Čudovišta su među nama

Kada sam bila mala, na nekom od dečijih kanala (da, dečiji kanali su nekada postojali i imali su nacionalnu pokrivenost) bio je emitovan crtani film koji se zvao ,,Strašne priče za plašljivu decu”. Ne sećam se mnogo toga – tek glavnog motiva poneke epizode – ali se živo sećam osećaja lake uznemirenosti po završetku epizode. Svaka od njih donosila je priču o nekom nemirnom detetu koje bi, može se reći, na teži način učilo lekcije o tome zašto mora da pere ruke ili zube, zašto mora na spavanje u pristojno vreme, zašto mora u školu, i tako dalje. Intonacija naratora, mračne animacije, nikad do kraja razjašnjene metode kako su deca naučila lekciju (nekad su to insekti koji se pojavljuju i plaše decu, nekad neki strašni ljudi)… sve je to davalo utisak nekog čudnog horora za decu.

Horor u snu i na javi

Nisam sigurna u kom sam trenutku odrastanja prestala da verujem u čudovišta. Kada se završilo bombardonje 1999. godine, ja sam imala nešto više od dve godine i nekoliko meseci nakon toga sam se svake noći budila i plakala satima spominjući avione. Mama, tata, baka, deka, ko god da je bio u tom trenutku pored mene, satima bi me ljuljao i slušao kako neutešno plačem; potom bih se umorila i nastavila da spavam, ostavljajući njih izbezumljene i veoma budne. Nakon nekog vremena je to prestalo, a sa tim verovatno i moje verovanje da čudovišta postoje. Niko iz porodice me nije plašio idejom o čudovištima, verovatno iz straha da se slične epizode ne ponove. A mene tada, rekla bih iz ove perspektive, nisu plašila čudovišta već sam na dečiji način duboko osećala dešavanja oko sebe.

Neke priče o čudovištima ostanu aktuelne i kad odrastemo, poput one o drekavcu koji spopada ljude koji se kasno noću nađu napolju; drekavac skoči na njih i tera ih da se beskonačno dugo šetaju. Tako su krajem 1990-ih godina jedno leta stanovnici u blizini Srebrnog jezera prijavljivali aktivnosti drekavca koji bi ih terorisao noću. Neki drugi su ove aktivnosti pripisivali preteranom unosu alkohola i rutinskim halucinacijama koje prate ova stanja. Uostalom, lakše je nekada ukućanima objasniti ekstenzivni boravak van kuće napadom drekavca nego pijančenjem u kafani.

Čudovišta nisu služila samo objašnjavanju neodgovornog opijanja, već i užasnih zločina kroz istoriju. Neke mirovne aktivistkinje su mi govorile kako su ih stranci tokom 1990-ih godina pitali da li Slobodan Milošević ima rogove i rep kao đavo. Lakše je i u tom slučaju objasniti delovanja Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića posedivanjem trozupca nego proračunatim odlukama, ili nedajbože, nekakvim iznijansiranijim geopolitičkim analizama koje bi uključile još poneki element osim čudovišne prirode nekih ljudi.

Istorija neće pamtiti

I nije to bio prvi put da se razaranja, masovna ubistva, ljudska patnja objašnjavaju na taj način. Prateći suđenje nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu, Hana Arent je skovala sintagmu o ,,banalnosti zla”, tezi o tome da velika zla u ljudskoj istoriji nisu učinili nikakvi fanatici, psihopate ili čudovišta već ljudi koji su samo dobro obavljali svoj posao… makar taj posao bio genocid. Ajhman, zaključila je Arent, nije izgledao kao otelotvorenje zla, već kao običan čovek. Neprikosnoveno zlo ili patologija nisu nužno pokretačko gorivo pojedinca da uistinu i učini nešto što ćemo kasnije kvalifikovati kao zlo.

Ako postoji neki režim koji ne samo da ne funkcioniše dobro, već je i kriminalan, prizemnost, nedostatak preispitivanja i osećaja odgovornosti lako mogu da zamute osećaj za činjenje dobra ili zla, za koji često mislimo ili se barem nadamo da je duboko usađen u svakom čoveku. Ako postoji hijerarhijska struktura i zakoni koji legalizuju određene činove, osećaj odgovornosti se lako ,,zagubi” u svemu tome – jer je neko samo radio svoj posao. Nema ničeg demonskog u tome… samo proceduralnog.

Neke druge teorijske koncepcije Hane Arent mi nisu toliko bliske ili se naprosto ne slažem sa njima u potpunosti, ali mi je dosta značajna jer mislim da je primenjiva na najrazličitije događaje u globalnoj, ali i u pojedinačnim istorijama ljudi. Drugi svetski rat i holokaust se često uzimaju kao nekakvi egzemplarni primeri zverstava i posrnuća čovečanstva, a upravo je reč o gotovo logičkom sledu razvoja kapitalizma, imperijalnim tendencijama velikih sila o kojim su različiti teoretičari govorili decenijama pre samog rata, i gajenju tehnokratskog sentimenta koji ljude tera da neke druge ljude posmatraju kao sredstvo za zadovoljenja ciljeva. Genocidi i porobljavanja dešavali su se i pre Drugog svetskog rata; što je još važnije, dešavali su se i nakon toga, iako se holokaust i dalje uzima kao neponovljivo zlo.

Nije čudno što mislim o Hani Arent i njenoj tezi dok do mene stižu gotovo simultano snimci daljeg brisanja palestinskog naroda sa lica Zemlje. Nije zaista čudno što o autorki koja je bila jevrejka i koja je nakon bega od nacističkog progona, pisala o nacizmu i poreklu zla, mislim dok gledam snimke gromoglasnih aplauza američkog kongresa na govor izraelskog premijera Netanjahua koji sprovodi genocid nad palestinskim narodom. Poslednjih deset meseci planetarno posmatramo zločine izraelske vojske koji se pravdaju pravom na odbranu, a svako preispitivanje toga se poistovećuje sa antisemitizmom. Izraelska vojska samo radi svoj posao.

I, uprkos tome što snimak ugošćavanja i aplauza američkih političara ratnom zločincu ljudi masovno komentarišu rečenicom da će istorija to pamtiti, upoređujući Netanjahua sa Hitlerom, istina je da neće – jer je politika sećanja baš to, politika, sa razlogom. Različiti elementi stvarnosti se pamte onako kakav se kurs zada kolektivnom pamćenju. Američki politikolog Norman Finkelštajn je pisao o ,,industriji holokausta” koja je u potpunosti ispraženja od značenja i kao takva je zamenila autentično sećanje na masovne zločine u Drugom svetskom ratu. Umesto toga, reč je o instrumentalizaciji realnog stradanja zarad vrlo jasnih političkih i finansijskih ciljeva jevrejskog establišmenta u Americi, ali i izraelske države kao važnog ,,saveznika” SAD na Bliskom Istoku.

Sistematsko uništavanje palestinskog naroda koje je počelo mnogo ranije neće biti deo zvaničnog istorijskog sećanja jer za to trenutno ne postoje interesi.

,,…Čast i bruka žive dovijeka”

Zlo je banalno. Zlo su ljudi koji rade svoj posao ne preispitujući krajnje posledice svog delovanja. Nisu to čudovišta iz mraka, nisu drekavci – jesu oni koji naivno i slepo prate pravila ne preispitujući ko je ta pravila napisao.

Nikako nije uporedivo sa holokaustom, ali jeste plastičan primer teze Hane Arent koju svi živimo svakog dana, ne razmišljajući o tome. Jula 2020. godine nakon svirepog batinjanja svih nas koji smo izašli na ulice da se pobunimo protiv nove injekcije represivnih anti-kovid mera, gomila ljudi je govorila o policajcima koji samo rade svoj posao. Čuvaju bezbednost sistema. Čuvaju ustavni poredak. Čuvaju red i mir. Čuvaju nas. Čuvaju Srbiju.

Oni su tog jutra ustali iz svojih kreveta, popili kafu, pojeli nešto, obukli svoju radnu uniformu koja se sastoji između ostalog od pištolja, pendreka i nužnog prekoračenja sile kada situacija to zahteva i krenuli u batinjanje svog naroda. Da zarade svoju platu koju dobijaju iz naših džepova i šutiranjem i pendrečenjem golorukog naroda zaštite sistem.

Istorija neće pamtiti jer mi smo ti koji treba da pamte – tri i po godine kasnije, policija Republike Srbije opet je krenula na svoj narod, na studente koji su ljuti izašli da protestuju nominalno zbog pokradenih izbora, realno zbog ukadenog života. Udarali su ljude i decu po glavi, šutirali ih, hapsili i držali u pritvoru nedeljama bez osnova, kao u julu tri godine ranije. I opet su neki govorili o tome kako policija samo radi svoj posao… a posao je takav, ni oni ga ne vole. I opet se govorilo o tim ubojitim kamenicama koje su letele na insitucije i lomile prozore i kako je to baš isto kao i nasilje koje spovodi država i policija koja u stvari čuva bezbednost ove zemlje. Naše zemlje i nas svih.

Jula 2024. godine, sa čela Ministarstva unutrašnjih poslova, Ivica Dačić najavljuje opet kako će ova represivna institucija samo raditi svoj posao i neće dozvoliti da išta dovede u pitanje projekat Jadar i Rio Tinto u Srbiji. U prevodu – najavljuje još batinjanja, u ime naroda i nacionalnih interesa. Jedni sa jedne strane zakona, spremni da ga navodno štite po svaku cenu, drugi sa ove tamne strane, spremni da taj zakon krše. Ko je u pravu? Koga treba da bude više sramota u ovakvoj postavci? Koga će istorija pamtiti?

,,Stari svet umire, novi se još ne nazire…

…sada je vreme čudovišta” – tako je Antonio Gramši, italijanski marksista, opisivao društvenu stvarnost pre skoro sto godina. I zaista, na planetarnom niovu dešavaju se tektonske promene i smena imperija, a u takvim procesima koji se mere u decenijama, stradaju najpre sitni igrači na periferiji. Ti sitni igrači smo mi. Protočni bojler za kriminal, za eksploataciju ljudi i prirode, za kupovinu svega onoga što su domaći poslušnici stranog kapitala spremni da stave na prodaju.

Da li se odbrana od nasilja može poistovetiti sa samim nasiljem? Da li je kršenje zakona ispravno onda kada te zakone donose kriminalci? Da li je obavljanje posla od 8h do 16h i povremeno batinjanje sopstvenog naroda legitimno ukoliko je to sastavni deo profesije i da li to onda lišava od odgovornosti policajce ili sve druge koji učestvuju u daljoj kolonizaciji ove države?  I tu nastupa ta fina razlika između legalnog i legitimnog – jer ja zaista mogu da zamislim kako bi nas ovi ljudi prodali ne trepnuvši kada bi se danas opet postavilo pitanje o tome da li ćemo podržati fašizam ili ne. Znam da bi pristali na to – jer ovi sa državnog vrha i neki sitni pijuni oko njih gledaju svoje neposredne interese, a ogroman broj ljudi ima ulogu korisnih idiota koji samo rade svoj posao, ne razmišljajući previše o posledicama, jer ima ko to treba da radi u hijerarhiskoj strukturi, umesto njih.

Stari svet umire, novi se još ne nazire, sada je vreme čudovišta – samo ovo nisu ni drekavci, ni strašne priče za plašljivu decu. Ovo je naša realnost. U toj realnosti mi sa ove strane u startu imamo daleko manje resursa za samoodbranu od onih koji navodno rade za bezbednost režima. U toj realnosti, čudovišta koja su spremna da na prodaju stave baš sve, pa i naše živote, nemaju ni rogove, ni repove, ni trozubac, nego zakon na svojoj strani – zakon koji su sami napisali i sami tumače.

Zato prestanimo da izjednačavamo pravo na otpor tiraniji i sam tiraniju, da zahtevamo pristojnost dok se borimo protiv svega ovoga, da pokušavamo da budemo iznad ove situacije. Situacija u kojoj smo nas doslovno guši.

Promene dolaze kada smo spremni da prelazimo granice, lične i sistemske. Tako se rađaju novi svetovi. Jer naša čudovišta nose lepa odela i govore nam o nacionalnim inetersima i zaštiti državne bezbednosti.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: