenju Saveznika).

O svom učešću u ratu objavljuje dva dela: „Pisma sa srpsko-makedonskog fronta“ i „Šta sam proživeo u velikim danima“, u kojima se divi „hrabrosti“, ali i „ludosti“ srpske vojske čije su mnoge misije bile samoubilačke u cilju osvajanja slobode.

Zaveštanje srpskom narodu

Razočaran posleratnim političkim zbivanjima i načinom vladavine kralja Aleksandra, godinu dana pre smrti napisao je „Ecoutez les Serbes“ (Čujte, Srbi), što je zahtevao da se objavi tek posle njegove smrti. U rukopisu koji je Politika objavila pod naslovom „Čujte, Srbi – čuvajte se sebe“ upozorava Srbe da nisu posle pobede u Velikom ratu smeli sebi da dozvole da ih „u podanike pretvori šaka korumpiranih političara“.

„Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo, naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša“, pisao je Rajs.

Kroz ceo esej „Čujte, Srbi“ upozorava Srbe da se „čuvaju sebe“, navodeći da su „Srbi sami sebi najveći neprijatelji“, dodajući da mogu da se „odbrane i od trustruko jačeg, ali ne i od sebe“.

„Umesto da deluje pozitivno, vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena. Vaš narod je veliki ljubitelj političkih, stranačkih vođa. Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. Inteligencija vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome, do ministra. Inteligencija Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno“, naveo je Rajs još 1928. godine.

Smrt usred svađe sa bivšim ministrom

Umire iznenada od moždane kapi posle svađe s prvim komšijom, bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem. Razlog za svađu ležao je u tome što je komšija građevinski materijal prevozio prečicom, preko Rajsovog imanja, koji se bunio zbog buke, šuta i prašine. Politika je prenela da su svedoci događaja naveli da ga je Kapetanović grubo vređao dok mu je Rajs oštro odgovarao da mu neće dozvoliti da ugrožava njegovo dvorište. Rajs se prema tvrdnji svedoka srušio kada ga je Kapetanović opsovao navodeći njegovo etničko poreklo.

U godinama pre smrti, zbog javnog iznšenja oštrih stavova o odnosu elite prema građanima, nije bio u dobrim odnosima sa političarima ni vlasti ni opozicije. Tvrdio je da izbegavaju da ga pozivaju na državne prijeme jer se plaše da će im sasuti istinu u lice, a da tamo gde „moraju“ da ga pozovu gledaju da mu daju skrajnuto mesto, da ne bude u prvom planu.

Sekciju vađenja Rajsovog srca je po njegovom zahtevu izvršio profesor doktor sudske medicine Milovan Milovanović. Telo mu je sahranjeno na Topčiderskom groblju uz najveće vojne i državne počasti po pravoslavnom obredu (takođe po njegovoj želji).

Iza sebe je osim brojnih medicinskih naučnih radova, knjiga i kolumni ostavio i preko 100.000 fotografija koje je napravio najpre u cilju forenzičkih istraživanja, a koje se i danas koriste čak i u švajcarskim udžbenicima medicine.

Veći Srbin od Srba

Arčibalda Rajsa su tridesetih godina prošlog veka opisivali kao konzervativca, tradicionalistu i populistu. Političari su tvrdili da „nekritički preuveličava ulogu srpskog seljaka u Velikom ratu“, kao i da se „predstavlja većim Srbinom od Srba“. Međutim, njegova kritika kralja i vlade uvek je u javnosti shvatana ozbiljno, a njegove namere nikada nisu dovođenje u pitanje, čak i kada se većini nije dopadalo njegovo mišljenje.

Novine su posle smrti kritikovale kralja što se lično nije pojavio na sahrani nego je poslao izaslanike i poimence navodili koji političari „nisu smeli da dođu da se oproste od najvećeg prijatelja Srba“.

„Vaš narod je gostoljubiv. To se oseća na svakom koraku. Gde god da dođete čekaće vas širokogrud doček. Prvi komad božićnog kolača čuvate za namernika, milosrdni ste i osetljivi na tuđu muku. Gledao sam kako vaši ratnici daju poslednje parče hleba zarobljenim vojnicima, upravo onim koji su im palili kuće, masakrirali žene i decu, ubijali roditelje… Bez trunke želje za osvetom, u njima nisu gledali neprijatelje već samo zarobljene nesrećnike, a to se zaista, retko može gde sresti. Ali, jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Postali ste strašno nezahvalni. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kada valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili”, napisao je između ostalog Rajs u Čujte, Srbi.

„Sudbina vam je u vlastitim rukama: budućnost ili ropstvo“

Na kraju posthumno objavljenog eseja je Srbe i Srbiju obavezao da moraju da dokažu da su dostojni koji su im predaci doneli u Velikom ratu.

„Otvoreno sam vam rekao šta sam video kod vas i šta je opasno po budućnost vaše zemlje. Nisam sve rekao, samo sam vam ukazao na ono najštetnije. Verujte mi da me je to često zabolelo i da sam tu opasnost možda više osetio nego vi. Zašto? Naprosto zato što volim vašu zemlju – a od nje ništa ne očekujem – idealističkije od vas i što sam joj žrtvovao sve što čovek može da žrtvuje. A, znate dobro, što se čovek više žrtvuje za nekoga ili nešto, to mu je privrženiji. S pravom ili ne, mislim da sam i ja zaslužan, makar i u najmanjoj mogućoj meri što je vaša nacija uspela da dosegne i ostvari san predaka: da okupi i ujedini srpske ili, više volite ovu reč, jugoslovenske zemlje (misli se na stvaranje Jugoslavije, prim. autora). U presudnim trenucima sam jemčio za vas. Ne bih želeo da mi neko kaže da sam to činio za naciju koja to ne zaslužuje. Međutim, da mi to neko ne bi mogao prigovoriti, dajte prednost svojim vrlinama i iščupajte iz tela one ružne bubuljice na koje sam vam ukazao na ovim stranicama, a njih ćete čitati tek posle moje smrti. Vi to možete da učinite. Telo vam je zdravo. Samo ga prlja površinska kožna bolest. Trljajte, snažno trljajte svoje telo i skinite tu ružnu prljavštinu koja ga nagrđuje i pogani. Uprkos svemu, ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja koje ni u čemu neće zaostajazti za onim pretrpljenim koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ropstvo!”, zaključio je Rajs u „Čujte Srbi“ još 1928. godine.

U popularnoj kulturi Srbije i Jugoslavije Arčibald Rajs je praktično do skora bio zaboravljen. Oživeo ga je Dragan Bjelogrlić kao jednim od likova u prvoj sezoni serije „Senke nad Balkanom“ 2017. godine, a uloga dr Arčibalda Rajsa bila je poverena severnomakedonskom glumcu Nikoli Ristanovskom.

Na današnjoj državnoj ceremoniji povodom 95. godišnjice smrti Arčibalda Rajsa u Topčiderskom parku neće prisustvovati niko iz državnog vrha, već samo državni sekretar u Ministarstvu za rad Zoran Antić.

V. Živanović / Kompas

Pročitajte i: