Nikola Ležaić: Kako je ovde tako zeleno iako je okolo svuda krš

Kako je ovde tako zeleno – pita se i reditelj i istoimeni junak filma u mestu Đevrske kod Kistanja, gde priroda nije uvek blagonaklona, a koreni dosežu duboko. Nikola Ležaić, reditelj, scenarista i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti okleva, ali se ipak slaže sa idejom da je njegov film post-jugoslovenski. Prvenstveno, kao ostvarenje koje je nagrađeno Zlatnom arenom za najbolji film u programu Manjinske hrvatske koprodukcije (u duhu nastanka jugoslovenskih filmova), a onda i jer se bavi prostorom posle Jugoslavije.

„U trenutku kada smo se upoznali moj hrvatski koproducent Siniša Juričić prošlo je mesec dana nakon što sam imao celu situaciju. Tada sam izlagao i radio na potpuno drugom, megalomanskom filmu koji je zahtevao mnogo i nisam želeo da ponovo pravim koprodukciju i razmišljam o finansiranju. Ne znam da li sam ja svoje iskustvo o putu u Dalmaciju ispričao duhovito, ali Siniša Juričić mi je tada rekao – zovi me ako budeš hteo to da radiš“, kaže Ležaić.

A ta misao je sazrevala godinama.

Arhiv ličnih sećanja

„Dosta analiziram sam sebe, kako nešto mogu da ispravim, volim da proniknem u sopstvene probleme i onda mi je ovo zapravo bio dobar vid psihoterapije. Suočio sam se sa pričom u trenutku kada mi je ćale umro od korone, a ja ne mogu da mu odem na sahranu jer imam fuckin koronu. U tom trenutku hoću da se bavim filmom, ne mogu da se bavim filmom jer nemam para. Hteo sam da odustanem od svega jer kao očigledno nisam za sve to“, priča Ležaić.

A glavni lik u filmu „Kako je ovde tako zeleno“ je upravo on. Reditelj koji trenutno koristi komercijalne poslove kao kreativni izraz, suprug koji očekuje rođenje svog deteta, unuk izbeglice koji je vraća nazad i sin koji pokušava da odgonetne svoj odnos sa ocem. On nosi sa sobom fotoaparat i beleži život koji se odvija: „Kada se to dešavalo bio sam svestan da je to film. Sama postavka da seliš pokojnu baku u selo u Dalmaciju, tvoj ćale je u sedamdesetim godinama, a sa druge strane očekuješ dete – automatski ti se pale lampice.“

Privatna istorija porodice Nikole Ležaića i intima u koju je pustio publiku vidi se i u autentičnim, arhivskim snimcima koji se mogu videti u pojedinim segmentima filma. Na slikama je čitava porodica, album zajedničkih sećanja kao i jedan snimak posebne super 8 kamere koji su zabeležili prijatelji njegovih roditelja. „Put je bio veoma intiman. Bilo je kao neko čistilište u kojem ništa zapravo ne postoji. To me je na čudan način svrbelo, osećao sam da nešto ne razumem i pokušao sam to da prenesem u film“, kaže reditelj.

„Osećaš da si tu, ali da je život i sve što te okružuje veće od tebe“, govori Ležaić.

Ženski likovi u filmu i realnosti

Naslov filma je samo deo replike glavnog junaka Nikole koju je Nikola iza kamere stavio u prvi plan. „To je replika iz filma koju Filip izgovara, hteo sam da stavim celu rečenicu: Kako je ovde tako zeleno iako je okolo svuda krš, ali nisam želeo da toliko mučim publiku iako jako volim duge naslove. To kažem u smislu da su ti krajevi realno krš, a da je sva vegetacija koja tamo uspeva bodljikava i sve te grebe. I ta vegetacija preuzme kada realan ljudski život zamre. To meni personifikuje životnu energiju koja opstaje jer posle svega što se tim ljudima desilo i dalje su tamo. Kao trava koja uspeva na betonu na ulici na 40 stepeni. Kako?“ postavlja pitanje u vazduhu.

Pored toga što je jedna od asocijacija reditelja bio film Džon Forda „Kako je zelena bila moja dolina“, prva verzija scenarija sadržala je u sebi drugu važnu figuru. „Film se zapravo zvao ‘Mama’ – to je bio radni naslov, delom iz kontre jer je film o odnosu sa ocem, ali velikim delom jer koliko god je balkanski, muški film – sve su žene i one su pokretači radnje. U filmu se pojavljuje i moja mama preko glasa, ali onda sam video da postoji sedam hiljada miliona filmova koji se tako zovu i shvatio da će na IMDb-u za moj film pisati Mama/2/2025. Rekao sam sebi da je zanimljivo, ali takvih naslova ima previše“, govori Ležaić.

Biti otac ženskog deteta

Žene su i one koje su prve videle film, i to: supruga, ćerka i sestra. U poetici Nikole Ležaića postoji svest o ‘ženskom’ formirana u suživotu, ali takođe i kao promišljanje i vežbanje rediteljske sposobnosti da se prodre u tuđi lik. Biti otac ženskog deteta ga je, po sopstvenom priznanju, promenilo. „Za početak, do nje sam mogao da živim u nekom bubble-u i verovatno bih bio van ovog sveta. Apsolutno me ne bi interesovalo ko je na vlasti, kakva je politika na delu da sam sam. Jer tada možeš da napraviš imaginarni svet u kome živiš.

Kada si odgovoran za nešto – onda ne možeš da se ponašaš tako. Nemaš više kontrolu i sve ono što smo mi prolazili, sada moraš da prođeš za nju. Njeno zdravstveno, školstvo, da li će taj nastavnik biti zadovoljan… Hiljadu nekih stvari zbog kojih ne možeš da budeš odsečen od sveta. I za to joj hvala“, govori Nikola.

„Druga stvar, to što je žensko dete, jeste da bez obzira što sam ja sebe doživljavao kao feministu – sada sam mnogo osetljiviji na sve to koliko je vama zajebanije i koliko stvari u samom startu morate da prevaziđete, a koje su muškarcima samo date. Meni je to pakao. Neshvatljivo mi je da ovaj svet tako funkcioniše. Koja sabotaža od sveta.“

Kako je ovde tako tačno napisano prezime

Pre nego što će u Puli biti dodeljena i Zlatna arena za najbolju glavnu mušku ulogu Filipu Đuriću i Zlatna arena za kameru Aleksandru Pavloviću, film je premijerno prikazan u Karlovim Varima. Koliko god da je tema i izvedba vezana za lokalni kulturni obrazac, strana publika takođe može da se poistoveti. Ležaić prenosi utiske; „Svi su kapirali, ali niko neće razumeti da se jedan lik drugom obraća ekavicom, a sa svojom familijom priča na ijekavici. To zapravo primetiš kasnije, pa čak ni naši ljudi ne primete odmah. To je meni bilo važno da imamo sitnice koje su ukorenjene u onome što je naše. To je film učinilo manje komunikativan spolja, ali i dalje se razume.“

A nepostojano ‘J’ prolazi kao nit kroz samu priču i kroz život. Na natpisima iznad grobnih mesta pojavljuju se varijacije njegovog prezimena, a na pitanje koliko često se dešava da prezime postane Ležajić odgovara: „Uvek. To se uvek dešava. Zato se nalazi u filmu. Ako vidim da je neko pisao o filmu i piše Ležajić – onda znam da nije gledao film. To sa nadgrobnim spomenikom je takođe istina, neki iz familije su odustali – prosto su odustali i postali su Ležajić sa „j“. Moja sestra ima još veći problem, ona je Marjana bez i. Ona nema ‘i’ u imenu i nema ‘j’ u prezimenu. Sreća pa živi u Nemačkoj pa im speluje.“

Gde smo 30 godina kasnije

„Film se bavi time ko smo mi sada“, govori Ležaić. „Ja realno sebe doživljavam kao Jugoslovena iako je Jugoslavija prestala da postoji kada sam imao 10 godina, ali mislim da je besmisleno ulaziti u te neke narative koje pokušavaju da nam serviraju i da se bavimo našim međusobnim sukobima.“ Film Kako je ovde tako zeleno bavi se nekom realnošću ovog prostora nakon Jugoslavije, navodi reditelj.

Iako je nemoguće izbeći samu konotaciju izbeglištva koja je dovela do životne situacije sahranjivanja u Dalmaciji, Ležaić ističe da to nije bila tema. „Film ne beži od toga, ali zapravo se film ni ne bavi time“, kaže Nikola Ležaić. „Izgnanici nisu fokus cele priče, međutim to je zapravo milje koji je vrlo karakterističan i ne može da se pobegne od njega. Ja i dalje pamtim sve te scene, iako sam bio dete. Pamtim kako je mesec dana pred Oluju, moj otac otišao tamo da vidi porodicu i da se pozdravi sa njima za svaki slučaj jer se nešto kuva.“

„Klinci kojima ja predajem na faksu rođeni su nakon što je Đinđić ubijen. Posle toliko godina sumanuto je baviti se fiktivnom prošlošću i time ko je kriv“, kaže Ležaić.

„Mentoli na vlasti mogu da manipulišu nama, to smo mi, takvi smo, ali ne možemo da se pomirimo sa tim. To je stvar okolnosti, nasleđa, onoga što nam se servira i govori da smo „mi“ godinama. Nekome to odgovara. Nekome odgovara se bavimo stvarima iz prošlosti, a da se ne bavimo time da nas sada pljačkaju, da nam ne daju plate, da nas biju na ulicama. Umesto toga se bavimo time da su studenti na protestu imali razne govornike koji su ljude podsetili na Slobodana Miloševića“ jasan je Nikola Ležaić.

„Dakle bavimo se stvarima koje nam govore o prošlosti. Mislim da moramo da se odupremo tome. Sranjima kojima nam pune glavu nama ovde. I njima tamo.“

Vasilija Antonijević / Kompas

Pročitajte i