Nikoga nije briga za (Božiju) decu: Crkva, država i pedofilija

Početak 2000-ih ostaće upamćen po navodnom ratu protiv terorizma, kao izgovoru za novu etapu američkog imperijalizma, ali i po istraživanju mreže nasilja i zlostavljanja dece u redovima Rimokatoličke crkve u SAD. Danas i o jednom, i o drugom fenomenu ponajviše znamo zahvaljujući istraživačkom novinarstvu i hrabrosti nekih novinara da ,,izguraju” priču do kraja, uprkos pretnjama, ucenama i ugrožavanju sigurnosti.

Tako su govorili Umberto Eko, Šinejd O’Konor… i još neki

Na prvu loptu može delovati čudno spominjanje zločina američke vojske u zemljama tzv. ,,trećeg sveta” i otkrivanju slučajeva seksualnog nasilja u Rimokatoličkoj crkvi u istoj rečenici, ali zapravo nije. Ne jer je reč o teorijama zavere koje sve izvore zla traže i pronalaze u SAD i katoličanstvu, već zato što je u oba slučaja bilo reči o sintezi različitih instanci moći u zataškivanju zločina. Oba fenomena su i dalje nešto poput javne tajne – svi smo svesni da su se zločini desili, ali zvanični narativi najčešče ne spominju ove ,,sitnice”.

Iako je neke od mračnih tajni Rimokatoličke crkve opisao i Umberto Eko svojevremeno, film ,,Pod lupom” (eng. Spotlight) je stavio težište na problem seksualnog nasilja nad decom u crkvenim redovima. Višestruki dobitnik oskara tematizovao je istinit događaj s kraja 1990-ih i početka 2000-ih kada je tim posvećenih i upornih istraživačkih novinara Boston Glouba istraživao navode o pedofiliji u katoličkoj crkvi te mehanizme zataškivanja i skrivanja zločina i nasilnika.

Njihova priča je odjeknula i pokrenula lavinu i otkrivanje sličnih slučajeva nasilja širom sveta. Možda nije reč o Umbertu Eku i desetini počasnih doktorata i drugih nagrada, ali je ovaj tim istraživačkih novinara dobio Pulicerovu nagradu 2003. godine zbog velikog društvenog značaja njihovog istraživanja. Prošli su bolje od Šinejd O’Konor nakon što je 1992. godine u live programu iscepala papinu sliku pevajući o istom problemu – seksualnom nasilju nad decom u Rimokatoličkoj crkvi. 

Pod lupom, ali u tuđem dvorištu

Drugim rečima, seksualno nasilje u redovima Rimokatoliške crkve širom sveta je već dugo slon u prostoriji. Svi znamo za to, zar ne? Deo je folklora, crnog humora i neformalnih silabusa kada se u školama obrađuje bilo šta u vezi sa istorijom katoličanstva. Vatikanska nepočinstva su nam svima dobro poznata; time se naslađujemo aludirajući na sopstvenu moralnu superiornost i kako smo ,,mi” bolji od ,,njih”. Kako bi išta od toga moglo da se desi nama?

A moglo je i dešavalo se. EKV, Partibrejkersi i Električni orgazam pevali su protiv rata iste godine kada je Šinejd O’Konor iscepala papinu sliku, ali se o drugim vrstama zločina nije govorilo. Neke druge ratne zločine su blagosiljali crkveni velikodostojnici, usput vodeći mrežu zlostavljanja dece u svojim redovima. Znamo svi ko su ti ljudi, kao što znamo i da je nasilje toliko rasprostranjeno u redovima Rimokatoličke crkve. Jedina fina razlika je u tome što o nečemu pričamo više, o nečemu manje – bez obzira šta nam je geografski bliže i šta nas suštinski više pogađa.

Ljubomir Kačavenda (crkveno Vasilije Kačavenda) i Tomislav Gačić (crkveno Pahomije) dve su ličnosti koje su postale paradigma pedofilije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kačavenda, sada umirovljeni episkop zvorničko-tuzlanski, ostaće poznat po tome što je bio blizak Ratku Mladiću, ali i ,,skandalu” koji će ,,potresti” SPC 20-ak godina kasnije. Negde između blagosiljanja ratnih zločina i pretendovanja na mesto patrijarha, desio se snimak na kom se vidi da episkop Kačavenda siluje maloletne momke.

Do Sinoda SPC-a snimak je stigao slučajno 2012, nakon decenija profitiranja različitih elemenata u ovoj mreži zlostavljanja – neki su privodili dečake, neki su čuvali tajne, neki su snimali, neki su želeli da od snimka zarade. Neki su mirno spavali nakon činjenice da je jedna od Kačavendinih žrtava, Milić Blaženović, navodno izvršio samoubistvo tako što se razneo bombom 1999. godine. Kažem navodno, jer jer u sistemu koji na sve načine pokušava da sakrije nasilje, nijedna zvanična istina ne može biti uzeta bez zrna soli. Sumnja je često poslednja odbrana zdravog razuma od sveopšteg ludila. Ako su decenijama igumani raznih manastira dovodili svoje bogoslove Kačavendi, onda je teško verovati u bilo šta što dolazi iz ove sfere. No, jedna Kačavendina žrtva se navodno ubila; mnogi saučesnici su mirno spavali nakon toga.

Tomislav Gačić, poznatiji kao vladika Pahomije, takođe je početkom 2000-ih bio optužen za seksualno nasilje nad dečacima koje se dogodilo u prostorijama Eparhije vranjske u periodu od 1999. do 2002. godine. Od četiri mladića koja su ga prijavila, trojica su imala manje od 14 godina. Višegodišnji postupci su okončani zastarevanjem u dva slučaja i oslobađajućom presudom u druga dva. Vrhovni sud Republike Srbije je 2007. godine konstatovao čitav niz nepravilnosti i propusta u prethodnim etapama suđenja, ali bez mogućnosti ponavljanja postupka. Nove optužbe za seksualno nasilje protiv Pahomija su stigle 2013. godine, ali opet bez adekvatne reakcije crkvenih ili građanskih organa. Pahomije je ostao na svojoj poziciji i nakon svih ovih optužbi, i nakon niza finansijskih malverzacija i pronevere novca. Kačavenda i Pahomije su ostali nepobedivi; međutim, pitanje je da li se iko i trudio uopšte da ih porazi.

Bogu božije, caru carevo, žrtvama – još nasilja

Kako to obično biva, i u slučaju SPC-a nasilnici nisu ,,operisali” sami – imali su vrlo razrađenu mrežu podrške i solidarnosti u kojoj su ih razni igumani, bogoslovi, sveštenici skrivali ili podvodili im maloletne dečake ili pokušavali da profitiraju na saznanju da se nasilje dešava. Istovremeno, bilo je nekih uzbunjivača koji su želeli da prekinu ćutanje. Oni su tokom godina bili ućutkivani, isključivani iz SPC ili premeštani u udaljene eparhije sa pretnjom da drže jezik za zubima. Žrtve su uludo prošle kroz još jedan nivo viktimizacije u okviru pravosudnog sistema.

Crkveni sudovi su tražili kompromise i sklanjali Kačavendu i Pahomija na neko vreme dok se prašina ne slegne (Kačavenda se navodno povukao zbog bolesti u svoju zlatom optočenu vilu u Bijeljini), a građanski sudovi su pretendovali na zastarevanje. I jedni i drugi su uspeli u svojim namerama i izneverili su žrtve. Istovremeno, ni za Kačavendu, ni za Pahomija, nije se desila ni ,,građanska smrt” u smislu marginalizacije ili isključivanja iz društvenog života. Odlikovanje povodom Dana državnosti 2022. godine pamtićemo i po tome što je predsednik Aleksandar Vučić tom prilikom uručio Sretenjski orden prvog stepena Pahomiju. Njih dvojica su zajedno u januaru ove godine lamentovali nad činjenicom da je prirodni priraštaj sve niži tj. da se rađa sve manje dece u Srbiji. Pahomije je bio zabrinut koliko i Vučić. Nekoliko meseci kasnije, dočekala nas je vest da je Pahomije unapređen u čin mitropolita.

Kačavenda svoju duboku starost provodi u svom zlatnom dvorcu (Ne, zaista. Čovek živi u dvorcu od zlata poput onih iz bajke o Aladinu, samo što je ovaj u Bijeljini), povremeno služeći božićne liturgije. U manastiru Svete Petke u Bijeljini je 2018. godine, svega nekoliko godina nakon što je javnost saznala za sva nepočinstva, služio božićnu liturgiju na kojoj je vršio pričest dece koju su roditelji svesno doveli tu. Usput je prozborio koju o životu po meri božijih zapovesti i večnog mira. Ali zašto stati samo na tome – u junu 2024. godine, nešto više od decenije nakon optužbi za pedofiliju, Kačavenda je odlikovan Ordenom novomučenika šumaričkih. Ordenom koji je ustanovoljen u znak sećanja na decu streljanu tokom jedne od nacističkih odmazdi tokom Drugog svetskog rata, u Kragujevcu.

U ime Oca, Sina i neuništivih Kačavende i Pahomija.

A šta ćemo sa nasiljem nad muškarcima?

Jeste, to je pitanje koje često dobijam, mahom onda kada govorim i pišem o nasilju nad ženama. Seksualnog nasilja nad ženama ima i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i poslednjih godina sam dolazila u kontakt sa devojkama koje su bile žrtve. Neke od ovih ispovesti su bile i u medijima, ali borba protiv nasilja u SPC nadilazi borbu protiv vetrenjača jer crkvu niko ne da – ni državni vrh kom crkva treba za mobilizaciju birača-vernika, ni crkveni vrh koji nikada neće priznati kriminalni karakter institucije koju zastupa, ni vernici kojima ove činjenice udaraju u srž verskih i drugih fundamentalnih osećanja i uverenja na kojima im često počiva identitet. Razumem i poštujem svačija verska osećanja – sve dok ne ugrožavaju nikoga.

Kačavenda i Pahomije su samo simptomi mnogo dubljeg problema, ali su kao takvi imali potencijal da naprave mnogo kardinalnije rupture u ovom sistemu. Ja sa ove strane ne pravim razliku između nasilja u SPC i u bilo kojoj drugoj instituciji. Ako uporedite kolumnu o nasilju na fakultetima i ovu, naći ćete mnogo sličnosti jer je reč o istom sistemu seksualnog nasilja. Suština ostaje ista, akteri se menjaju. Nasilje u redovima SPC – manastirima, crkvama, na bogoslovskim fakultetima – utoliko je ,,gore” jer su ovi sistemi još zatvoreniji, a momci i devojke koji su tu gotovo u potpunosti zavise od crkvenih autoriteta, zbog prirode školovanja za ova zvanja, strukture crkve i hijerarhije koja tu postoji.

Zato mi i jeste iznova interesantno što se za slučajeve nasilja nad ženama u drugim insitutcijama često spominje preterivanje uz ona večna pitanja zašto nisu ranije prijavile ili šta ćemo sa nasiljem nad muškarcima? Zapravo, nasilje u redovima SPC jeste idealna prilika da ljudi koji govore ove stvari urade nešto za muške žrtve o kojim govore. Međutim, iznova se ispostavlja da o nasilju i nekažnjivosti zločina govore samo feministkinje, i onda kada žrtve nisu žene.

Ugled bilo koje institucije ne čuva se ućutkivanjem onih koji govore o nepočinstvima koja se tamo dešavaju. Ugled se garantuje onda kada se takve optužbe ispituju, kada se žrtve štite, a nasilnici kažnjavaju zarad bezbednosti nekih novih generacija koje dolaze. Možda bi SPC, umesto o neprijateljima spolja, mogla ponekad da govori o neprijateljima iznutra. Možda bi takva promena narativa i kursa zapravo izazvala promene i dovela do većeg zajedništva vernika.

Eto jednog dobronamernog saveta od nevernice.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost