Ko rano poludi ceo život mu prođe u borbi

Postoje stvari na koje sam gotovo po automatizmu ,,bolećiva”. Razneži me prizor dece u parku, životinja u društvu njihovih ljudi, a posebno onih koji napušteno lutaju u potrazi za hranom i skloništem i – prizor starih ljudi.

Na prvi pogled je smešno jer deluje kao da upoređujem decu, stare i životinje, a u stvari je reč o tome da mi stomak zatreperi zbog osećaja nekakve dužnosti prema članovima društva koji su u potrebi i u izvesnom smislu zavise od empatije i solidarnosti celog društva.

U tom osećaju sigurno ima i nekakve ne tako ispravne patronizacije – vođenje mišlju da je neko inferioriniji u odnosu na mene/nas i da je nužno ,,pomoći” mu ili ga podržati čak i kada to nije slučaj – ali je taj osećaj naprosto deo mene, kao bezuslovni refleks.

Pitaće nas starost gde je bila mladost

Godine tj. starost nisu društveni konstrukt, ali odnos prema starosti jeste. Različite kulture, društva i epohe imaju različit odnos prema starosti – negde je duboka starost paradigma mudrosti kojoj pripada i neka vrsta povlašćenog društvenog položaja, dok je negde starost viđena kao teret kog se treba osloboditi. Zato su u mnogim delovima sveta i dalje potpuno normalni različiti oblici ritualnih ubijanja starih, gotovo iz milosrđa. Ja sam odrasla sa dekom i bakom i to što je deka otišao sa skoro 90 godina nije bilo dovoljno dugo; verovatno ne bi bilo dovoljno vremena ni da je ostao tu još toliko.

Deka me je naučio da čitam i na jedan bizaran način usadio ljubav prema politici (i, možda, drami). Satima je gledao prenos skupštinskih sednica početkom 2000-ih, pa mi je prizor polivanja vodom, iznošenja iz skupštinske sale, udaraca i tuča u skupštinskoj sali neka vrsta formativnog sećanja.

Kako se odrastalo – dobra sam i ispala. Akteri svih pomenutih epizoda iz tek obnovljenog višepartijskog života Srbije bili su članovi tvrdog radikalskog jezgra – Vojislav Šešelj, Aleksandar Vučić, Nataša Jovanović, Tomislav Nikolić.  Heraklit i Niče sasvim izvesno nisu crpili inspiraciju za koncept večnog vraćanja istog iz (post)modernog političkog života Srbije, ali srpska politika zaista jeste večno vraćanje istog… sve do nivoa prepolitičkog gde se društveni problemi više ne rešavaju kroz neku idealno tipsku dijalošku situaciju i raspravu nego toljagama i vrlo otvorenim nasiljem.

Deka je otišao pre nego što sam počela u ovoj meri da se bavim svim ovim stvarima koje su mi trenutno centralna životna preokupacija, ali je čak i sa prvim pojavljivanjima u medijima i protestima često govorio da ću jednog dana odrasti i shvatiti. Sadržaj toga šta ću shvatiti nikada nije do kraja objašnjen, ali je trebalo da bude samoobjašnjiv – možda upravo to da nema svrhe boriti se (zbog večnog vaćanja istog) i da će se jednom lista priorieta promeniti, kada se promene i životne okolnosti, pa u životnu jednačinu uđe i neka porodica koju sama stvorim.

I nije duboka starost jedini kriterijum za takve prognoze, jer čujem to svako malo od ljudi koji nisu mnogo stariji od mene, ali jesu mnogo mlađi od mog pokojnog deke. Neki su se umorili od večnog vraćanja istog i šetanja u krug, neki su zamozadovoljno upali u cinizam koji je sigurnija pozicija od bilo kakve borbe jer iz toga možemo samo da se naslađujemo time što su stvari sve gore.

Najčešće razgovori izgledaju isto – potapšu me po ramenu i kažu da ću odrasti i shvatiti da u životu ima važnijih stvari od trošenja energije na to da stvari budu bolje, jer u iskustvu imaju to da nikada nisu bile bolje.

Pre koji dan vratila sam se sa odmora na kom sam srela poznanika iz Beograda. On je desetak godina stariji od mene, ali u potpuno drugoj životnoj fazi – ima dete i mnogo više teži miru i komforu za sebe i svoju porodicu. Više puta smo se vraćali na to čime se bavim i, kako se našalio, zbog čega dobijam bore, ukazujući na to da će moja ludost proći kad se malo izmene životne okolnosti – kad dođe dete, ako budem želela jednog dana, kada shvatim da stvari ne mogu da se promene i da na kraju svi imamo samo sebe da se na to oslonimo.

Dok jedan ne poludi, drugi neće biti normalan

Društvene mreže ne trpe kompleksne formate, već samo ono što je lako svarljvo i prezentno. Drugim rečima – ono što se može lako i lepo prikazati. Bez društvenih mreža, međutim, danas ne može niko pa je i nauka osuđena na to da se da dovija za komadić pažnje i algoritma i to vrlo često uspeva nekakvim anegdotalnim pričama iz nauke. Znate ono – ko je koga mrzeo, ko je kako došao do nekog otkrića ili zaključka, ko je koga finansirao. Niko od nas nije imun na malo naučne drame i ideju da su i naučnici obični smrtnici.

Jedna od tih anegdotalnih priča koja dolazi iz polja nauka kojim se ja bavim je ona o slavnoj antropološkinji Margaret Mid koju su studenti tokom jednog predavanja pitali šta je najraniji znak civilizacije.

Ima mnogo varijacija na temu (što verovatno govori u prilog (ne)tačnosti anegdote), ali je suština ista – studenti su ovo pitanje postavili sa pretpostavkom da su prvi znaci civilizacije nešto iz polja materijalne kulture – pismo, točak, nešto što može ostaviti trag da smo postojali. Umesto toga, Mid je odgovorila da je prvi znak ljudske civilizacije izlečena butna kost kod ljudi – druga i najjača kost u našem telu, koja povezuje kuk i koleno.

Ako bi životinja bila povređena na sličan način, nju bi čekala izvesna smrt u samoći jer bi zaostala za svojim čoporom. Izlečena butna kost kod ljudi znak je da je neko ranjeniku pomogao i ostao tu uz njega sve do ozdravljena i povratka pokretljivosti i sposobnosti da se samostalno brine o sebi.

Mid zaključuje da je pomaganje drugom da prebrodi određene poteškoće to mesto na kom počinje civilizacija – navodni dokazi o hiljadama godina starim ostacima izlečene butne kosti ukazuju na to da je solidarnost deo naše, ljudske istorije i da je u srži ljudske civilizacije koja prevazilazi naše druge razlike.

Anegdota je toliko lepa da uopšte ne želim da ulazim u faktualnost ovog događaja i da li se sve baš tako odvilo jer na kraju nije ni važno. Važno je ideja o tome da je osećaj odgovornosti za druge, te ,,bolećivosti” s početka teksta ono što nas čini civilizacijom.

Važno je to što hrabrost Ivana Bjelića i drugih aktivista koji su bili zatvarani zbog protesta i borbe ono što nas paradoksalno čini civilizacijom – ne represivnost policijske države, već spremnost da se žrtvuje za principe i borba protiv takvog sistema. Važno je i to što su policajci koji su privodili aktivistkinju Zoranu Crnojević znali da je ona trudna, iako to nije znao niko osim nje, njenog lekara i najuže porodice; ali je nakon toga nastavila da zove u borbu za svet koji će biti po meri bebe koju će doneti na svet. Oni su se borili protiv ideje da su rudnici litijuma dašak civilizacije koji nam dolazi na velika vrata da nas oplemeni; oni su predstavljeni kao protivnici civilizacijskih dostignuća.

Vratila sam se sa odmora koji je bio divan, ali u trenutku u kom sam istovremeno morala i da radim i da mislim o gomili stvari koje se dešavaju ovde. Neću se žaliti na to, jer znam da su odmor i izmeštanje iz grada privilegija koju mnogi ne mogu da priušte. Samo me je taj razgovor sa poznanikom iz Beograda naveo na razmišljanje o tome da li baš zauvek želim ovakav život.

Uopšte više nije stvar u tome jesmo li pod stresom ili ne, jer stres ima određeno značenje, ima početak i kraj. Stvar je u tome da je realnost koju živimo toliko ispervertirana da je taj laki nemir zbog potencijalnih katastrofa toliko deo nas – izostaje jasna definicija u jeziku, ali ostaje u telu.

Da li ću želeti da živim tako uvek? Jednom nedeljno pomislim kako bih ostavila sve ovde i otišla u neko špansko selo da se okružim životinjama i da starim u miru. Racionalno ne krivim ljude koji to izaberu; emotivno osećam sudaranje sa nekim najdubljim delom sebe. Možda je do mene i nekih dubokih strahova, ali racionalno znam da me u stvari pogađa ta vrsta dislociranosti od realnosti i ideje da svi tako možemo, ako se samo dovoljno jako potrudimo da ne obraćamo pažnju oko sebe i da budemo srećni.

Da ne vidimo da razliku između života i smrti pravi to da li će nečiji sin il ćerka te večeri pijani sesti za volan, da li će neko baciti oko na taj komad zemlje na kom živiš, da li će baciti oko na tebe i odlučiti da te zlostavlja i učini da ti niko ne veruje da se to dogodilo… niz loših stvari koje su se ovde desile su bezmalo kao decimale u broju Pi – nema im kraja. Stvar je samo u tome da bi bilo još gore da nismo obraćali pažnju na to i da se od takvih okolnosti niko ne može zaštititi snagom pozitivnog razmišljanja.

Međutim, istinski verujem da bi stvari bile utoliko gore kada ne bi bilo ljudi koji su odlčili da se odupru toj ideji o odrastanju/starenju i uljuljkavanju u svoje male svetove, već da neguju tu vatru u sebi i da prelaze neke lične granice zarad opstanka zajednice (i civilizacije). Da – neverovatno je važno da svako od nas ima male oaze mira koje su koliko-toliko netaknute paklom u kom živimo.

Na kraju krajeva, tako se pune baterije, a ne možemo se dati nikome ukoliko nas nema dovoljno ni za sebe. Ali duboko u sebi osećam da je ideja da su takve oaze večno moguće neka vrsta distorzije realnosti; moguće su samo po cenu toga da ne vidimo i ne čujemo šta se dešava oko nas, dok to što se dešava ne počne i nas da ugrožava. Možemo biti potpuno mirni u svetu koji gori, samo ako tamo negde postoji neko ko je ipak dovoljno lud da ne stane sa gašenjem požara. Slomljena butna kost nas ne zanima sve dok nije naša i ne zavisimo direktno od drugih – samo što je ta slomljena kost u stvari celo ovo društvo.

…jedini izvor nade bila je postojanost hrabrosti

Pišući o britanskom klasnom društvu u periodu kada je kapitalizam uveliko drao kožu s leđa radništvu i nesrećnicima u kolonijama u XIX i početkom XX veka, engleski pisac Džon Golsvordi zaključio je: ,,U stanju društva hvalisavo nazvanom u ono vreme civilizacijom, jedini izvor nade bila je postojanost hrabrosti”.

Civilizacija se najčešće meri progresivnim razvojem tehnologije, za koji se pretpostavlja da linearno i nužno vodi ka napretku čovečanstva. Taj mit moderne epohe je u oba svetska i svakom pojedinačnom ratu bio doveden u pitanje sa instrumentalizacijom znanja u cilju efikasnijeg ubijanja i opšteg uništenja.

Suočavanje sa etičkim dilemama ovog tipa razvoja predstavljaju se kao neki oblik zaostalosti i konzervativizma koji spotiču u nezaustavljivom rastu znanja i čoveka.

Ako si protiv rudnika litijuma, izvoza oružja Izraelu, mini hidroelektrana, onda nužno moraš biti protiv civilizacijskih tekovina i toga da se ova zemlja malo opari. Brzina ovih promena i sukob interesa pitanje etičnosti gurnu na margine – ko još ima vremena da misli o tome šta je ispravno kad su najvažniji komoditet i to da nam bude u svakom smislu ugodno.

Međutim, jedina nada za civilizaciju, kako se iznova ispostavlja, jesu ti ,,ludaci”, spremni da budu ludi za sve nas, da bismo mi imali male oaze mira. Međutim, ti ludaci ne mogu sami, a požari brzo zahvataju sve ispred sebe i svako može biti meta ako neko odluči da je to cena progresa. Ako vas stvari koje se dešavaju barem malo ne čine ludim, onda je, čini se, problem druge prirode – jer ništa oko nas nije normalno, a nijedan zid nije dovoljno neproziran da zaštiti od toga.

Kad vam kažu da ste ludi i da ćete odrasti i opametiti se, vi čujte da ste borbeni. Drugačije ne sme.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: