Loše stvari se dešavaju kada ne obraćamo pažnju

Da li osećate krivicu kada odmarate? Da li vam utrobu pritajeno jede neodređena anksioznost zbog onoga što vas čeka nakon odmora? Da li uspevate da budete prisutni dok odmor traje, da se isključite iz svega ostalog i boravite sa sobom?

Da li ikada uspevate da odmarate? Nisu nasumična pitanja i ne glumim psihoterapeutkinju.

Činjenica broj 1

Srbija je pri vrhu liste zemalja sa najvećim brojem radnih sati u Evropi. Uprkos onome što govore predstavnici državnog vrha – pre svega predsednik Aleksandar Vučić – građani i građanke Republike Srbije rade mnogo. Ponekad iz medija saznamo i u kakvim neljudskim uslovima rade – vezivanje crvene trake oko ruke u danima menstruacije kako bi se signalizirala manja produktivnost žena u tom periodu, primoravanje radnika niške Jure da nose pelene kako ne bi gubili vreme na odlaske u toalet, primoravanje radnika iste fabrike da rade u neklimatizovanim pogonima zbog čega su mnogi ostajali bez svesti, dvanaestočasovno radno vreme u leskovačkom Aptivu i neplaćanje prekovremenog rada (praktično poklanjanje tih sati gazdama), itd. Ali, kako to obično biva – Srbija je često poseban pravac u umetnosti i činjenice nisu mnogo važne, pa zato svakog Prvog maja slušamo predsednika Vučića o tome se ovde ne radi dovoljno i kako ni šest radnih dana sedmično nisu dovoljna da se reše ekonomski problemi. Mora brže, jače, bolje. Nehumanije.

Ovih priča je mnogo, a ako ste odrastali u radničkoj porodici kao što je to bio moj slučaj, onda ste slične stvari slušali čitav život. Moja mama je tekstilna radnica i priče o surovoj eksploataciji i kršenju radničkih prava slušam ceo svoj život. Sa druge strane, nije stvar u tome o kom sektoru se radi već o tržištu rada kao takvom u Srbiji. Ovde se redovna plata i prijavljivanje vide kao posebne pogodnosti koje poslodavac nudi, pitanje o visini plate se tumači kao neprijatnost i minus koji šefovi daju kandidatima. Strane direktne investicije se predstavljaju kao poklon koji državni vrh daje pučanstvu, iako je reč o daljoj kolonizaciji zemlje. Svaka pobuna protiv takvih uslova se predstavlja kao razmaženost zbog koje, kao u pesmi Bertolta Brehta, narod treba da bude zamenjen nekim koji bolje misli i koji je zahvalniji za sve žrtve svojih političara.

Činjenica broj 2

Umor koji svi kolektivno osećamo ovde nije samo posledice činjenice da se u Srbiji radi mnogo. To je, logično, ogroman razlog, ali nije jedini. Fizički umor je kod nas uvek praćen i ogromnom emocionalnom preplavljenošću koja nije uzrokovana samo ovim okolnostima, već i time koliko su pomerene granice mogućeg u državi u kojoj živimo. Bez obzira šta predstavnici državnog vrha govore svakog Prvog maja, istina je da su svesni činjenice da su ljudi ovde zauzeti borbom za golu egzistenciju i da, kada je stanje takvo, neće biti mnogo snage ili vremena da se bave drugim problemima u državi… a problemi su na svakom koraku. Svaki dan života u ovoj zemlji pomalo je dokaz Maslovljeve teorije o hijerarhiji potreba – ako nisu zadovoljene osnovne potrebe, one najnižeg reda, o drugim nećemo ni moći da mislimo.

Fundamentalne karakteristike sistema poput našeg su klijentelizam i potreba za kontrolom gotovo svih društvenih sfera. Ako bacite čak i površan pogled na tzv. opozicione medije (nesrećan naziv i koncept, ali opisuje ono što mi imamo), videćete da je ovde potrebna građanska intervencija za gotovo sve jer gotovo sve može biti problem koji ,,obični” ljudi moraju da rešavaju – postavljanje klupica u parkovima oko stambenih jedinica, zamena dotrajalih cevi ili ulične rasvete,  bučni lokali sa upitnim dozvolama za rad… ali i nasilje u porodici na koje ne reaguju nadležne institucije pa se žene obraćaju javnosti, nasilje nad decom u školama zbog kog se njihovi roditelji obraćaju javnosti, neprocesuirani zločini. Ništa ne može glatko, a pravda je pre slučajnost i incidentnost, nego pravilnost.

Pišem ovo svega nekoliko sati nakon što sam se vratila sa kraćeg odmora. U tih nekoliko sati saznala sam za saobraćajnu nesreću u kojoj je teško povređena 15-ogodišnja devojčica. Nju je na pešačkom prelazu kolima udarila Nina Kovačević, producentkinja TV Pink, koja je za volan sela sa više od jednog promila alkohola u krvi. Svedoci događaja navode kako je ubrzo nakon nesreće Nini Kovačević došla podrška u drugim skupim automobilima koju je ona srdačno grlila. Devojčica koju je udarila kolima pretrpela je teške telesne povrede i bore joj se za život.

Znala sam da mi je ime poznato odnekud, a onda su me mreže podsetile – reč je o producentkinji koja je desetini hiljada svojih sugrađana pokazivala srednje prste sa terase svog radnog mesta ispred kog su građani protestovali nakon majskih masovnih ubistava 2023, zbog promocije nasilja na ovoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Ljudi su tada došli sa slikom Andreje Bojanić koju je sin Željka Mitrovića ubio kolima 2013. godine, a potom pobegao sa mesta nesreće. Za ubistvo je najpre osuđen na 11 meseci kućnog zatvora, a za nepružanje pomoći nakon nesreće nastupila je – potpuna zastarelost.

Koga briga za činjenice

Potpuno je logično da smo svi zajedno izvodili paralele između ova dva događaja – kako i ne bismo – i pitali se šta će kazna biti u ovom slučaju. Podjednako dobro pitanje je da li će kazne uopšte i biti i da li bi se išta od ovoga znalo da ljudi o tome nisu pisali na društvenim mrežama. Potpuno je opravdano verovati da ne bismo i da bi se brzo zataškalao da je još jedna osoba iz carstva Željka Mitrovića nekoga unesrećila ili ubila. Možda je stvar u mojim predrasudama, možda u ovoj firmi nisu baš svi osioni, bezobrazni, nasilni… ali mi je teško da u to poverujem u ovoj tački istorije.

Žitelji carstva Željka Mitrovića ubijaju pojedinačno, a oni za koje Mitrović radi zajedno sa njim truju kolektivno. Poslednjih nedelja smo ponovo slušali o benefitima dovođenja kompanije Rio Tinto u Srbiju i koliko je ta investicija značajna za Srbiju. Kolonizovani treba da budu zahvalni za kolonizaciju. Takve su karte u ovom trenutku. Neki domaći poslušnici, bez mnogo intelektualnog ili nekog drugog poštenja, stavljaju na raspolaganje svoju ,,ekspertizu” kako bi potvrdili da rudnici litijuma nisu opasni po životnu sredinu, unapred se ograđujući od sopstvene odgovornosti ako se ipak ispostavi drugačije. Jer, kad su naši životi na prodaju, onda je intelektualno pošetenje misaona imenica.

Prethodnih dana sam gledala kako Ivan Bjelić okuplja studente oko sebe i kreće peške ka Loznici. Ivan je učestvovao u raznim borbama, bez ikakve pretenzije da nekako kapitalizuje podršku i poverenje koje mu ljudi daju. Ivan će danas biti na protestu protiv rudnika litijuma u Loznici, nakon prepešačenih više od 100km poslednjih nekoliko dana. On i ljudi oko njega drugačije shvataju koncept odgovornosti od profesora i intelektualaca koji podržavaju projekat Rio Tinto u Srbiji.

Ako nam je dobro – onda verovatno nešto ne znamo

Koje činjenice još nikada ne bismo saznali da nije bilo ljudi koji su o tome govorili uprkos svim pretnjama i neprijatnostima sa kojim se suočavaju kada se pobune protiv moćnika? Koliko bi žrtava ostalo u mraku, koliko porodica ne bi ili nikada neće dobiti pravdu, koliko će još ljudi i dece umreti od zagađenja i toga što je neko shvatio da nije ostalo još mnogo stvari za prodaju pored zemlje, zaduha, vode, u zemlji u kojoj je sve već pokradeno ili devastirano?

Kao što rekoh ranije, započela sam pisanje ovonedeljne kolumne nekoliko sati nakon povratka sa odmora koji mi je bio užasno potreban nakon nedelja intenzivnog bavljenja temom nasilja. Trudila sam se da minimalno pratim vesti i da, koliko god je to moguće, živim u toj vrsti blaženog neznanja jer je nekad potrebno podsetiti se da sunca ima u životu uprkos crnoj rupi u kojoj živimo i koja usisava sve oko sebe. Ne mislim da je Srbija najgori od svih svetova ili da je tamo negde mnogo bolje. Mislim da je u Srbiji tačno onako kako mora biti da bi tamo negde bilo bolje – pozicija koja Srbija ima u globalnom kapitalističkom sistemu znači da smo kolonija i da će naš vazduh, voda, zemlja biti zagađeni da ,,tamo negde” u ,,civilizovanom” svetu to ne bi bio slučaj. Međutim, nije samo u tome problem.

Prethodnih dana sam osećala neverovatnu krivicu jer ne pratim sve što se dešava – ne pratim sve afere, ne stižem da pročitam o svakom novom požaru u Srbiji. Godine aktivizma su me naučile da kada smo mi umorni i zastanemo, loše stvari se dešavaju… nije to naša odgovornost, ali je ta apstraktna ,,javnost” i ljudi koji se bore, ponekad poslednja linija odbrane od potpunog kolapsa i toga da se desi još nešto mnogo gore. Jer, gore uvek može.

Volim sociologiju i to čime se bavim, ali nije kao da mi je mnogo društvene teorije bilo potrebno da uvidim i razumem razlike u društvenom položaju moje mame i mene. Istovremeno, društveni položaj mojih roditelja, radnika, stalno me podseća na to da je radničko ropstvo koje se prikazuje kao privilegija koju vlastodršci poklanjaju svojim podanicima, najbolji mogući mehanizam vladanja. Iznuriti već izmorene i iznurene generacije koje potom mogu da misle samo o golom preživljavanju; predstaviti borbu za bolju stvarnost kao utopističke baljezgarije i gubljenje vremena koje mogu da priušte samo privilegovani. Potlačeni nemaju kad da misle o budućnosti jer ih jedan loš mesec deli od toga da im izvršitelji oduzmu jedini krov nad glavom. Potlačeni mogu da misle do danas do sutra.

Odatle verovatno potiče i krivica koju osećam onda kada ne pratim šta se dešava. Umor koji često osećamo svi mi koji se bavimo ovim i sličnim stvarima lako je trasirati; krivica je posledica osećaja odgovornosti da promenimo sistem koji generiše nasilje i propadanje i čija trulež smrdi na svakom koraku. Ne znam ima li u tome i nekakve taštine, ali verujem da niko od nas ne misli da smo veći od crne rupe u kojoj živimo. Verujem da samo mislimo da neko to na kraju mora da radi, a da nama naša pozicija to ipak dozvoljava više nego onima koji se bore da prežive. Više nego onima što o odmoru mogu samo da sanjaju.

Osam ili više sati rada i baš mnogo sati borbe.

I danas na protest protiv rudnika litijuma u Loznici.

Uprkos svemu.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: