Međunarodni dan devojčica: Devojčicama u nama, jer jesmo kao ostale

Nisam sigurna u kom trenutku sam postala svesna da sam devojčica.

Nisam sigurna ni u kom trenutku sam postala svesna da ta činjenica sa sobom nosi određenu težinu – da postoji određeno ponašanje, pogled na svet, pa i želje koje su primerene tome što sam devojčica. Možda je to bilo onda kada sam shvatila da se od mene očekuje da čistim i za bratom, da budem odgovornija i pametnija i ozbiljnija iako je on pet godina stariji od mene, da sedim i smejem se na određeni način. Ono čega se zasigurno sećam jeste taj obred prelaska koji je sačekao svaku od nas u školama; promene u fizičkom izgledu i telesnosti koje su dovoljno drastične same po sebi, a gotovo traumatične kad se pomešaju sa izmenjenim pogledima dečaka i njihovim neželjenim dodirima.

Time si izabrana, kažu.

Devojčice u nama

Time si izabrana, kažu.

To su dečja posla, kažu ako im se požališ, kažeš da ti ne prija. Šta tu ima da ti prija ili ne prija? To su dečja posla, izabrana si, proći će.

Žena je ženi vuk. Dečaci nas kroz pipkanje, štipkanje, nasilje biraju. Oni su pravi saveznici jer određuju našu vrednost.

Pitanja sa kojim se večno susrećete kada se bavite društvenim naukama tiču se objektivnosti i toga možemo li staviti po strani sopstvene vrednosne orijentacije, ideološka opredeljenja, misli, želje onda kada se bavimo određenom temom. Istina je da u je bilo kojoj nauci već sam odabir teme istraživanja pod uticajem našeg unutrašnjeg života, želja, nadanja. Naravno da se bavim i feminizmom zbog toga – zbog te devojčice u sebi. Zbog ideje da joj nešto dugujem, njoj i svim generacijama devojčica koje dolaze.

Volim sve čime se bavim, ali najlepši deo toga tiče se direktnog kontakta sa ženama, kroz proteste, radionice, čitalačke večeri, projekcije filmova i analize nakon toga. Uvek sebi postavljamo ista pitanja – hoćemo li uspeti da uspostavimo atmosferu međusobnog poverenja među ženama koje se ne poznaju, hoće li im biti interesantno, hoće li se međusobno povezati, hoće li biti nežne jedna prema drugoj kad se pokrenu osetljiva pitanja. I uvek ista situacija – empirija pokazuje da je u proseku potrebno dvadesetak minuta da sve te različite devojke, žene, dotad nepoznate jedna drugoj, krenu da dele najličnije i najbolnije o sebi. Krenu suze, zagrljaji, stiskanje ruke.

Jer postoje aspekti iskustva koji su bliski i onda kad živimo najrazličitije stvarnosti i živote.

Jer se međusobno prepoznajemo i znamo da nam treba zagrljaj, tim devojčicama u nama.

Jer duboko u sebi osećamo da nam ona prekoputa nas nije vuk, nego prećutna saveznica, ili barem sapatnica.

Dobre devojčice

Postoji mit da su suze dozvoljene u slučaju žena, ali ne i u slučaju muškaraca. Ženama je navodno dozvoljeno da budu emotivne, a muškarcima ne. Istina je da su i muškarcima i ženama dozvoljene određene emocije, u skladu sa ulogom koju je patrijarhalni sistem namenio svakome od nas. Žene smeju da plaču, ne i da budu ljute jer su onda viđene kao histerične. Međutim, histerične su i ako plaču – emotivnost se vidi kao nestabilnost. Bes se u slučaju muškaraca ni ne čita kao emocija, već kao standardni izraz muškosti. Nema ničeg nestabilnog u muškom besu.

I mi to znamo. Zato se međusobno prepoznajemo i u prostoru za koji osetimo da je siguran, pustimo da izađe ono što dugo čuči u nama, ta ranjena devojčica. Ona koja je, mnogo pre otkrivanja sopstvene seksualnosti, želja, sebe, bila suočena sa seksualizacijom – kroz viceve, kroz ,,šale” o izgledu, o telu koje je počelo da se menja, o seksu, kroz gvirenje u svlačionicu, podizanje suknje, štipanje. Mnogo pre nego što sam shvatila da sam seksualno biće, pre nego što sam osvestila sopstvenu telesnost i šta ona za mene predstavlja, suočila sam se sa tim da to može istovremeno biti i pretnja. Ne vraćaj se sama kući, javi se kada stigneš, pazi kako sediš, ne nosi tako kratke suknje, pazi gde ostavljaš piće, ne idi tim ulicama, možda ti treba suzavac, privlačiš previše pažnje u tome što si obukla.

Nosimo te neželjene poglede, dodire, pokrete sa sobom kroz stid i konstantno samo-okrivaljavanje što nam se dogodilo nešto na šta su nas upozoravali. Trebalo je da budemo nevidljive, da se dodatno smanjimo kako bi oni oko nas nesmetano bili još veći. Prođu decenije, a ova upozorenja ostanu urezana duboko u naša tela i boje sva nova iskustva.

Seksualno nasilje je toliko rasprostranjeno da je nevidljivo i neizgovoreno; i pre nego što se desi, sa svih strana dolaze upozorenja o tome da će se desiti. Međutim, ta upozorenja ne znače da će ti i verovati kada se desi – upozorenja su tu da ti stave do znanja da samo ti imaš odgovornost da se zaštitiš. Dečaci će biti dečaci; na tebi je da budeš oprezna. Odrasli ti nikad ne govore o nasilju, ne nazivaju sve to tako, jer gde ima nasilja, ima i krivaca za to. Devojčicama se nasilje češće normalizuje kroz upozorenja i podsetnik da, gde god da su, one ostaju odgovorne za sopstvenu bezbednost.

Kada se sretnemo, prepoznajemo se po svemu ovome što je neizgovoreno – po upozorenjima, usađenom strahu, stidu što nismo znale bolje i razumevanju da nismo ni mogle znati bolje. To je bio zadatak odraslih.

Kako žive devojčice

Danas je Međunarodni dan devojčica. Ujedinjene nacije su 2011. godine donele odluku da 11. oktobar bude proglašen danom kada će se govoriti o tome sa čim se suočavaju devojčice u svetu – samo zato što su devojčice. Nije lako ni dečacima, reći ćete. Nije, sasvim izvesno, ali negiranje težine polne razlike i mreže uloga i očekivanja koje se oko toga pletu neće doneti ništa dobro ni dečacima, a svakako ne devojčicama.

Broj muškaraca i žena u Indiji je u značajnoj statističkoj ,,neravnoteži”, a podaci od pre nekoliko godina pokazuju da je 63 miliona žena manje nego muškaraca. Da nije reč samo o dalekoj, orijentalnoj Indiji, govori i činjenica da je u periodu od 2011. do 2020. godine u bratskoj i nama susednoj Crnoj Gori kontinuirano oko tri hiljade devojčica manje. Za neželjene sestre nema mesta. Međutim, nije reč o majkama koje rađaju samo Obiliće, već o metodama prenatalnog određenja pola koje su sa one strane zakona, ali zakon nema ništa sa tim; patrijarhalno prirodno pravo je jače. Žene odlaze na selektivne abortuse, jer nema mesta za devojčice na ovom svetu. Jer su devojčice neželjene i pre nego što se rode. Jer ih treba smanjiti do nestanka da bi se neko osetio veće i jače. 

Novo istraživanje UNICEF-a pokazuje da je svaka osma devojčica na svetu doživela neki oblik seksualnog nasilja pre navršene osamnaeste godine života. Šta se dešava posle te godine? Je li tad osamnaestogodišnje biće ženskog pola dovoljno odraslo da mu se može raditi bilo šta? Ako svi toliko govorimo o bezbednosti dece, ako smo toliko ,,bolećivi” na to, ko stoji iza ovih brojeva? Ko je kriv, ako niko nije kriv?

I ne, ništa od toga nije stvar dekadentnog zapada ili istočnjačkih despotija – ne prođe nedelja da ne pomislim na jedanaestogodišnju devojčicu iz Toponice kod Požarevca koja je u martu ove godine preživela pokušaj silovanja na času fizičkog. Meseci nasilja, onoga što su nastavnici u školi okarakterisali kao ,,dečja posla”, kulminirali su pokušajem silovanja na času. Devojčica je prestala da ide u školu, a dečaci su ostali u školskim klupama – jer nam društvo rano šalje poruke kakve uloge su predviđene za naš pol. Jer društvo priprema i nasilnike i žrtve i posmatrače i pomagače da igraju te uloge.

Svet je pun ostalih devojčica

Sećam se da sam kao mlađa često na mrežama viđala odlomak iz neke knjige koji je išao otprilike ovako: – Zašto ne možeš da budeš kao ostale devojčice? – Zato što je svet pun ostalih devojčica. Živo se sećam da nikako nisam želela da budem kao ostale devojčice, jer sam živela rastrazana u svojim osećanjima prema njima, istovremeno prezirući sve ono što bi trebalo da nas zanima jer smo devojčice, ali i želeći potvrdu devojčica oko sebe, prihvatanje onoga što sam nekada bila – mala, nesnađena štreberka.

To je ono što vidim danas kad pogledam slike male sebe, mada je to ,,malo ja” sve ono što vidim od kako sam bila devojčica do kraja gimnazije. Istina je da ni ja, a ni ostale devojčice nismo postavljale standarde prihvatljivog koje smo tako energično jurile, često prezirući jedna drugu, a i sebe. Trebalo je vremena i osvešćivanja da shvatim da, dok se branim od ideje da sam kao ostale devojčice, patrijarhat i nasilje kom smo izložene svaku od nas već čini jednom od tih ,,ostalih” devojčica. Podmuklost ove pojave je što nas izoluje i osuđuje na ćutanje, strah i uverenje da smo jedine kojima se ,,nešto” desilo. Ako drugu ženu vidim kao prirodnu neprijateljicu, nikada nećemo doći do tačke povezivanja u kojoj ćemo shvatiti da delimo ista iskustva – nasilja, straha, bivanja ženom u sistemu koji suštinski ne voli devojčice i žene.

Ovaj jedanaesti oktobar posvećujem svakoj od nas – sa željom da živimo onako kako smo nekad kao devojčice maštale. Da verujemo tim devojčicama u sebi, borimo se za nju i dajemo joj glas iznova, i kada je teško. I kad taj glas drhti.

Jer se time borimo i za sve nove generacije devojčica.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: