Kad se govori malo, ali glupo: Milica Razmnožnica i usputni fašizam

Postoji nešto gotovo iskonsko u nama što nas čini osetljivim na decu. Valjda je to i u evolutivnom smislu potpuno normalno – da reagujemo na bića koja su zavisna od pomoći, podrške, nege ostalih članova društva.

Kada razmišljam o tome da jednog dana budem majka, pomalo se stresem od ideje da sam u svakom smislu zadužena za opstanak i razvoj tog malog bića, ne samo u tom prostom biološkom, fiziološkom smislu već onom duhovnom – da zapravo stvaram živo biće od nule. Sociološkinja sam jer verujem u gotovo ključni uticaj koje društvo može imati u celoživotnom razvoju svakoga od nas. Zato i roditeljstvo vidim kao važan i nimalo lak zadatak.

Zašto se rađaju majke

Materinstvo predstavlja važnu temu u mom aktivističkom i akademskom radu. Pre nekoliko meseci sam pisala kako me je jedno istraživanje o iskustvu bivanja majkom u Srbiji usmerilo na feminizam i verovatno trasiralo moj životni put. To jedno istraživanje – Kultura rađanja – u kom sam učestvovala kao mala brucoškinja suštinski je uticalo na moje shvatanje ženskog iskustva u najširem mogućem smislu. Istraživanje je obuhvatalo žene iz Srbije koje su bile majke, njihova iskustva porođaja, majčinstva, stavova prema različitim društvenim i političkim pitanjima. Međutim, za mene je to istraživanje bilo odjednom otvaranje očiju po pitanju toga kako se iskustva moje mame ili mama mojih drugarica uklapaju u taj koordinatni sistem ženskih iskustava uopšte. Jer lično jeste političko, u mnogim situacijama.

Od tog istraživanja do danas često se pitam – zašto se žene odlučuju na to da postanu majke? Sama činjenica da to možemo biološki ne znači da ćemo to i izabrati tokom života – to je jedna od tekovina ženske borbe, ali i opšta civilizacijska tekovina razumevanja da ljudi zaista moraju imati slobodu izbora u odlukama koje su toliko fundamentalne kao što je ova o roditeljstvu, upravo zato što je briga o detetu velika i celoživotna stvar. Čak i kada odemo od roditelja, čak i kada se odvojimo i emocionalno (što je standardna faza sazrevanja), mi ostajemo najviše na svetu njihovi. Ja sam odavno otišla od kuće, a moja mama i dalje brine mogu li sama da preguram neki prolazni virus i što ona nije pored mene da me neguje.

Zato se nekad i pitam kako smo svi mi rođeni 1990-ih u Srbiji uopšte mogući; kako su se naši roditelji odlučili na to da nas imaju uprkos svemu što se dešavalo tih godina? Moja majka, kao i većina ljudi, tvrdi da nikada nije idealno vreme i to je tačno; ali neka vremena su ipak manje idealna od nekih drugih, a ona koja su njih zatekla tada su zaista bila posebno strašna. Rat, izolacija, kriminal, neverovatna nemaština. Ljubav, kaže moja mama. Prema mom tati, prema ideji o nama, o nekim boljim vremenima koja moraju osvanuti za nas.

Zašto se majke ne rađaju

Ljubav, kažu i mnoge druge žene. Ona zainteresovanost za materinstvo u akademskom i aktivističkom smislu me je u nekom trenutku dovela do sopstvenog istraživanja iskustva porođaja i postpartuma, za koje sam radila intenzivne intervjue sa ženama koje su mi govorile ne samo šta su preživele u porodilištima, nego o celom tom iskustvu ulaska u potpuno novu ulogu u životu. Na pitanje da li je trudnoća bila planirana i zašto su želele da postanu majke, mahom su odgovarale isto – lična želja koja je bila više ili manje jaka postala ja intenzivnija onda kada su zasnovale odnose sa partnerima koje su volele i videle ih kao saputnike i u potencijalnom roditeljstvu.

Nije ljubav uvek i jedini razlog zbog kog se deca rađaju, ali često jeste. Međutim, ono što definitivno nikada nije razlog te odluke je ikakav oblik nacionalnog interesa. Premda nam neke vrednosti načelno mogu biti važne, važne životne odluke poput ove donose se na potpuno drugačije načine. Apstraktni koncepti poput nacije ili nacionalnih ili državnih interesa ne figuriraju u tome; oni mogu biti izgovor ili racionalizacija, ali nisu suština donošenja odluka ,,običnih” ljudi.

I još važnije – deca i ne treba da se rađaju iz državnih razloga, jer ih neće ni odgajati država u tom smislu. Jedna divna afrička poslovica kaže da je potrebno celo selo da bi se odgajilo jedno dete, ali se misli na stvaranje sistema podrške i zajednice koja u svemu što radi misli i na zavisne članove društva, gde spadaju i deca. Međutim, ideja o tome da se deca rađaju za državu deo je prevaziđenih političkih koncepata u kojima pojedinac ima apsolutnu dužnost prema državi – ne zajednici, ne ljudima, već državi kao najznačajnijoj i maltene prirodnoj tvorevini. Život i smrt, sve pripada državi.

I to svi znamo, uverena sam. To zna i Milica Đurđević Stamenkovski, ministarka koja je na ministarskoj poziciji tek nekoliko meseci i koja se sa te pozicije ne oglašava mnogo, ali je uvek glupo. Glupost bismo možda i oprostili – na nju smo navikli, bezmalo caruje, ali je u izvesnom smislu i ljudska. Međutim, problem sa ministarkom je što ona govori malo, glupo i gotovo po pravilu – opasno.

Ističući povećanje novčanih davanja za rođenje deteta, ministarka je prokomentarisala ,,demografske izazove” i navela da nam ovi podaci nalažu da odmah svi krenemo u demografsku obnovu nacije, kao i da će se tom pozivu odazvati svako prema sopstvenoj svesti i savesti… i verovatno reproduktivnim kapacitetima.

I baš zato što je glupost na svakom koraku i što smo toliko navikli na nju, nije ni lako izazvati osećaj neprijatnosti kod svih nas, ali moram reći da mi je lično od ovoga bilo pomalo neprijatno jer je ovo praktično bilo pitanje ,,je l’ radite na bebi” koje se upućuje parovima na porodičnim okupljanima, ali podignuto na državni nivo. A jedina neprijatnija stvar od pitanja da li neko ima (prokreativni) seks je da Milica Đurđevih Stamenkovski ljudima naredi da imaju prokreativni seks. Neprijatno i umereno nemoralno.

Naravno, bilo je tu još mnogo floskula, jer rađanje iz državnih razloga sa sobom povlači i ,,očuvanje porodičnih vrednosti”, ,,tradicionalne porodice kakva oduvek postoji”, ,,nacionalne interese”, ,,strateško opredeljenje”. Jedna mogućnost je da nijedna od ovih sintagmi ne znači ništa i da je tek stvar politikantskih uzrečica, a druga je da zaista znači nešto i da iza toga stoji istinska ideja o još tvrđem nacionalističkom, skoro pa fašistoidnom kursu. Jedna mogućnost sa sobom nosi odsutsvo ikakve dugoročne vizije i situaciona rešenja spram trenutnih mogućnosti za sticanje političkih poena; druga znači dugoročnu i strašnu viziju. Problem je što prvo može voditi drugom. Iz gluposti.

Demokratska forma, fašistoidna sadržina

Etiketa fašizma je maltene deplasirana; u eri interneta i društvenih mreža zaista svakom političkom neistomišljeniku možete zalepiti to da je fašista, ekstremista, radikalan, samo zato što vam se ne sviđa to šta govori. Fašizam je maltene postao koncept koji je ispražnjen od značenja – pre je tu da sugeriše da je neko loša osoba koja nam se ne sviđa, nego što ima ikakav analitički potencijal da objasni društvenu stvarnost.

Međutim, to je problem, jer je fašizam živ i zdrav. Dok ovo pišem, navodno jedina bliskoistiočna demokratska država Izrael nastavlja da satire palestinski narod, proširujući svoje teritorijalne pretenzije i na Liban, a sve to sa krajnje fašističkim objašnjenjima – o iskonskom, starozavetnom pravu na određenu teritoriju, o državnim razlozima.

Ali, fašizam nije samo negde tamo, a nije ni davno pobeđeni bauk istorije. Fašizam je stvarnost danas i ovde i zato, a i zbog sopstvene profesije, osećam dužnost da ostanem precizna prilikom korišćenja koncepta fašizma. Nije sve fašizam, ali neke tendencije jesu fašistoidne.

A te tendencije su dalja militarizacija Srbije kroz suludu ideju o dvoipomesečnom vojnom roku, kroz suludo mnogo uloženih para u naoružanje i izvoz oružja toj istoj bliskoistočnoj demokratiji koja ga dalje koristu u genocidnom satiranju palestinskog naroda, kroz postojanje uličnih falangi koje su tu da rasteruju studente i druge demonstrante kad zatreba, kroz politička hapšenja i – kroz narativ da decu treba praviti iz državnog razloga.  Da bi ona odrasla i živela ovu stvarnost.

I nije važno jesu li iza svega toga lični interesi i svesrdni pokušaji da se još malo istraje na tim pozicijama upakovani u nacionalizam kao jednu finu i korisnu stislku figuru, ili su ove fašistoidne tendencije zaista strateško usmerenje ove države. Nije važno jer svejedno svi mi i neka buduća deca, naša ili bilo koja, žive te posledice.

I zato ništa od toga ne smemo da dozvolimo, čak ni kao nehajno izrečenu glupost Milice Razmnožnice.  Jer je fašizam – fašizam. I onda kad je nehajan.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: