Oprostite im njihovu ružnu prošlost

Početkom ove nedelje počelo je Šesnaest dana aktivizma protiv nasilja nad ženama, koji počinju 25. novembra, na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a završavaju se 10. decembra, Danom ljudskih prava. Šesnaest dana aktivizma obeleženi su različitim kampanjama podizanja svesti o rasprostranjenost i nekažnjivosti nasilja nad ženama širom sveta, a datumi kojima je kampanja ograničena nisu tek slučajno odabrani. 

Feministkinje Latinske Amerike i Kariba odabrale su 25. novembar kao važan datum za obeležavanje borbe protiv muškog, ali i državnog i policijskog nasilja, u znak sećanja na ubistvo sestara Mirabel koje su se borile protiv diktature Rafaela Truhilja. Šesti decembar se obeležava u znak sećanja na ubistvo studentkinja Politehničkog fakulteta u Monteralu 1989. godine, koji je, prema sopstvenom objašnjenju – čitavog života mrzeo feministkinje. 

Žena stranci solidarna 

Značaj ovih datuma ne iscrpljuje se u njihovom komemorativnom karakteru. Legitimno je postaviti pitanje o tome prave li ove kampanje ikakve razlike, ali je obeležavanje tu da podseti da je borba žena za vlastito oslobođenje bila duga, kompleksna, krvava, ispunjena brojnim gubicima. Takva je i danas – žene širom sveta svakodnevno se suočavaju sa napadima na sopstvene živote, tela, seksualnost. Kada si suviše u nečemu, postoji opasnost od tunelskog vida, pa tako ni ja ne znam imaju li ove kampanje ikakvog smisla ili su same sebi svrha, utoliko pre što sam od ponedeljka do danas dobila nekoliko poruka sa pitanje – a šta ćemo sa nasiljem prema muškarcima? 

Znam šta ćemo sa nasiljem prema ženama, jer se time bavim(o) svakog dana pre i nakon Šesnaest dana aktivizma. Agitujemo, vičemo, izlazimo na ulice, pomažemo i podržavamo neke žene kojima je to sada potrebno. Nekome sasvim izvesno i promenimo mišljenje. Najvažnija pitanja ovde i sada jesu kakav je položaj žena danas, te kako se globalna politička kretanja odražavaju i na položaj žena u Srbiji, pre ili posle kampanjskih dana. 

Kada kažemo ,,položaj žena”, to se može odnositi na čitav niz stvari. Jedna od tih stvari je i položaj trudnica, porodilja i uopšte, društveni kontekst u kom žene donose odluke da budu majke. To pitanje je važno i zato što je ekonomska stabilnost i nezavisnost važan faktor rizika ili zaštite u slučaju nasilja; to je jedan od odgovora na čuveno pitanje zašto žene ne odlaze od nasilnika.

Naprosto – vrlo često se to svodi na ,,izbor” hoće li one i njihova deca umreti od gladi ili od nasilja u porodici. Poslednjih godina se o tome daleko više govori, ali je pre pet ili šest godina osvešćivanje položaja trudnica i porodilja kao društvenog i političkog pitanja bila novost u srpskoj javnosti. Tome je najviše doprinela Tatjana Macura kroz pokret Mame su zakon koji je ukazivao na skandalozan odnos režima prema budućim majkama i legalizaciju kršenja njihovih radničkih i ženskih prava. 

Macura je imala relativno dugu političku karijeru pre nego što je postala ministarka bez portfelja zadužena za oblast rodne ravnopravnosti i sprečavanja nasilja nad ženama. U kampanju se uključila krajem 2023, kao visoko pozicionirana na listi Srpske napredne stranke. Godine borbe za žene, a protiv ovog režima, kapitalizovala je saradnjom sa SNS-om, u 2023. letu gospodnjem – godini eksplozije nasilja. U kampanjama je pričala o tome koliko je sadašnji režim uradio za žene, u odnosu na one bivše, a sporadično se u medijima izvinjavala Vučiću za sve što je ranije govorila. 

Macura je u ponedeljak organizovala konferenciju pod nazivom ,,Jednake, sigurne, osnažene”, u znak obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama na kojoj su, između ostalih, učestvovali: Aleksandar Vučić, Ana Brnabić, Tatjana Macura (uvodna obraćanja); Miloš Vučević (panel Jednake), Ivica Dačić, Zlatibor Lončar, Nemanja Starović, Maja Popović (panel Sigurne); Aleksandar Marković, Mihailo Jovanović (panel Osnažene). 

Identitetska kritika išla bi u smeru toga što je na konferenciji učestvovalo više od 50% muškaraca koji su govorili o bezbednosti žena, ali to je u ovom slučaju zaista nevažno – srpska politička stvarnost pokazuje kako feminizacija politike ne znači nužno feminističke politike. Drugim rečima, biti političarka i predstavnica Srpske napredne stranke uopšte ne znači braniti interese žena kao društvene grupe, bez obzira na političko opredeljenje.

Upravo suprotno – empirija pokazuje da se u najboljem slučaju bore za svoje partikularne interese, koji su najčešće uslovljeni njihovom borbom za stranačke interese. 

Međutim, činjenica da su baš ovi muškarci pozvani da govore o bezbednosti i osnaživanju žena na nivou je lošeg vica. Za jednog se zna da je do te mere bio nasilan prema svojoj bivšoj supruzi da je morala da napusti zemlju, za drugog da je učestvovao u podvođenju žena i devojčica… za sve njih da svakodnevno učestvuju u generisanju nasilja do te mere da nas ubistvo žena i nasilje nad njima pogađa manje nego redovnost gradskog prevoza u Beogradu. U krajnjem slučaju, ko bolje zna šta je nasilje od ovih ljudi? 

Loš vic je poentiran nastupom etno grupe Zlatnik u pauzama od izlaganja ovih sjajnih panelista. 

Smrt i drugi detalji 

Međutim, nije sve tako crno, rekla bih, i to ne samo zato što sam ja plavuša. Prošlog petka i ubrzo nakon objavljivanja prethodne kolumne, umro je Dragan Marković Palma, kriminalac, ratni zločinac, čovek koji je organizovao trgovinu ženama i devojčicama u srvhu seksualne eksploatacije u Jagodini. Nakon što je Marković aludirao svojim političkim saradnicima da bi mogao da ukaže na njihovu umešanost ne samo u lanac podvođenja i trgovine ženama, već i u neke druge afere, kao i da može da sazna ko su svedoci u procesu protiv njega za svega nekoliko sati, tužilaštvo je došlo do zaključka da nema dokaza za pokretanje postupka protiv njega.

Žene koje smo upoznale u Jagodini te 2021. godine na protestu podrške, prilazile su krišom i konspirativno se zahvaljivale na podršci. One su smatrale da ima mnogo osnova za pokretanje procesa protiv Markovića koji je poput lokalnog šerifa odlučivao o svemu što se dešavalo u Jagodini. Javno je sam govorio o svojim bunga banga žurkama gde je podvodio žene i devojčice, kao i o tome da je za zaposlenje žena u Jagodini ključno da li one žele da se ,,druže” sa njim pre toga. 

U državi u kojoj je ,,odgovornost” apstraktni koncept koji prevazilazi naše kognitivne i iskustvene kapacitete, sva je nesreća u tome što još uvek samo na smrt i možemo da se oslonimo. Marković je umro neosuđen. Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i mnogi drugi čelnici su najpre pustili pokoju suzu za Palmom, a potom otišli na konferenciju povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama da tamo govore o tome šta je sve ova vlast uradila za svaku od nas. Barem u jednom slučaju znamo šta nije – nije dopustila da lokalni kabadahija odgovara za uništenje života ko zna kojeg broja žena u poslednjih 30 godina u Jagodini, dobrim delom zato što su i svi oni bili upleteni u čuvene Palmine žurke i druge ,,šeme” koje je sređivao. 

Ponedeljak u Narodnoj skupštini je, osim poslaničke tuče, obeležio i minut ćutanja u znak sećanja na Dragana Markovića Palmu, koji je vladajuća većina želela da spoji sa minutom ćutanja u znak sećanja na žrtve pada nadstrešnice u Novom Sadu. Igrom slučaja je taj isti ponedeljak bio i 25. novembar, Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Naša stvarnost je loš vic. 

Mnogi među nama proslavili su Palminu smrt, upravo zato što još jedino tom obliku pravedničke pobede možemo da se nadamo. Drugi su govorili da uprkos svemu što je Palma za života uradio, o mrtvima treba govoriti sve najbolje. Na tom talasu još jednog suludog sukoba između pravedničkog besa i navodne pristojnosti, Jagodu Jovanović, stendap komičarku koja je jedan od nastupa posvetila upravo Palminoj smrti, kasnije su razvlačili po Pink televiziji i Informeru. Jagodi je na mreže došla horda razjarenih poštovalaca Palminog lika i dela koji su pretili njoj i njenoj porodici. 

Jagodi hvala na volji da podseća na činjenice, a svima ostalima nehvala na relativizaciji nasilja glupom, besmislenom, licemernom krilaticom o tome kako treba govoriti o mrtvima.

Ako umrem danas, bebo 

Smrt je prosta činjenica života. Baš zato što nema ničeg mističnog u smrti, ni ono što ostaje iza nečijeg odlaska nije toliko kompleksno. O mrtvima, kao i o živima – po zasluzi. Palma je u svakom slučaju zaslužan za zločine i traume koje još dugo neće biti u jeziku žrtava, ali će ostati upisane u njihovima telima i kolektivnom iskustvu onog nevidljivog dela Jagodine kom želim kakav-takav mir nakon odlaska jednog kabadahije.

Međutim, ono pitanje o tome kako se najbolje odnosima prema mrtvima – šta god to značilo – vratilo me na činjenicu da je smrt jedina izvesnost sa kojom možemo otvoreno da računamo.

Umreće jednog dana svi oni i ne znam koliko je još zlodela potrebno da odgovor na to ne bude – o mrtvima sve najbolje.  Oni da opraštaju ružnu prošlost Macurama i drugim političkim preletačima dok su živi i spremni da zalegnu za partijske interese, a svi mi kolektivno njima kada umru. Hoćemo li i o svakom od njih pojedinačno tako govoriti? Ako srećne okolnosti dozvole da ih nadživimo. 

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: