Oprosti, predivna mladosti, oprosti!

Marko Mitrović Mare

Moj Marko je bio moja duša i sve što sam najviše na svetu želela. Posle Marije i Jelene, želela sam da imam sina. I da se zove Marko. I ta želja mi se ispunila. Rodio se moj najdivniji Marko, a ja sam bila najsrećnija majka, i mi najsrećniji roditelji na svetu.

Još kao mali, bio je mirno i umiljato dete. Svo troje su rasli uz svu našu ljubav i pažnju, a to je najvažnije što skroji čoveka da postane dobar ili loš.

Bili su dobra deca i, kao i sva druga, pomalo nestašna, vragolasta… I pored teškog života na selu i mnogo rada,  muž i ja smo se trudili da odrastu u pametne i skromne, a pre svega u dobre ljude. Jer sve je uzalud ako nisi dobar i voljen čovek!

Marko je bio dobro, drago i umiljato dete, na koga nisi mogao da se naljutiš, jer sve bi odmah okrenuo na šalu i smeh. Valjda se čovek takav i rodi. Da bude dobre i tople duše i blage naravi, da ga prosto svi vole. Marka su, jednostavno, svi voleli. Roditelji, sestre, drugovi… ali i vaspitačica, učiteljica, nastavnici i, kasnije, profesori u tehničkoj školi koju je trebalo da završi za dvadesetak dana.

Odličan učenik i stipendista

Izrastao je u prelepog, stasitog momka, dragog, duhovitog, umiljatog, pravog gospodina. Postao je dobar mladi čovek pred kojim je bila budućnost, stvaranje porodice, život koji bi on nastavio sa nama i posle nas.

Visok, širokih ramena, nasmejanog i blagog pogleda, uvek je bio i ostao moj ponos. Moja dika.

 Živeli smo mirno, skromno, bezbrižno i srećno, kao malo koja porodica. Sve je nekako išlo svojim redom i baš onako kako treba. Marija je odrasla, udala se i zasnovala svoju porodicu. Jelena je završila srednju školu i upisala fakultet. Marko je bio odličan učenik, stipendista železare Smederevo. Želeo je da završi školu, da proslavi maturu, da ide na posao zajedno sa ocem i da uz posao nastavi dalje školovanje.

Moj Mare… Moj Bole…

I šta mi sada ostaje osim ovolike tuge u srcu i duši. Listam albume sa slikama i sećam se svih trenutaka provedenih zajedno. Lepe uspomene koje ne donose olakšanje, samo raspiruju bol. Da sam znala da se više nećemo videti, više bih ga mazila, jače bih ga grlila, više bih ga volela… Da sam mogla da znam? Da li je moglo više?

I onda je sve nestalo u trenu. Život nam se srušio.

Duša moja, moj Mare… Koliko mi nedostaje. Nedostaju mi naši zagrljaji, poljupci pred spavanje, naši razgovori, naše ćutanje. Sve mi njegovo i sa njim nedostaje. I ne može se opisati koliko boli to nedostajanje.

Boli što sam mu mogla pružiti još više pažnje, zagrljaja, poljubaca, ljubavi, zajedničkih trenutaka…

Boli, jer sam mogla još češće da mu govorim koliko ga volim i koliko sam ponosna na njega.

Tek proslavio punoletstvo

Prošle godine, 2023. 22. marta, na Mladence, Marko je proslavio svoj osamnaesti rođendan. Punoletstvo. Sestre su mu pomogle da izabere odelo po poslednjoj modi.

U svetlo plavoj boji, sa prslukom… izgledao je savršeno. Kao maneken i pravi mladi gospodin iz filmova.

Bilo je divno i veselo. Došli su gosti, rodbina, sestre, braća, prijatelji i svi drugari. Svi su bili razdragani, veseli, srećni. Igralo se i pevalo čitavu noć…

Marko je blistao okružen tolikom pažnjom i ljubavlju.

Prvog maja prošle godine, rodio se prvi sestrić. Marija je rodila sina. Njihovoj radosti i sreći nije bilo kraja.

Srećna porodica, kako i zaslužuje. Bolje od toga teško je i zamisliti.

Četvrtog maja je sestra došla kući iz porodilišta, a Marko je išao popodne u školu. Kad se vratio, otišao je sa Jelenom da na kratko vidi svog malog sestrića.

A onda je požurio na Ravni Gaj da se nađe sa društvom i da proslave rođenje sestrića, Đurđevdanski uranak, da se druže i zabave.

I… nije se vratio. Jedino je on ostao na mestu mrtav.

Vratili su ih kući u kovčezima. Pet poređanih kovčega najdivnije omladine na svetu.

Marko, Lazar, Nemanja, Aleksandar i Nikola.

Vreme crnih barjaka

Najstariji Nemanja imao je 22, najmlađi Nikola – samo 14 godina. Posle 50 dana borbe u bolnici, pridružio im se i Peca. Od tada su svi zajedno, tamo negde visoko na nebu. Svi zajedno su bili i prošle godine na proslavi Markovog rođendana. Mladi, zdravi, veseli i srećni…

Kako im je jedan prokleti 4. maj i jedan bezdušni zlotvor okrenuo život potpuno naopako? Od onolike sreće, od mirnog, gotovo pa idealnog života, ostala je pustoš.

Prolazi već 13 meseci od tada. Prolazi godina. Vreme tuge, očaja, čekanja, nadanja… užasnog nedostajanja. Vreme crnih barjaka, crnih košulja i marama. Vreme provedeno na groblju svaki dan. Neprospavane noći i sumorni, tužni, bolesni dani.

Život se nastavlja dalje i ne pita može li se. Mora. Kako? Ne znaju ni oni sami. Pamte jastuci natopljeni suzama. Dragan misli da Olja spava… a ona ga čuje kako plače.

 A ona plače i kad spava i kad ne spava. More suza je isplakala do sada. A okrenut je gotovo ceo krug važnih dana bez Marka.

Ti dani su bili najteži od svih teških dana. Prošao je i taj nesrećni Đurđevdan, i seoske slave i njihova Sveta Petka. Prošla je i Nova godina i Božić i njihovi rođendani u januaru. Prošlo je i krštenje unučeta desetog marta.

Tehnička ṣ̌kola u Smederevu je 10.maja organizovala Memorijalni turnir ” Marko Mitrović” koji će biti tradicionalan. Turnir je organizovan u sklopu obeležavanja godišnjice tragedije.

Prošao i prvi nebeski rođendan

Prošao je i 22. mart 2024.godine. Markov 19.rođendan i prvi nebeski. Prošao je i ovaj praznik Mladenci, koji ni Marko, ni niko od ovih divnih momaka, nikada neće proslaviti.

A kakvi su to momci bili. Najbolji od najboljih. Jedinstveni i posebni, svako na svoj način. Takve bi i porodice stvorili jer su njih roditelji tako vaspitali i naučili.

U kući i dvorištu Mitrovića, tog 22. marta, na dan Maretovog rođendana, bilo je svečano i beskrajno tužno.

Jelena je nabrala sveže cveće i doterala se najlepše tog dana za bratov rođendan. Marija je pričala sinu kako liči na ujaka i koliko bi ga on voleo i mazio da je tu.

Otac je, kao i svakog jutra i večeri, ušao u Markovu sobu, da onako ozbiljno, kao otac i sin, kao dva domaćina, porazgovaraju.

Olja je opet, još malo doterala sobu i sklonila slučajno palu mrvicu sa poda, koju je samo ona mogla da vidi. I tog dana, kao i svakog drugog, poslala mu je poruku i pogledala u telefon da li je možda stigao odgovor.

Čestitala mu je rođendan… ljubila njegove slike i njegove stvari umesto njega. I plakala je još jače i bolnije dok dušu svoju ne isplače.

Onda su, svi zajedno, i tog dana, otišli na groblje, da svom Maretu čestitaju rođendan, da mu ispričaju još nešto što nisu stigli, da mu kažu po ko zna koji put koliko ga vole i koliko im nedostaje.

Markov 19. i prvi nebeski rođendan, obeležen je sa mnogo ljubavi i beskrajno mnogo tuge. Svi su Marku čestitali rođendan. Uz zajedničke fotografije, sa balonima na kojima su bila ispisana imena streljanih drugara. Opet su bili svi zajedno u mislima i divnim sećanjima.

Ravni Gaj kao mesto večnog sećanja

Na mestu njihovog stradanja, na Ravnom Gaju koji je sada njihov Mali Raj. Sestre, braća, roditelji, rodbina, društvo… Svi su se setili Markovog rođendana. Ujutru su bili na groblju, odneli cveće i neke sitnice koje je Marko voleo.  Predveče, oko 17 sati,  okupili su se i otišli na Ravni Gaj. Sestre, braća, roditelji, rodbina, prijatelji…postavili su 19 belih balona sa ispisanim  imenima svih stradalih u Malom Orašju, Duboni, Ribnikaru i Niškoj Banji.

Mladi su, kako je i red, bili najmaštovitiji sa svojim idejama i lepim željama da nebesko društvo proslavi i tamo, gore među zvezdama, 19. i prvi nebeski rođendan njihovog Marka, Mareta, Boleta… Onako kako samo oni umeju.

Teodora, Nemanjina sestra; Biljana, Lazina sestra; Jelena, Markova sestra; Mihajlo, Nikolin brat, Anđela, njihova drugarica i omladina koja stasava i priključuje se društvu.

Neki od njih su imali sreće da pobegnu od kuršuma, neki se još oporavljaju od povreda. Ali, tu su svi, udruženi bratskom i sestrinskom ljubavlju, i čistim i iskrenim drugarstvom.

Oglasio se i Jovan Mitrović, Pecin i Markov brat, koji je porodicama ranjenih pomogao sâm, neuporedivo više nego država.

Na fotografiji je Marko na Lazinim ramenima… Mladi, razdragani, srećni.

Njegova poruka glasi: “Bocko moj, 19-ti. Verujem na nekom boljem mestu . Ti, Peci na leđima, a ostali oko vas. Jednog dana svi zajedno tamo.

Ovakvu čistu i veliku ljubav, svet još nije video”.

Zato: ŽIVITE!

Đurđevdan sveti,

Cvetalo cveće, pletu se venci,

Al mladost je naša otišla tada,

Četvrtog maja, tuga zavlada.

Ostale su slike i sećanja samo,

Na jedno društvo, veselo, mlado.

Na jednog Petra, Nemanju, Marka,

Na jednog Lazara, Nikolu i Aleksandra.

Bog uzima najbolje za carstvo,

Zemaljsko je njima bilo malo.

Znali su šta znači drugarstvo

I srce im nikada nije stalo.

Jer kucaće zauvek u nama

Odzvanjaće njihov glas za nama.

Malo Orašje, Ravni Gaj,

Postao je sada naš Mali Raj.

A onda su se vratili kući trudiće se da nastave život da izgleda kao da je sve normalno. A svi dobro znamo da nije i da nikada neće biti.

Proslavio je Mare svoj rođendan kako je najbolje mogao. Veliko se društvo skupilo tamo gore u carstvu nebeskom. Svi mladi, lepi, pametni, talentovani, najbolji…

Svi koji bi ovde proslavljali svoje uspehe, praznike i rođendane…

Da se nije desio tragični 3. i 4. maj.

O Marku Mitroviću, žrtvi sirepog zločina 4.maja 2023. godine u Malom Orašju,  govorili  su roditelji : Olivera i Dragan, sestre Marija i Jelena, kao i njegovi najbolji drugovi

Uz zahvalnost i saglasnost porodice, prenosimo priču kao i porodične fotografije

Kopiranje i prenošenje fotografija je dozvoljeno na upit autora: slavica.plavsic@gmail.com ili portala Kompas-info.com