Mitovi o baba Milici, Nestoru koji je groktao i pijanom Stevi koji je ubio Hafiz pašu: 219 godina od Boja na Ivankovcu

Predvodnik Prvog srpskog ustanka Đorđe Petrović – Karađorđe vodio je vojsku od oko 6.000 ustanika iz Požarevačke i Resavske nahije. Hafiz paša je iz Niškog reona na Ivankovac doveo oko 15.000 elitnih vojnika carske Osmanlijske vojske, koji su trebali da budu kaznena ekspedicija koja će ugušiti ustanak posle ubistva dahija.

Spomenik podignut tek u XX veku

Sultan Selim III je ponudio Srbima izmirenje ako prihvate novu upravu i garanciju da će im biti oprošteno ubistvo dahija za koje je i sam konstatovao da su preterale u brutalnosti, ali vožd Karađorđe želeo je da prihvati samo onaj mir iza koga bi kao garant stala neka od stranih sila.

Šturi istorijski podaci tvrde da je Karađorđe kod Ivankovca izvojevao jednu od najvećih vojnih pobeda tog vremena protiv dvostruko jačeg neprijatelja, kako u ljudstvu, tako i u naoružanju. Podaci koji se danas uzimaju kao zvanični tvrde da su srpski ustanici izgubili 1.000 vojnika, a Osmanlijska vojska čak oko 10.000.

Na Ivankovcu kraj Ćuprije i danas postaje šančevi iz Prvog srpskog ustanka, koji su još u prošlom veku proglašeni za nepokretno kulturno dobro. Spomenik Boju na Ivankovcu podignut je tek 1951. godine.

Karađorđe nije želeo smrt Hafiz paše

Zapisi iz tog vremena navode da Karađorđe nije želeo da kod Ivankovca ubije Hafiz pašu, koga nije smatrao odgovornim za ranija nepočinstva dahija u Beogradskom pašaluku. Titulu Hafiz tada su u Osmanlijskom carstvu nosili samo ljudi koji su ceo Kuran znali napamet, pa se veruje da je Karađorđe smatrao da sa Hafiz pašom kao obrazovanim turskim liderom može da napravi kompromis ukoliko odbrani teritorije oslobođene Srbije do Niša.

Ubistvo Hafiz paše smatra se slučajnošću, a izvršio ga je pisar Stevan Stevanović, koji je pijan u toku noći razgledao topove na brdu i zamolio Karađorđa da „ispali jedan top na Turke i pogodi konak u kome je paša“. Legenda kaže da je bio toliko dosadan da mu je Karađorđe dozvolio da ispali đule samo da više ne bi navaljivao i uznemiravao vojsku koja se odmara za napad u cik zore. Stevan je slučajno stvarno uspeo da pogodi konak u kome je paša i rani ga, a ovaj je potom nekoliko dana kasnije od posledica preminuo u Nišu. „Ludi Steva stvarno ubi pašu“, navodno su bile reči Karađorđa posle iznenadnog pogotka.

Mitovi i legende žive i danas

Legenda kaže i da je Karađorđe pre bitke poslao svog najboljeg vojnika Nestora da se infiltrira među Osmanlijsku vojsku i osmotri koliko ih ima i kakvo naoružanje poseduju. Nestor se po toj priči noću četvoronoške, grokćući kao prase, ušunjao u osmanlijski noćni logor, a ti podaci su navodno bili od presudnog značaja za organizaciju napada na Turke koji su isterani do Paraćina.

Među mitove o Boju na Ivankovcu spada i priča o Kara Stevanu koji je poginuo tek od 19-og metka koji je zadobio, Milošu bećaru koji je sam sa mačem posekao dvostruki broj osmanlijskih elitnih konjanika…

Postoji i priča o baba Milici koja je u šancu vidala ranjenike tako što im je umesto vode davala rakiju da se što pre povrate i vrate u bitku. Legenda kaže da je to naredio sam Krađorđe jer je znao da ne sme da mu svaki vojnik može biti presudan za pobedu.

Jedna od legendi kaže i da je Bimbaša Milovan navodno sprečio Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića da u odsudnom momentu povuku svoje snage i pobegnu s bojnog polja. Sve ove priče nisu istorijski potvrđene, ali su preživele do današnjih dana. Istorijski je jedino poznato, i to iz turskih dokumenata, da je Hafiz paša nudio novac i zaštitu Milenku Stojkoviću ukoliko propusti njegovu vojsku do beogradskih ustanika, ali je ovaj to očigledno odbio.

Slom ustanka i nervni slom Karađorđa

Prvi srpski ustanak započeo je na Sretenje 1804. godine (15. februar) u Orašcu, kao revolt na seču knezova i sveštenika 4. februara, a prevashodno protiv zuluma janičara. Međutim, godinu dana kasnije izrastao je u nacionalnu revoluciju za oslobođenje Srbije od Osmanlijskog carstva.

Za slom ustanka 1813. godine odgovornom se smatra Rusija koja je izneverila sve garancije koje je prethodno dala Karađorđu. Rusija je zajedno sa Osmanlijama ratovala protiv Napoleona, te je ustvari podržavanjem pobune, a potom njenim gušenjem „kupila“ podršku Turaka za pomoć u borbi protiv francuskog osvajača.

Bukureštanskim mirom je u tački 8 dogovoreno da se sva srpska utvrđenja iz ustanka sruše, a da se Osmanlijska vojska vrati u sve garnizone (a samim tim i gradove) koje je držala pre 1804. godine. Karađorđe je pokušavao da još oko šest meseci pruža otpor, ali je bez podrške velikih sila bio prinuđen da prihvati poraz i skelom iz Beograda izbegne u Zemun, tadašnju Austrougarsku.

Kasnije je otišao u Besarabiju, bezuspešno se nadajući da će uspeti da dobije prijem kod ruskog cara i ubedi ga da promeni odluku. Međutim, Rusija mu je jedino garantovala zaštitu i amnestiju ustanika koji su ostali u Srbiji. Karađorđe je prema ruskim zapisima 1814. godine doživeo nervni slom od koga se nikada do kraja nije oporavio. Ruski slikar Borikovski je tada napravio njegov portret na kojem sa tugom u očima iz gudura Besarabije gleda ka Srbiji.

Ubijen je kada se 1816. vratio u Srbiju u pokušaju da pomogne u Drugom srpskom ustanku. Ubistvo je organizovao njegov kum Vujica Vulićević po naređenju kneza Miloša, koji je zahtevao da se Karađorđeva glava preparira i pošalje sultanu u Istanbul kao znak dobre volje u pregovorima oko mira.

Uprkos gušenju prvog ustanka 1814, seme pobune se u Srbiji nastavilo i knez Miloš je na Takovskom saboru 1815. praktično nateran da posle dugotrajnog premišljanja podigne Drugi srpski ustanak. Nepismeni knez se kasnije pokazao kao vešt diplomata koji je uz minimalne ljudske gubitke uspeo da natera Osmanlijsko carstvo na političke i pravne ustupke koji su kasnije rezultirali nezavisnošću Srbije. Iako je pokušavao da sebi još za života nadene biografski epitet Miloš Veliki, u narodu se taj naziv nikada nije primio. Otud čudi zašto je onda tako nazvan auto-put od Beograda do Čačka.

V. Ž./Kompas

Pročitajte i: