Kad se pendrek na proteste vrati

Ne mogu ni da objasnim šta sve osećam poslednjih dvadesetak dana. Ne stižem ni da sama registrujem sva stanja i osećanja povodom stvari koje se dešavaju, a previše osećanja i stimulisanosti u nekom trenutku moraju preći u čudnu obamrlost i disociranost. Iz disociranosti idem u krivicu što ne pratim stvari oko sebe i tako u krug. Previše ničega takođe puca, kao i balon. 

Često se u treningu i trčanju šalimo kako nam je muka da nastavimo, a sramota da odustanemo. Slično je i sa ikakvom svešću za probleme oko nas i konstantnim klackanjem između toga da nešto mora da se uradi i da ništa ne može da se uradi.

Mali požari svuda 

Čudan osećaj disociranosti dolazi i od činjenice da iako naviknuti na određeni stepen represivnosti u državi u kojoj smo se igrom nesrećnih okolnosti našli, poslednjih nedelja se svi suočavamo sa jasnim znakom da režim pomera ionako dosta porozne granice. Čitava nedelja ispunjena je slikama policajaca u punoj ratnoj opremi spremnih za razbijanje demonstracija koje nisu tu da opkole desetine hiljada ljudi na ulicama, već šačice aktivista i opozicionih političara isred zgrade suda u Novom Sadu, na Savskom mostu u Beogradu, ispred zgrade Rektorata Univerziteta u Beogradu.

Jedan od ovih dana bio je obeležen upadom pripadnika Bezbednosno-informativne agencije u prostorije Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ne jer je službi stalo do kulturnog uzdizanja, već zato što su otkrili da stručnjaci zaposleni u ovoj instituciji spremaju apel za sprečavanje skidanja zaštitet sa zgrade Generalštaba. Zaštita se skida kako bi se ruinirana zgrada Generalštaba bila poklonjena zetu Donalda Trampa. Kažem jedan od ovih dana, jer su ovi dani bili bez broja, imena i boja i ispunjeni istim bizarnim slikama.

Alija Balijagić, dvostruki ubica čije ime zvuči kao da ste Chat GPT pitali za najčešće bošnjačko ime i za koga smo sasvim slučajno saznali baš u vreme novosadskog zločina, nije imao ovoliku pažnju policije kao različiti antirežimski akteri prethodnih dana. Da li se mogu uporediti studenti ispred zgrade Rektorata koji postoji zbog njih i dvostruki ubica? Verovatno ne, ali jedan je opasnost za svoju okolinu, drugi možda mogu da naprave nekakvu, makar i sitnu pukotinu u ovoj razrušenoj fasadi demokratije. Sasvim slučajno je njegovo hapšenje koincidiralo sa hapšenjem osumnjičenih za pad nadstrešnice; skoro kao da je ta vest bila neka vrsta medijske distrakcije.

Nije tajna kako se osećam povodom policije. Ne zanima me postoji li neko ispravnih moralnih načela u instituciji koja je tu da štiti fašistoidni režim. Ne zanima me da li je u svoje slobodno vreme savestan neko ko je spreman da u toku radnog vremena stoji rame uz rame sa uličnim bandama i privatnom vojskom kriminalnog kartela na vlasti i da taj kartel svim silama brani. Ne zanima me da li tu ostaju zbog dece, staramajke, ljubimaca, kredita za stan. Da li generalizujem? Da. Ukoliko se svi kolektivno pozivamo na institucije i njihovu odgovornost, onda je važno i da razmišljamo koju funkciju one imaju u sistemu i kako doprinose njegovom opstanku. 

Međutim, uprkos svojim osećanjima prema policiji, nisam mogla da se ne nasmejem slikama koje su dolazile prethodnih dana sa terena. Tri žene su otele štit jednom policajcu kom je onda neko dobacio ,,predaj se ženama, druže”. Drugom policajcu je ispao pištolj dok se gurao sa demonstrantima kojim su branili da uđu u zgradu suda. 

Možda policija ,,samo radi svoj posao”, ali to u svakom slučaju radi loše na barem nekoliko nivoa. Zato je bilo utoliko interesantnije kada je ministar policije Ivica Dačić prateći ove pomalo urnebesne slike ispred zgrade suda prokomentarisao da kada se pendrek jednom izvadi, više nema stajanja. 

Ne znam šta je princip ako pendrek ispadne – da li onda pandur zastane da ga vrati za pojas ili iskoristiti priliku da ga upotrebi? 

Dragi gledaoci, vreme je za disocijacije

Osećaj moje blage disociranosti dolazi i zbog toga što smo svi pomalo disocirani ovih dana, ili barem u nekakvom neskladu. Različiti oblici protesta i otpora postoje poslednje tri nedelje, sa nekoliko zahteva od kojih je ključni (bio) onaj o utvrđivanju krivične odgovornosti za pad nadstrešnice u Novom Sadu. Za manje od 24 sata, ostavke su podneli Tomislav Momirović, ministar građevinarstva za vreme rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu i Jelena Tanasković, direktorka JP Infrastruktura Železnice Srbije koja se vodila kao investitorka u rekonstrukciji. Vučić je pre toga već izjavio da nekada i ,,potpuno nevini” moraju da snose teret onoga što se desilo, čime je unapred najavio postupanje sudstva. 

Jutro nakon ostavki pratila su hapšenja, a među uhapšenima su opet bili Vesić i Tanasković, ali ne i Momirović za kog bi krivična odgovornost bila lako utvrdiva. Jedan od uhapšenih je i Nebojša Šurlan, prethodnik Tanasković, koji je podneo ostavku u martu ove godine nakon procurelih snimaka o nameštanju tendera i trošenju budžetskih para na finansiranje fudbalskih klubova. 

Ubrzo potom je premijer Miloš Vučević najavio da usled nezapamćenih pritisaka, država odustaje od promena Zakona o visokom obrazovanju kojim je najavljen ulazak stranih univerziteta u visokoobrazovni sistem Srbije, bez akreditacije, ali sa državnim subvencijama. Studenti su upali u zgradu Rektorata UB, zaposleni Univerziteta u Beogradu su zbog najavljenih izmena zakona zapretili štrajkom i izgleda da su neki ,,nezapamćeni pritisci” urodili plodom. 

Jedan od uzroka disocijacije je i diskrepanca koja postoji između zahteva protesta i reakcije na ispunjenje tih zahteva. Na ulice se izlazi sa određenim zahtevima, ali bez suštinske vere da će doći do njihovog ostvarenja, čak ni onda kada se to zaista desi. Cinični kmentari u vezi sa tim zašto su baš ove ličnosti smenjene ili uhapšene i licitacija koliko dugo će biti u pritvoru javljaju se upravo zato što postoji fundamentalno neslaganje oko koncepta odgovornosti između vlasti i demonstranata. Mi suštinski ne verujemo da su politički čelnici spremni da podnesu odgovornost zbog svih prethodnih afera i kako su one bile razrešene, pa sumnjamo da će i u ovom slučaju biti drugačije, iako se među formalnim zahtevima protesta nalazi i ovo što smo do sada dobili. Hapšenje ne znači osudu; znači pokušaj gašenja protesta.

Stvar je u tome da su protesti neposredno podstaknuti određenim dešavanjima i nazovi tragedijama, ali da su uvek daleko veći od toga, da je taj bes kumulativan i da prevazilazi neposredne zahteve. Svaki protest je antirežimski, dok istovremeno zahteva od režima da institucionalno reši određene probleme i u tome leži raskorak između zahteva i reakcije na njihovo ostvarenje, jer ujedno znamo da su ostvareni samo da bi ugasili proteste barem na kratko. 

Šta nam je činiti u takvoj atmosferi? Stidljivo i suzdržano bih rekla da neki koncentrisani pritisci imaju smisla, posebno u situaciji mnoštva malih ili velikih požara. Defanzivni potezi režima pokazuju da ustupci moraju da se prave u situcaiji multiplikovanja pukotina. Nije stvar ni u jednom pojedinačnom protestu, već u njihovoj kulminaciji i još važnije – spremnosti ,,običnog sveta” da prelazi granice zakona i sopstvene sigurnosti zahtevajući pravdu. Volela bih da verujem da radikalizacija borbe onda može još mnogo, mnogo više. Volela bih da verujem i da svi zajedno nešto učimo iz bizarnih slika koje viđamo ovih dana.

Režim definitivno uči. 

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: