Momak od koga se uči kako se radi, kako se živi, kako se voli…

Nemanja Stevanović

 28.2 2002 –  4.maj 2023.

Nemanja Stevanović je 28. februara 2023. godine proslavio svoj 21. rođendan. Njegov kratak život je trajao 21 godinu i 64 dana. Tada je završen… Tog kobnog, užasnog 4. maja uveče. Njegov i njegovih najboljih drugara.

O Nemanji govori njegova mlađa sestra Teodora.

Prevrnuo bi ceo svet da pomogne drugima

Radio je, zarađivao za sebe i svoju porodicu, borio se u ovom surovom svetu. Ali je nekako uspevao da u svemu vidi igru, zabavu i druženje. Bio je pravi i iskren prijatelj, najbolji sin i brat. Svi su znali da na njega uvek mogu da se oslone. Prevrnuo bi ceo svet, učinio bi sve da pomogne drugima. Voleo je kola, motore, kamione… Voleo je život, umeo da uživa u njemu i da ga svakome ulepša, bar malo, bar onim svojim prelepim plavim očima i osmehom.

Voleo je društvo, i sve bi dao za njih. Tako su zajedno, kao što su uvek i bili, i otišli sa ovoga sveta.

Imao je i ljubav. Devojku koju je voleo, neizmerno i bezuslovno. Ponekad smo, kroz šalu, govorili da njih dvoje može samo smrt da rastavi.

Nažalost, tako je i bilo.

Nemanjina smrt ih je rastavila. Njegova devojka je samim čudom ostala živa te noći. Teško povređena, borila se za život, ne sluteći da Nemanje više nema. Pored i posle svih strahota koje je preživela, i te strašne noći i mesecima kasnije, ona i dalje govori, misli i sanja o njemu.

Možda ju je baš on sačuvao. Taj divni, plavooki anđeo čuvar i na nebu, kao što je bio i na zemlji.

Kao mali, bio je prilično nemirno dete, i pravio je razne nestašluke zbog kojih bi se majka ljutila. Kada se posvađa sa majkom, već posle pet minuta, on priđe i zagrli je, i u tom zagrljaju sve prođe i sve ružno se zaboravi.

Ona i dalje čeka taj zagrljaj, čeka svog sina da dođe s posla i da smehom ispuni kuću. Zna da ga neće dočekati… ali ne zna kako da prestane da čeka.

Ko ubija pse, sutra će ubiti i ljude

Našeg Nemanje nema više, kao ni naših divnih drugara i prijatelja.

Jedan bahati, surov i svirep čovek, ako se tako i može nazvati, preuzeo je na sebe ulogu boga, koji ima prava da određuje sudbine i odlučuje ko će koliko živeti.

To je on dozvolio sebi, a u tome ga nisu sprečili ni roditelji, ni društvo, ni država. A znali su da je bahat, bezobziran i surov, da je mnogo puta prekršio zakon, da je najpre ubijao životinje, povređivao ljude, napao policajca…Ali zbog toga nikada nije odgovarao, nikada nije bio kažnjen. Svi ti predmeti su bili sklonjeni i brižljivo čuvani.

A mogli su da znaju da će neko ko ubija pse, ko napada policajca, stare i nemoćne… sutra ubijati i mlade ljude. Znali su to dobro svi i svi su ćutali.

Zato se masakr i dogodio.

Kakve li zasluge ima taj njegov „svemoćni“ otac…?

Kakve li tajne krije, pa je njegov sin mogao i smeo da se tako ponaša? Nekada će valjda istorija pisati o tome.

„Sine moj, šta su nam to uradili? “

Plač i jauci, svakoga dana odzvanjaju u svakoj kući i na groblju, koje je roditeljima, bukvalno, postalo druga kuća. Zlotvor je ubio šest sinova, šest prezimena i šest kuća, samo u našem malom selu, Malom Orašju. I odmah zatim, još tri u susednom selu, u Duboni.

Za mnoge ljude, oni su samo broj. Za nas su ceo naš srećan, prošli život, koji se nikada neće vratiti.

Nisu stigli da mu pokažu koliko ga vole

Zašto su, za te prelepe, prozirno plave, oči i čaroban osmeh Nemanje Stevanovića ostali uskraćeni njegova majka Mirjana, otac Goran, sestra Teodora, devojka Anđela…njegova rodbina i prijatelji?

Zašto, zašto, zašto…? A vole ga tako silno, čisto i beskrajno, kako se samo Nemanja može voleti. Onako lep, umiljat, veseo, nasmejan, prepun života i radosti koju je širio svuda oko sebe.

Niko nije stigao da mu dovoljno pokaže koliko ga voli, koliko je bio srećan i lep život sa njim i pored njega. Kratko je bio tu. Onako, samo u prolazu da mahne, namigne, zadivi svet i produži dalje.

Njegovi najdraži mu sada, svakodnevno, svako na svoj način, pokazuju koliko je tu, koliko nedostaje i koliko ga vole.

I on to negde čuje, vidi i oseća. Mora biti da je tako, kad je ljubav toliko snažna, velika i iskrena.

Goran svako jutro u njegovu sobu odnosi kafu i rakiju. Popričaju malo pre nego što krene na posao, uz suze, one teške očinske, od sveta sakrivene. A onda svrati na groblje, da zapali sveću i ispriča mu još nešto što je malo pre toga propustio.

Majka čeka Nemketa svaki dan

Majka doziva i čeka svaki dan da se Nemke njen pojavi odnekud, da je zagrli i kaže: Izvini majka… nisam mogao da te poslušam. Zaspao sam i spavao dugo.

Majka stalno uređuje njegovu sobu i čuva svaku stvar, kao najveću dragocenost. Poneku noć i prespava u njegovoj sobi i onda pričaju, prebiraju po uspomenama po čitavu noć. Teško je stalno. I ujutru kad ga nema da se probudi, i tokom dana kada se ne javlja i uveče, dok ga čeka da se vrati iz provoda, iako zna da neće. Pre izvesnog vremena je smogla snage da ode u MUP Smederevo da potraži njegove stvari koje još nisu vratili, iz samo njima znanih razloga. Važan joj je Nemanjin sat, želi da ga ima i čuva dok je živa. Rekli su joj da će ga vratiti, ali da mora da čeka!

Šta to mora da čeka? Zašto?

Zar niko ne razume koliko je majci svaka stvar njenog sina prava dragocenost, spona koja ih neraskidivo vezuje.

Teodori nedostaje svaki dan proveden sa bratom i žali za svakim trenutkom koji su mogli da provedu zajedno… a nisu. Upisala je fakultet, znaš li, Nemanja? I dobro joj ide.

Bio bi ponosan na nju, tako lepu, hrabru i pametnu.

Anđela pamti svaki trenutak

A  Anđela… tvoja lepa devojka, tvoja velika ljubav…

Ne brini, mnogo te voli i dalje i nedostaje joj strašno da je zagrliš, onako kako samo ti znaš i da joj kažeš: “Oko moje”…

 Kaže da je u mislima i snovima svakodnevno s tobom i da pamti svaki vaš zajednički trenutak. Znaš već da je prošla pakao i jedva preživela i da veruje da si je ti, kao njen anđeo čuvar, spasio gotovo sigurne smrti. Zna da bi ti voleo da ona nastavi da živi, da ide u školu, da izlazi, druži se i raduje životu. Pokušava, trudi se, a ti si uvek negde pored nje… u njenoj duši i njenim mislima. Seća se pesama koje si voleo, uz harmoniku i violinu. Onih starih, lepih, narodnih pesama koje i inače vole svi boemi. Misliće na filmove i serije koje si rado gledao.

A onda, kad postane svesna surove stvarnosti, bori se sa grižom savesti da li je ispravno postupila i da li je u redu da izlazi bez tebe.

I tako… vrte se u krug i kovitlaju želje, snovi, tuga i uspomene…

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužna.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Noću,

kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim, i živim.

Miroslav Antić

Goran često izglanca tvoj auto, koji si sâm kupio i koji si mnogo voleo. Tvoj crni pežo 206. I on je bio izrešetan kuršumima krvnika i bio je sav u prostrelnim ranama.

Otac Goran je uspeo da ga izleči. Zamenio je gepek, sve gume, zamenio stakla. Tvoj lepotan stoji parkiran, čist, mirišljav i lep. Ne da ga majka nikome. Ostaće tu u dvorištu dok je ona živa. Njegov je, Nemanjin i sve podseća na njega.

A treba Miri da odsedi povremeno u tim kolima i da dušu svoju, po ko zna koji put, isplače.

Pre samo nekoliko meseci, bezbrižan život, pun druženja, smeha, velikih planova za velika dela.

Veselo, uz muziku, pesmu, automobile, devojku i društvo.

Brzo, snažno, kratko i vatreno… boemski!

Bio je boem, dizao je atmosferu

Lazar i Nemanja su bili nerazdvojni celog života, svih 20 godina. Družili su se, radili, pomagali jedan drugom… Delili i dobro i zlo. Išli su na svaku utakmicu našeg fudbalskog kluba Ravni Gaj i pružali im podršku.

I ubijeni su u istom danu, i sahranjeni na istom mestu… Jedan pored drugog.

Valjda su i sada zajedno negde, i sa ostalim drugarima sanjaju neke lepe snove.

Oni nisu mogli da ostanu neprimećeni, onako mladi, lepi, veseli, puni života i radosti. Nemanja je bio pravi boem, dizao je atmosferu gde god da je išao…

I on i Lazar su ostavljali neki trag za sobom, kao da su znali da će iza njih ostati samo tragovi i uspomene. Za nas, porodicu, društvo, rodbinu… Za sve koji su ih poznavali. Pre tog strašnog 4.maja, bezbrižan život, pun druženja, smeha, velikih planova za velika dela.

Sada, samo fotografije, sećanja i suze… I svakodnevna pitanja: Zašto? Zašto je ubio baš njih, zašto i kako neko može da ubije bilo koga… Tako iz obesti i čista mira?

Krvava drama u Duboni

To veče, 4. maja, Teodora je izašla sa Nemanjom, Lazarom i društvom. Onda su ona, Anđela i  Andrijana sa Ravog Gaja otišle u Dubonu. Teodora je sedela u kolima i čekala ih da se pozdrave sa drugarima. Posle oko petnaest minuta začula se strašna pucnjava. Prava rafalna paljba. Izašla je iz auta, uspela nekako da pobegne i da se sakrije u nekoj napuštenoj kućici, odakle je pozvala policiju i objasnila im da u Duboni pored škole neko puca, da ima mnogo mladih i da su neki povređeni. Prva je pozvala policiju te noći i oni su se, zajedno sa Hitnom službom, pojavili već posle 15 minuta. Devojka iz policije, koja se javila „držala“ je na na telefonskoj vezi čitavih 40 minuta, smirivala je i nije dozvoljavala da izađe iz svog „skrovišta“ dok ne bude bezbedno.

Kad je izašla, videla je užasne, jezive scene… Krvave tragove i dva nepomična, pokrivena tela na zemlji.

Njen telefon se ugasio. Prišli su joj neki ljudi od kojih je uzela telefon i pozvala majku. Tek je tada saznala da se i u Malom Orašju desilo nešto strašno. Za Nemanju su joj rekli da je povređen u nogu i da je u bolnici, ali da je živ.

 Onda su došli došli po nju u Dubonu i otišli su zajedno u Urgentni centar Smederevo. Do jutarnjih sati su čekali bilo kakve informacije. Negde pred zoru, zvali su ih redom unutra da im saopšte da su njihovi najmiliji mrtvi i da im izjave saučešće…

Tek kasnije je saznala kakva se krvava drama odvijala na Ravnom Gaju. Lazin otac je pozvao Nemanjine roditelje čim je saznao:

„Pobiše nam decu na Ravnom Gaju“…

Zajedno su i krenuli gore. Nemanja bio jedini u svesnom stanju. Uspeo je da kaže očev broj telefona i tražio je vodu. Posle je malo pričao i sa majkom i tatom kada su stigli.

„Sine, samo nemoj da zaspiš… Molim te… “

Pokušavala je majka da ga održi u svesnom stanju..

„Neću mama, ne brini… Kada je Nemanju odvezla Hitna služba, onda su roditelji uspeli da Lazu ubace u kola i njegov otac ga je odvezao u Urgentni centar, dok mu je majka držala glavu u krilima.

Na Ravnom Gaju, kod spomenika, Jovan Ranković, i sâm teško povređen, prvi je pozvao Hitnu pomoć. Rekao je da ima mnogo povređenih i verovatno mrtvih… Da je bila pucnjava i da je strašno. Međutim, iz hitne su mu rekli da prvo mora da obavesti policiju. On, povređen i ranjen… Sa užasnim bolovima, u jezivom prizoru… uspeva da pozove i policiju!?

Da li možete da zamislite koliko je to nehumano i neljudski! Posle toga je i Nemanja, iako smrtno ranjen, ponovo zvao hitnu. Došli su tek posle oko 40 minuta, a on je strašno krvario.

Nemanja je bio živ više od dva sata.

„Moj borac i heroj! Moj brat!“

Da je Hitna stigla brže…!?

 Iz Ravnog Gaja su svi prevezeni u Smederevo, a teško ranjene su odvezli u bolnice u Beogradu.

Anđelu i Andrijanu iz Malog Orašja i Nevenu i Ivana iz Dubone, Hitna služba iz Mladenovca je odmah odvezla za Beograd.

Nemanjini roditelji su potonuli i tužni. Nijedan dan ne prođe bez suza, beskrajna tuga ni sekunde ne prestaje. Pričamo po ceo dan o našem Nemanji i svima njima, i to nam stvara iluziju da su još tu. Majka kaže da ima osećaj kao da je otišao na put, ali da će se vratiti. Iako su prošli meseci, još uvek ne prihvatamo da ih stvarno nema.

Svesni smo da će bol trajati dok smo živi i da moramo da naučimo da, nekako, živimo sa tim. Još uvek nam to ne uspeva.

Možda, jednoga dana, kada ubica bude pravedno kažnjen, kao i njegov otac i rodbina koji su u zatvoru… možda ćemo tada moći u miru da tugujemo.

Koliko su za državu i društvo jeftini njihovi životi?

Ali, prošlo je već 14 meseci od strašnog masakra, a sudjenje još nije ni počelo.

Da li je moguće da toliko žrtava, toliko teško povređenih i onih koji su ostali invalidi još uvek čeka?

Da li je moguće da u ovoj zemlji oni ne predstavljaju nikakav prioritet?

Zar su njihovi i životi njihovih porodica za državu i društvo toliko jeftini i bezvredni?

U ovoj zemlji kriminala, nasilja svake vrste, svakodnevnih zločina i ubistava… Tu negde, blizu Beograda, u dva mala sela čija je imena tako teško zapamtiti… U Malom Orašju i Duboni, živeli su najdivniji momci na svetu. Vredni, časni, mladi, zdravi… Puni života i radosti. Živela je jedna divna, složna mladost koja je tek počela da cveta i širi svoja krila prema visinama.

Sada je u tim selima sivo, mračno i tužno.

Sada se, umesto smeha i radosti, slivaju suze.

Umesto u svatovima i na svadbama, njihove porodice sastaju i druže nad grobovima.

Iza Nemanje je ostala mlađa sestra Teodora, koja mi je ispričala ovu tužnu priču, majka Mirjana i otac Goran.

Ako ti jave,

umro sam

evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti visoko…

Visoko.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava

može da bude sutra

koren breze

il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

ja to ne umem.

Mika Antić

Uz zahvalnost i saglasnost porodice, prenosimo priču kao i porodične fotografije

Kopiranje i prenošenje fotografija je dozvoljeno na upit autora: slavica.plavsic@gmail.com ili portala Kompas-info.com

Pročitajte i: