Leto je, počinje sezona borbe za život

Ko nam je kriv što smo nesrećni, nezadovoljni ili ,,neostvareni”? Da li nam je život takav kakve su nam misli, ili misli prate materijalne okolnosti u kojim živimo? Da li su pozitivne misli dovoljne za rešavanje baš svih problema, ili ima i stvari koje su imune na naše manifestovanje? Da li mašta ima granice i šta postavlja te granice?

I želje znaju šta je moguće

Kada smo mali, maštu razlikujemo od stvarnosti upravo po tome što nema granice. Lepo je pratiti odrastanje dece i zato što možemo da se uverimo kako sve te maštarije ipak na kraju imaju neku unutrašnju logiku funkcionisanja, iako na prvi pogled može delovati besmisleno. Taj magični realizam dečijeg razmišljanja nema granice zato što je još uvek netaknut nečim u čemu smi mi, odrasli i nesrećni, boravimo – kapitalističkim realizmom.

,,Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma”, napisao je 2009. godine Mark Fišer. Ovaj britanski filozof se u svojoj knjizi ,,Kapitalistički realizam” pita ima li alternative ili je svet koji pokušava da stane na noge nakon Svetske ekonomske krize iz 2008. najbolji od svih mogućih. Je li jednakiji ili pravedniji svet više nezamisliv od sveta koji gasi požare, metaforičke i realne, spašavanjem finansijskog sektora i krupnog kapitala koji je i odgovoran za sve krize koje živimo poslednjih decenija?

Da li je teže maštati o svetu u kom se budžet preusmerava na izgradnju kanalizacione mreže pre nego o svetu sa letećim automobilima? Realnost zadaje okvire mašte i zamišljenog; kakav nam je život, takva nam je i mašta.

A mašta nam je takva zato što taj kapitalistički realizam u kom živimo ukida ili redefiniše i prošlost i budućnost – postoji samo sada i ovde i kratkoročni interesi male skupine za koju ne postoje nikakve granice, ali koja postavlja granice mogućeg za sve nas ostale.

Uvek me beskrajno razgali kada novopečeni milioneri dele svoje tajne uspeha na društvenim mrežama, pa spomenu kako je glavna razlika između siromašnih i bogatih tzv. ,,majndset”, odnos prema realnosti, spremnost da se razmišlja dugoročno i da se rizikuje.

U stvari, upravo je stvar u tome da kod suludog bogaćenja nema brige o dugoročnim posledicama, već isključivo o kratkoročnom i vrlo individualnom sticanju. Možda je upravo Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine pokazala kako se dele karte – potencijalni rizici od sloma se dele, a potencijalni profiti se uvek privatizuju i pripadaju samo pojedincima.

Drugim rečima, od finansijskih malverzacija se do Svetske ekonomske krize bogatio mali broj ljudi, ali su ove malverzacije dovele do tektonskih potresa koje je osetio ceo svet. I opet, ne na isti način, jer su nakon toga države spašavale krupni kapital, dok su ,,obični ljudi” poput nas ostajali bez posla i krova nad glavom.

Viša sila ili tako nešto

Zvaničan narativ koji opstaje do danas jeste da ljudi nisu dovoljno radili i da su države previše i potpuno neodrživo ulagale u sisteme socijalne zaštite, pa je to dovelo do ekonomskog sloma. Koncept odgovornosti ostaje potpuno ispražnjen od značenja tamo gde su oni koji su na pozicijama moći i odlučivanja vođeni isključivo idejom koliko mogu da se ,,ugrade”.

Onda na mesto dugoročnog i strateškog planiranja dolaze isključivo kratkoročne niske strasti. Te želje ne znaju za granice. Ko nam je kriv što je ,,vreme” poludelo? Mora biti da smo mi, mali bedni smrtnici, jer koristimo dezadorans i plastične slamčice dok pijemo sok iz plastične flaše.

Proleće 2014. godine će mi, između ostalog, ostati u sećanju po tome što sam prestala da volim kišu koju sam kao pomalo mračna i depresivna štreberka obožavala. To je ono kako klinci misle da su posebni – kiša odgovara njihovom sentimentu. Nakon tog maja sam počela da se plašim svakog jačeg pljuska, ubeđena da tamo negde postoji neko ko se bori za život jer se suočava sa razornim posledicama… kiše.

I ta kiša nije viša sila, taman koliko to nije ni Svetska ekonomska kriza. Štaviše, mogu se pratiti principijelna i druga poklapanja u obe pojave. Taj problem neće rešiti papirne slamčice koje se raspadaju nakon što dvaput povučete sok iz njih… nažalost je malo složenije od toga.

Deceniju kasnije, ja i dalje mislim o tom maju i verujem da nisam jedina. U tu deceniju je stalo mnogo ,,sistem je spreman” ili ,,sistem nije zakazao” ili ,,sistem savršeno funkcioniše” ili drugih varijacija na istu temu… a tema se reaktualizuje sa svakom novom razornom krizom u Srbiji, bilo da je reč o vremenskim (ne)prilikama ili nasilju. Od prošlog leta kolektivno se navikavamo na činjenicu da su superćelijske oluje tu i da su tu tako da i ostanu, uz jasnu perspektivu da će bivati sve jače i razornije.

Ja neću reći da nisam meteorološkinja, ali da mogu da prokomentarišem, već ću reći da se sasvim dovoljan broj pametnih i stručnih ljudi dosad oglasio i da im možemo verovati kada kažu da su oluje koje su sve češće i razornije posledica klimatskih promena. Zombi apokalipse mogu delovati kao najgori distopijski scenario, ali je istina da su ekološke katastrofe žanr koji treba da nas plaši – jer je to tačka u budućnosti koja je dovoljno izvesna i dovoljno bliska. Međutim, zombi apokalipsa nam deluje strašnije. Zašto?

Jedna od osnovnih kapitalističkih fantazija je da su resursi beskonačni, a da se svi problemi mogu rešiti tržištem i da je ograničenost resursa tek privremena smetnja. Klimatske promene do te mere dekonstruišu ovaj princip da je teško reći kako je moguće da neko i dalje veruje u etičnost sistema koji se zasniva na bezgraničnoj eksploataciji prirode i ljudi.

Odnos između kapitalizma i ekološke katastrofe nije slučajan: potreba kapitala za konstatnim širenjem tržišta, fetišizacija rasta i profita, znači da je ovaj sistem fundamentalno suprotstavljen svakoj ideji održivosti.

A gde nema održivosti, nema ni budućnosti – bez ozbira kakve nam bajke o ličnim uspesima propovedaju novopečeni bogataši. Zato nijedna vremenska nepogoda nije slučajna, a rezultuje katastrofom jer sistem u sebi nema izgrađene mehanizme da odgovori na nepogode koje je sam i stvorio. Nema ni političke volje da bude drugačije.

Srbija ni na nebu, ni na zemlji

Ako niste prestali da čitate nakon prvih nekoliko redaka koji su jasno stavljali do znanja moje političke pozicije i to u kojoj teorijskoj orijentaciji sam najviše formirala svoja mišljenja, onda je red da kažem da se možemo slagati ili ne slagati oko različitih marksističkih teza, ali to neće promeniti prirodu stvarnosti koja jeste marksistička.

Možemo da negiramo razorne posledice sistema u kom živimo, ali nismo Doroti iz bajke o Čarobnjaku iz Oza i stvarnost neće naprasno postati bolja onda kada lupkamo cipelicama i izgovaramo svoje želje. U tome se ogleda bitka između idealizma i materijalizma – realnost ostaje ista bez obzira na narative o toj realnosti.

U toj stvarnosti iznova slušamo o nezadrživom srljanju u napredak, o ekonomskom prosperitetu i tome koliko obećavaju sve nove direktne strane investicije u Srbiji, o litijumu kao budućnosti i letećim taksijima kao izvesnosti. Neki drugi ljudi bi to možda i slušali, ali su im domovi poplavljeni i potpuno devastirani nakon još jedne razorne superćelijske oluje.

Marketing funkcioniše po principu igranja sa strahom i nuđenja nade da može biti bolje. Mediji su tako uspeli da unovče i superćelijske oluje kao koncept – više sila koja je nezaustavljiva u svojoj razornosti. Da li je?

Delovi Beograda su bili prekriveni vodopadima, a društvene mreže su bile ispunjene snimcima ljudi koji se doslovno dave u bujicama. Sa luksuznih stambenih jedinica u kojim kvadrat košta nekoliko hiljada evra, otpadala je fasada, i to po dužini, nešto kao kada odvajate slojeve napolitanke.

Možda se upravo u tome ogleda sva ironija urbanističke politike Beograda i cele Srbije, ili barem odsustva politike i planiranja – gotovo sav novac ulaže se upravo u te luksuzne komplekse koji se grade uz sumnjive dozvole i još sumnjivije kvalitete, dok ogromni delovi grada nemaju kanalizacioni ili drenažni sistem, pa je svaka jača kiša pitanje života i smrti. Kiša može biti elementarna nepogoda, ali ne mora da znači;  vladajuća garnitura to definitivno jeste.

Stvarnost je marksistička i zbog toga što, da, mi zaista jesmo svi pod istim nebom, i da, oluje nas podjednako pogađaju, ali ne – mi nemamo istu perspektivu o budućnosti i šta ćemo jutro nakon te oluje. Neki ljudi su nakon poslednje katastrofe danima plivali u fekalijama (jer nemaju kanalizacioni sistem, već žive sa septičkim jamama), bez struje i pijaće vode, dok su neki drugi mogli jednostavno da pređu u neki drugi stan. Ili, u slučaju Vladimira Đukanovića Đuke, u neki od svojih nekoliko penthausa i apartmana po Srbiji.

Isto je i sa svakom drugom vremenskom katastrofom, vrućinom, sušom, nečim četvrtim. Bogati će nastaviti da se bogate, propovedajući iz nekog od svojih luksuznih stanova u Srbiji ili gde god na svetu; govoriće da su protivnici rudnika litijuma izdajnici Srbije i da su razorne oluje poslate direktno iz Vatikana, Pentagona ili neke treće supersile koja želi da destabilizuje jaku Srbiju; govoriće da umesto u reku fekalija pogled usmerimo na nebo i tamo ćemo kroz dve ili tri godine najviše ugledati leteći automobil. Sve su nam obezbedili, to što nam nije dobro je posledica loših misli.

I na kraju – možemo tvrditi da je na kraju XX veka došlo do ,,kraja istorije” i da je konačno nastupila kapitalističko-liberalno-demokratska konsolidacija u kojoj ceo svet nepogrešivo ide napred. To, međutim, neće promeniti realnost u kojoj doslovno plivamo u fekalijama koje takav ,,majndset” stvara. To neće promeniti činjenicu da kraj istorije koji je Fukujama najavio u stvari može samo dovesti do kraja sveta – jer nema ničeg demokratskog u razaranju prirode od koje zavisimo svi, zarad bogaćenja manjine.

Nasuprot tome nam želim buđenje istorije, pobune, makar i po cenu povratka na onaj dečiji realizam sa početka teksta; da poverujemo da je drugačiji sistem moguć.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: