Galbrajt za Kompas: Bilo je jasno da će se Srbi iseliti iz Hrvatske

Rano ujutru 4. avgusta 1995. godine, hrvatska vojska započela je operaciju Oluja. Hiljade Srba krenuli su iz straha da napuštaju svoje domove na teritoriji Hrvatske. Prema različitim podacima, iz Hrvatske je tokom Oluje izbeglo više od 200.000 Srba i poginulo između 677 i 1.960 građana srpske nacionalnosti.

Bivši američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt ispričao je u intervjuu za Kompas kako mu je bilo jasno da će srpska populacija da se iseli:

„Kada je operacija Oluja počela, ogroman deo srpske populacije je počeo da beži kroz Bosnu ka Banjaluci. Ali deo se zaglavio oko Petrinje (na hrvatskoj teritoriji blizu Siska). Dogovor je bio da se uspostavi primirje kako bi ovi ljudi mogli da napuste Petrinju, izađu na autoput i dođu do Srbije zapravo kroz istočnu Slavoniju. Otišao sam do Siska, razgovarao sa ljudima iz kolone i ništa se nije dešavalo. Sat ili dva nakon što sam otišao, prva grupa ljudi iz Petrinje prošla je kroz Sisak gde ih je napala rulja. Prisutan je bio reporter AP koji je opisao šta se desilo. Vređali su i psovali Srbe, gađali ih, dok su policajci pušili i smejali se“.

Veliki gest ne radi se u tajnosti

Galbrajt kaže da ga je naročito pogodila scena gde je neko bacio veliki kamen kroz staklo automobila u kojem se nalazila majka sa bebom. Reporter AP je izvestio o majci koja je skupljala staklo sa bebinog ćebeta, a Galbrajt je sledećeg dana otišao da vidi Tuđmana.

„Tražio sam od njega da zaštiti izbeglice. Poneo me je i izveštaj AP-a, bilo su to emotivna vremena, pa sam mu rekao i da bi u bilo kojoj demokratskoj državi, ministar policije dao ostavku ili bio smenjen. Tuđman se razljutio i odgovorio da ministar dobro radi svoj posao.

U tom trenutku, odgovorio sam impulsivno, jer smo bili u sred svađe, i rekao sam mu da ću da se pridružim koloni izbeglica pa da vidimo šta će biti kada američki ambasador bude napadnut. Čim sam to izgovorio, shvatio sam da moram i da uradim to što sam rekao“.

Veliki gest ne radi se u tajnosti, priča dalje u razgovoru za Kompas Piter Galbrajt, sećajući se da je američka ambasada imala odličan PR tim i da su ga mnogi hrvatski i međunarodni novinari pratili. Nisam im rekao da ću se priključiti koloni, ali su preko mene mogli da dobiju prolaz do Petrinje.

„Ja sam očekivao da ću se voziti u svom blindiranom automobilu sa kojeg se vijori američka zastava. Ali kako je bio vreo dan, delili smo vodu izbeglima. Voleo bih da smo poneli više vode. I tako sam išao gore-dole i delio vodu“.

„Tu se našao čovek iz Karlovca, sakupljač otpada, Srbin koji je ‘91. prešao na drugu stranu. Bio je veseljak i vrlo prijateljski nastrojen. Vozio se sa ženom koja je izgledala vrlo ljutito, i sa njegove dvoje dece. Devojčica, plavokosa i lepa, nije imala više od 8 godina, dok se još mlađi dečak  od možda 3-4 godine vrpoljio. Taj čovek me je upitao: ’Zašto se ne povezeš sa mnom?’ Rekao sam: ’OK, i popeo se na traktor’. Pratio me je blindirani automobil sa kojeg se vijorila američka zastava“.

Galbrajt dodaje da nije bilo incidenata dok se vozio u izbegličkoj koloni i da se Tuđman sigurno postarao da tako bude. Svakih pet metara stajao je policajac dok je rulja okupljena iza njih dobacivala i vređala Srbe.

Dani koji su prethodili Oluji

U intervjuu za Kompas povodom 30 godina od hrvatske vojne operacije Oluja ispričao je da se dobro seća dana koji su joj prethodili. Ispričao je kako je pred sam početak Oluje boravio u Beogradu i tamo razgovarao sa tadašnjim premijerom Republike Srpske Krajine, Milanom Babićem.

„Kao što znate, ja sam se zalagao za plan Z4 koji je podrazumevao mirnu reintegraciju Krajine i istočne Slavonije u Hrvatsku, ali uz značajnu autonomiju. Ali ni Tuđman (tadašnji hrvatski predsednik), ni Krajiški Srbi nisu hteli da taj plan prihvate. No Tuđman je bar hteo da o tome pregovara, dok mu je Milan Martić (predsednik Republike Srpske Krajine) učinio najveću uslugu odbivši da čak i pogleda dokument plana“.

Galbrajt je istovremeno, bio u kontaktu i sa Babićem, koji je za razliku od Martića, bio spreman na pregovore.

„Predložio sam Babiću da dođem do Knina, ali mi je on odgovorio da to ne dolazi u obzir i da se možemo sresti u Beogradu. Ali da bih otišao u Beograd, morao sam da dobijem dozvolu. Nazvao sam najpre otpravnika poslova, no Holbruk (specijalni izaslanik SAD za Balkan) umešao se i rekao mi da je on protiv. Ali da treba da idem ako se Tuđman složi. Tuđman je odgovorio da je to interesantan predlog i da idem u Beograd. Međutim, tri sata kasnije, predomislio se. Pozvao sam Holbruka i saopštio mu da se predsednik Hrvatske sada protivi mom odlasku u Beograd. U tom trenutku Holbruk je odgovorio da neće nama Tuđman da određuje šta da radimo: ’Mi smo Sjedinjene Američke Države, treba da ideš’“.

Galbrajt se u američkoj ambasadi u Beogradu sreo sa Milanom Babićem koji je, kako tvrdi u razgovoru za Kompas, rekao da apsolutno razume zašto će hrvatska vojska da ih napadne. „Ono što ne razumem“, rekao je Babić prema svedočenju tadašnjeg američkog ambasadora Galbrajta, „šta ćemo mi u Bihaću“. Galbrajt je tada rekao Babiću da srpske snage treba da se povuku iz Bihaća, da prihvate reintegraciju u Hrvatsku i da će dobiti kakvu takvu autonomiju. Babić se složio, ali je Milošević sledećeg dana, 3. avgusta, odbio da ga vidi.

Za Galbrajta je jasno da je Milošević bio taj koji nije hteo da postigne dogovor. „A da budem iskren, čak i da su se desile sve ove stvari, ne znam koliko bi to promenilo tok događaja. Sve je već vodilo ka sukobu,“ ispričao je Piter Galbrajt.

Bivši ambasador u Hrvatskoj kaže da je ponosan što je doprineo okončanju rata, kao i da bi bilo bolje da je do toga došlo 1993. „Veliki je uspeh da 30 godina kasnije nema rata. Hrvatska je članica EU, deo šengenskog sporazuma, deo evro zone. Pre ili kasnije i Srbija i Bosna i Hercegovina bi trebalo da postignu isto“.

Piter Galbrajt nije želeo da komentariše aktuelnu situaciju u Srbiji rekavši da o tome ne zna mnogo, iako je čuo za višemesečne proteste predvođene studentima.

„Ono što bih poručio mladima u Srbiji, Hrvatskoj, Evropi i širom sveta je da uzmu stvari u svoje ruke. Ne računajte ni na kakvu spoljnu silu da vam kaže šta da radite. To je potpuno u vašim rukama,“ završio je razgovor za Kompas Piter Galbrajt.

Kompas

Pročitajte i: