Negujmo (bebi) preduzetnički duh

Kolumna Jelene Riznić

Dizajn: Uroš Maksimović

Gde staje voz za Jugoslaviju? Može li se danas spavati na klupi, sa sigurnošću da ti se ništa loše neće desiti? Da li komunisti još uvek vladaju? Da li bauk komunizma i dalje luta po Srbiji, plaši gospodu… i gospođe? Negde između jugonostalgičnih simbola kako se nekad živelo i teorija zavere kako je i dalje, ali kriju od nas, stoje različiti nivoi tumačenja, shvatanja i doživljaja države koja je postojala tek nešto duže od toga koliko je vremena prošlo od kako se raspala. Pa opet – moja generacija još uvek živi i taj krah i sve ono što je usledilo nakon toga, ali i neke tekovine politika koje su uspostavljene u toj ozloglašenoj Jugoslaviji.

Istorija uvek iznova počinje

Režimske i neke dublje sistemske promene uvek su praćene i pokušajima da se napravi simbolički raskid sa prethodnim periodom i da se ozvaniči neko novo doba. Promena imena ulica, trgova, škola i drugih institucija, uništavanje spomenika – sve to na simboličkoj ravni treba da ozvaniči nekakav istorijski diskontinuitet i početak nečeg novog i potpunog drugačijeg. Srbija se, doduše, od toga opraštala dvehiljaditih, a praktično od kraja osamdesetih godina prošlog veka ne živimo tu Jugoslaviju, ni u teoriji, ni u praksi.

Zato je ponovno raskidanje sa državom koje toliko dugo nema, a koje iznova pompezno najavljuje gradonačelnik iz pakla, Aleksandar Šapić, potpuno nepotrebno, promašeno, preterano. Nešto kao kad imate neku baš veliku i važnu obavezu ili problem, ali se bavite gomilom drugih stvari kako biste sebi skrenuli pažnju; tako i Beograd puca po šavovima i ne znamo ni kako više funkcionišemo iz dana u dan, ali se umesto rešavanjem tih problema gradska uprava obavezuje na uništavanje antifašističkih spomenika, jer su svi problemi ovde i sada zapravo rezultat simbola vremena koje je davno prošlo.

Iz ove tačke je lako pljuvati po Jugoslaviji i govoriti kako je ona bila tamnica naroda, represivna tvorevina uništena na način koji je bio u skladu sa onim kako je i trajala. I da, istina je – Jugoslaviji se svašta može zameriti i to nakon svega nije ni po čemu ni izazovno, ni originalno. Problem je što se Jugoslaviji ne priznaje ono što joj se treba priznati – a to su brojne tekovine koje živimo i danas i koje barem donekle život čine lakšim.

Pravljenje dece kao lukrativna aktivnost

Međutim, ne govorim sve ovo o Jugoslaviji ni zato što imam neke posebne sentimente prema državi koju poznajem tek posredno, kroz nauku kojom se bavim, književnost i iskustva ljudi oko sebe. Ne govorim to ni zato što me Šapić iznova oduševljava svojim grandioznim idejama i planovima i intelektom vrlo skromnih dometa. Spominjem sve ovo jer nekada postoji ideja da su stvari oduvek takve kakve su i da takve jedino i mogu da budu – bezmalo da je to prirodno stanje stvari.

Svašta me žulja ovde i praktično, za šta god da se uhvatiš – nije dobro – ali me iznova posebno pogađa ideja o tome da država nešto poklanja da bismo imali decu. Pre nekoliko godina, Vučić je kritikovao žene rekavši da nas neće biti ni za ,,gvozdeni puk” jer se deca ne rađaju u dovoljnoj meri, ali je država tu da podstakne svojim jednokratnim davanjima po prvom, drugom, trećem… n-tom detetu. Vaše je samo da rađate, naglasio je Vučić pre šest godina. Od tada je to lajt motiv svaki put kad se spomene epidemija bele kuge, iliti nestajanja Srba i Srpčića. A rat i rađanje idu u paru, zna se. Sve to zajedno ide u paketu sa posmatranjem žena kao protočnih bojlera ili mašina za štancovanje dece.

U istom ključu se pojavio novi promotivni spot Ministarstva za brigu o porodici i demografiju u kom mladi bračni par sa malom ćerkom čuje na televiziji iznose koje država daje za rođenje drugog deteta, zbog čega devojčica traži brata. U sledećoj sceni par saznaje da će dobiti blizance, pa devojčica iz momenta proverava iznos za rođenje trećeg deteta, zbog čega otac pada u trans. Nakon što odlazi da slavi ovaj dobitak na lutriji, majka zaverenički govori ćerki da ne konvertuje odmah potencijalno četvrto dete u pare pred ocem, jer su u pitanju milioni.

Jer je pravljenje dece lukrativna aktivnost.

Po kojoj tarifi rade rode

Iznova mislim o svemu tome – šta nam je Jugoslavija značila ne u simboličkom, već suštinskom smislu kada vidim sve ovo što živimo danas. Jedna od tih stvari koje živimo jesu populacione politike Republike Srbije i značenje koje one imaju za položaj žena u društvu. Šta uopšte pomislimo kada čujemo za taj koncept? Da li nam uopšte znači šta je iza toga, kakvo tzv. strateško opredeljenje države?

Koncept populacionih politika je novijeg datuma i, iz rubrike nećete verovati, koincidira sa nacionalističkim zaoštravanjem osamdesetih godina prošlog veka – tik pred ratove i razaranja čije posledice živimo i danas. Jugoslovenska država je najveći deo svoje kratke istorije imala drugačije viđenje demografskih ciljeva. Umesto o populacionim politikama, govorilo se o konceptu ,,planiranja porodice”. Razlika može delovati minorno i beznačajno, ali je ona suštinska i odražava odnos prema ideji o mestu žene u društvu i idealnom društvenom uređenju koje čeka neke nove generacije.

Dakle, nasuprot koncepta populacione politike kojim se diči trenutni režim, koncept planiranja porodice akcenat stavlja na priliku da pojedinac samostalno i slobodno odluči o planiranju potomstva, dok država ima zadatak da za to obezbedi adekvatne uslove. Kako je naglašavao jedan od najvećih jugoslovenskih demografa, Dušan Breznik, ove politike ne bi trebaloda budu instrument za postizanje demografskih ciljeva, već da društvo mora da nađe drugi način da ostvari svoje planove bez ograničavanja slobode pojedinaca da odlučuju o rađanju.

To znači izgradnju materijalnih uslova u kojim muškarci, a posebno žene, mogu da slobodno donose odluku o broju dece, time što se – grade vrtići, brine o radničkim pravima žena pre, tokom i nakon trudnoće, dakle da trudničko i porodiljsko odsutsvo budu prepoznati kao pravo, a da povratak na posao bude zagarantovan ishod nakon trudnoće, da rad i roditeljstvo budu usklađeni, da trudnice imaju pristup zdravstvenoj zaštiti… Zbog toga danas nekadašnje jugoslovenske države mogu da se pohvale daleko dužim porodiljskim odsustvom, što najčešće nije slučaj u navodno daleko progresivnijim državama. To još uvek nisu uspeli da unište.

Nasuprot tome, koncept populacionih politika znači da država ,,gađa” problem nataliteta… i uporno maši. U praktičnom smislu, populacione politike se svode na mehaničko prebrojavanje rođene dece i matematičke proračune o tome koliko svaka žena treba da rodi da bi nacija opstala. Populacione politike ne govore ništa o tome u kakvim uslovima žene odlučuju da rađaju i najčešće se svode ili na proste stimalativne ili represivne mere spram rađanja – u prevodu davanja para za decu, ili zabrana prekida trudnoće odnosno abortusa.

I to je ono što određuje kurs države i koliko daleku budućnost projektuju onda kada donose odluke o razvojnim politikama. Drugim rečima, koliki je domet tih projekcija – da li se meri Šapićevim intelektom ili dobacuje malo dalje. Promišljanje populacionih trendova i projekcija nije samo po sebi pogrešno ili loše. Međutim, pitanje je šta sa tim projekcijama radite i kako na njih društvo odgovara praktičnim merama, jer je rađanje tek pomalo pitanje proste biološke reprodukcije, a ogromnim delom društveno i političko pitanje.

Da li neko pravi decu zbog para? Sasvim moguće. Ljudi imaju najrazličitije motive za razne stvari u životu. Nekad je to i nenameravana posledica inače neplaniranog roditeljstva – znamo svi ljude koji za decu kažu da su se ,,desila” slučajno, iako svi znamo kako se rađaju bebe. Međutim, u najvećem broju slučajeva, jednokratna davanja ili pare koja država ,,poklanja” u ratama za rođenje ko zna kog deteta po redu nije ono što presudno utiče na odluku o roditeljstvu. Nije čak ni ono što vam je dovoljno za zadovoljenje osnovnih potreba bebe, jer – u najmanju ruku nije jeftino imati decu.

Dodatno je to što ti hipotetički milioni ne rešavaju ni na koji način pitanja o nasilju u porodilištima kojim su izložene žene, a posledično i novorođene bebe, o radničkim pravima žena koje se odlučuju na to da postanu majke, o nedovoljnom broju vrtića, o kolapsu obrazovanja, o nasilju u školama… ali podstiču jednu krajnje perverznu ideju o roditeljstvu kao unosnom biznisu. U tom smislu je potpuno nevažno ima li ljudi koji i sada potencijalno poromstvo posmatraju kroz potencijalne pare; važno je šta država podstiče ovakvim porukama koje nam šalje i šta vidi kao idealno društveno i vrednosno uređenje koje će dočekati i tu decu.

Kad u svega nekoliko nedelja dobijemo poruke o važnosti vraćanja vojnog roka, demografske obnove i novca za štancovanje dece, to u najmanju ruku ne obećava.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: