Nacionalni interes i druge (litijumske) bajke

Deca vole bajke, a odrasli vole da pričaju deci bajke; to je očekivano stanje stvari. Narativ u kom su granice između prirodnog i neprirodnog, mogućeg i nemogućeg, realnog i imaginarnog vrlo porozne i, u krajnjem slučaju, nevažne, deci treba da dočaraju neka univerzalna stanja, osećanja i koncepte – sreću, tugu, strah, ljubav, ljutnju, pravdu, dobro, zlo.

Univerzalni motivi podrazumevaju i tipske likove, dobri očevi, loše maćehe, mudri starci, mistični čarobnjaci, zle veštice itd. Bajke su važne i za povezivanje članova porodice, imaju važno mesto u porodičnoj istoriji, u razvoju bliskosti i ,,upoznavanju” dece i odraslih, ali i dece sa svetom odraslih.

Bolje biti pijan, nego svestan stvari oko sebe

Šalim se, nisam obožavateljka Plavog orkestra i ovo nije omaž njima. Zapravo sam htela da pitam – kada postanemo prestari za bajke? I šta uopšte starost znači u tom kontekstu? Je li pitanje godina ili trenutka kada nam se u potpunosti razvija čeoni režanj mozga koji je, između ostalog, odgovoran i za odlučivanje i sposobnost uzročno-posledične projekcije budućih postupaka?

Da li je 25. godina života, kada se proces formiranja tog ,,zrelog” i ,,svesnog” dela mozga privodi kraju, ona u kojoj prestanemo da verujemo u bajke? Jasno nam je mnogo pre toga da drveće, životinje, šoljice i nameštaj ne mogu da govore, ali… da li zaista prestanemo da verujemo u neke druge motive iz bajki? Na primer u onaj da ljubav Bel može od zveri napraviti čoveka, ili da je ljubav Pohakontas prema kolonizatoru Džonu Smitu romantična i moguća?

Kant je smatrao da duhovna zrelost nema nikakve veze sa godinama već sa odlukom da se takav i bude. Nezrelost je u stvari nemoć upotrebe sopstvenog razuma bez vođstva nekog drugog; problem leži ne u odsustvu razuma, nego odlučnosti i hrabrosti da se razumom služimo bez uputstva drugih ljudi kako to da radimo.

Marksistički autori su, sa druge strane, govorili o lažnoj (klasnoj) svesti – ideji da pripadnici potlačene klase nesvesno, ali pogrešno percipiraju svoj stvarni društveni položaj i interese svoje klase, jer je dominantna ideologija koja legitimizuje eksploataciju i tlačenje.

Gramši je pisao o hegemoniji, o nametanju interesa i vrednosti vladajuće klase kao ,,normlanih”, tako da ih usvajaju i potlačeni i suštinski u konačnici učestvuju i podržavaju sopstveno tlačenje. Dakle, nije samo do spremnosti da se razum koristi, ima nečeg i u mogućnosti da se to zaista i ostvari.

Bio jednom jedan nacionalni interes

Društvo u Srbiji stari. Poslednji popis stanovništva pokazao je da je prosečna starost stanovništva u Srbiji 43,8 godina. I bez Republičkog zavoda za statistiku bismo znali koji procesi stoje iza ove proste matematike – mladi odlaze, stariji ostaju.

Zbijamo gerontofobične šale pred izbore o tome ko čini glasačko telo vladajuće stranke, psujemo stare koje zateknemo u prevozu u ,,špicu”, pomalo se naslađujemo kada se požale da žive bedno, nakon što su podržali vladajuću garnituru. Ja sam odrasla sa dekom i bakom i gajim posebnu ,,bolećivost” prema starima. Njihova patnja, stvarna ili projektovana, iracionalno me pogađa i odatle ide i iracionalno razumevanje za razne stvari koje stari stari zaista rade. Jer starost nije laka u Srbiji.

Ali ne pišem ovo zbog ličnih osećanja prema tome. Pišem zbog one ideje da smo nakon 25. godine biološki odrasli dovoljno da možda, kantovski, možemo da izaberemo zrelost, ili da marksistički prepoznamo lažnu svest ili hegemoniju i izaberemo drugačije. Naše društvo bi moglo biti dovoljno zrelo za to – imamo sve predispozicije da se to desi. Imamo sposobnost da prepoznamo bajke koje nam govore i danas. Možda sam i ja odabrala sociologiju da bih razumela bajke koje čujemo, a koje su deo hegemonije vladajuće klase. Šta sa tim znanjem?

Nije baš Pohakontas i nije Džon Smit, ali jeste Srbija i dolina Jadra i jesu neke strane kompanije koje treba da nam donesu zrno civilizacije. Istovremeno, nije ni Luj Altiser, ni Antonio Gramši, ali jesu svi ideološki aparati uprti u stvaranje narativa o tome koliko je to dobra prilika da mala Srbija postane deo velikog sveta.

Britanski ambasador Ferguson je izrazio zainteresovanost Velike Britanije za praćenje ,,sudbine” projekta Rio Tinto; nemačka ambasadorka Anke Konrad izjavila je da im litijum mora biti na raspolaganju, jer je ključna karika za zelenu tranziciju; pomoćnik državnog sekretara SAD za energetske resurse, Džefri Pajat, istakao je da je projekat Rio Tinto ,,generacijska” prilika za Srbiju. Aleksandar Vučić, Siniša Mali, Pera, Žika, Laza… svi odjednom stručnjaci za litijumske baterije, ekonomske dobitke od iskopavanja litijuma, zelenu tranziciju.

Zadatak nauke nije da komplikovane stvari učini jednostavnim, već upravo suprotno – da ukaže na kompleksnost naizgled jednostavnih stvari. Međutim, nije kao da je potreban preterano razrađen kategorijalni aparat da bismo razumeli šta se dešava i kako se kolonijalizam romantizuje toliko da morate da zavolite i da se zahvalite svojim tlačiteljima jer su baš vas odabrali za eksploataciju. I nije važno što su pre vas uništili Južnu Afriku, Namibiju, Boron, druge delove sveta u kojim su bili pre vas – uvek postoji mogućnost da ćete snagom svoje ljubavi zver preobratiti u čoveka. Jer je to nacionalni interes, a ko preispituje nacionalni interes, on je… izdajnik svog naroda. I ako je deo tog nacionalnog interesa saradnja sa stranim kapitalom i sasvim izvesno uništenje sopstvene zemlje, nećemo to nazvati okupacijom, kapitulacijom, saradnjom sa kolonizatorima. U hegemoniji sve ima iskrivljeno značenje.

Vladajuća klasa – ne da ti da odrasteš

I kao što bajke imaju određenu funkciju, tako i igranje na kartu straha, ucena, kazni i nagrada, imaju drugu funkciju u različitim tipovima roditeljstva, ili uopšte odgajanja deteta. Srbija je društvo koje stari; Srbijom vladaju oni koji građane tretiraju kao decu. Govore nam bajke o civilizacijama koje su tu da nas spase od propasti ili nam donesu budućnost u kojoj možemo da budemo baš kao i oni; naredne dve do tri godine su ključne.

Vladaju oni koji kolonijalizam predstavljaju kao prestiž, a borbu protiv njega kao opasnost po narodnu bezbednost. Vladaju oni koji prete kaznama ukoliko ne budemo poslušna deca koja veruje u bajke koje nam se govore.

Afera se aferom izbija, a opseg ljudske pažnje ima svoja jasna ograničenja – ne možemo ispratiti baš sve što se dešava. Ko se još seća Deklaracije o Srebrenici koja je bila pre toliko nedelja? Tu su svi ideološki aparati ove vlasti da nas podsete oko godišnjice genocida kakva je istorijska nepravda učinjena srpskom narodu izglasavanjem tog dokumenta.

Srpski narod je osramoćen i žrtva je igara velikih sila kada je reč o deklaraciji, ali ne i kada je reč o rudnicima litijuma – tu nam velike sile žele nezadrživo srljanje u napredak. Dodatno je zgodno donositi važne odluke o bilo čemu u vreme ovih godišnjica jer će svi mediji sa nacionalnom frekvencijom, dakle sve ono što gledaju naše bake, deke, stari, mladi, ma svi, govoriti isključivo o toj nepravdi, bez pomena o tome šta Ustavni sud radi baš tog vrelog letnjeg dana.

Ustavni sud je ovog 11. jula doneo odluku o ukidanju uredbe Vlade o zaustavljanju Rio Tinta u Srbiji. Neke velike sile nisu govorile o genocidu u Gazi dok su donosile deklaraciju o genocidu od pre 30 godina; naša vladajuća garnitura je iskoristila isti mehanizam sada i ovde – govorićemo o tome kako nismo krivi za genocid od pre 30 godina da bismo na miru pripremali teren za ekocid sada i ovde. Hegemonija ima mnogo lica. Svako odgovara vladajućoj strukturi.

Deca se igraju rata

Da budem iskrena, u mnogim ekološkim pokretima i inicijativama odbijala me je nacionalistička retorika u koju se nekada sklizne lako, nekada tendenciozno. Branimo našu zemlju, našu rodnu grudu, naše ognjište, našu vezu između krvi i tla, mi u ratu sa njima…

Mene, kao i u bilo kom drugom slučaju, u ratovima zanimaju ljudske sudbine. Zanima me šta je bilo sa ljudima, muškarcima, ženama i decom u ratovima devedesetih u koje su ih uveli oni koji danas parčaju zemlju i trguju našim životima za sitno. Zanima me sudbina čoveka koji neposredno zavisi od te reke, tog vazduha, te zemlje na koju su strani investitori bacili oko. Zanima me sudbina svih nas u narednim mesecima i godinama ako imperija pobedi.

Kada sam započinjala doktorske studije, želela sam da se u svojoj disertaciji bavim Ženskim sudom i sudbinama žena sa prostora bivše Jugoslavije koje su preživele rat, ali odlučile da nakon toga sarađuju. One su se međusobno prepoznale, ne kroz nišan, nego patnju i subinu koju su deile. Od toga sam sam odustala jer nisam imala emocionalnih kapaciteta da se nosim sa izazovima koje ta tema podrazumeva. Nije reč samo o onome što je inherentno toj temi, već o tendencioznom kontruktur kako je nemoguće da te ljude toliko istorijski, kulturološki, politički, ekonomski bliske nama vidimo kao takve, već isključivo kao arhi-neprijatelje.

Istina je da sam ovog 11. jula razmišljala o toj Drini i koje nam sve opasnosti prete svima, dok se političari igraju rata i nas, građane i građanke koje infantilizuju, koriste kao male plastične figure za još jednu turu Rizika. Njima je svejedno, otići će odavde kada zagusti, negde gde nije zagađeno, ekološki ili ideološki. Oni su spremni za taj rizik. Mi ćemo ostati ovde – zato je i taj rat klasni. Istina je da sam razmišljala o tome koliko delimo sudbine i koliko ćemo ih tek deliti ako ovo dopustimo… i nema tu jugo- ili ikakve nostalgije, ima vrlo jasne ideje o tome da ako je hegemonija globalna, onda i solidarnost i borba moraju biti isti takvi. Ovog i svakog narednog jula.

Oni se igraju rata; posledice koje ćemo mi trpeti neće biti igra.

Zato mora zajedništvo, zato mora borba.

Zato je budućnost u solidarnosti, ne u litijumu.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: