Porođaj na frontu i u Frontu: Još jednom o nasilju na porođaju

U životu svake feministkinje desi se pitanje – a kada si postala feministkinja? Nekad nas pitaju ljudi oko nas, nekad pokušavamo same da lociramo kada smo postale svesne da je feminizam postao eksplanatorni okvir za svet koji nas okružuje. Ja sam u nekom trenutku srednje škole shvatila da u svemu onome što čitam fali… nešto.

Kada sam u trećoj ili četvrtoj godini gimnazije upoznala feministkinje, tačnije istoričarke koje su pisale o partizankama i jugoslovenskim feministkinjama, shvatila sam šta mi je falilo u teoriji koju sam dotad čitala – žene. Srećna okolnost bilo je i to što su ove žene bile naučnice i kao takve idealne da se sa njima identifikujem.

Najličnije i najpolitičkije

Verovatno me je taj splet životnih okolnosti i, danas bih rekla, privilegija da upoznam ove žene, usmerio još i više na nauku, pa sam kao tek pridošla studentkinja sociologije odmah želela da učestvujem u svemu što ima veze sa naukom i istraživanjima. Tako sam se uključila u veliko istraživanje koje se zvalo Kultura rađanja. Istraživanje je obuhvatalo samo žene iz čitave Srbije i to žene koje su bile majke.

U centru pažnje bila su iskustva trudnoće, porođaja, ali i života žena u njihovim porodicama, iskustva nasilja, politički stavovi i vrednosne orijentacije itd. Sedam godina nakon učešća u tom istraživanju, koje se desilo u periodu kada sam još uvek bila nesnađena brucoškinja, uverena sam da je upravo ovo istraživanje imalo formativni uticaj na moj život i da je to jedan od ključnih razloga zašto se bavim svim ovim pitanjima akademski i aktivistički danas. Istraživanje Kultura rađanja me je prvi put suočilo sa rasprostranjenošću problema koji jeste imao ime, ali se o tome šaputalo. Reč je o nasilju nad ženama tokom porođaja.

Čudni su trenuci osvešćivanja toga da određeno dešavanje nije incident nego društveni problem. Možda sam tada po prvi put shvatila da je iskustvo koje je moje mama imala kada je rađala mene i koje je delila tek sporadično, nikada detaljno, zapravo deo šireg iskustva žena i da je kao takvo transgeneracijsko. Danas sa osmehom svi govorimo o tome kako sam ja rođena ,,naopako” i kako sam im svima zbog toga napravila problem, a na kraju ostala baš takva naopaka, ali uprkos tome ne zaboravljam maminu uznemirenost kada smo godinama kasnije zajedno slučajno srele pedijatrijsku sestru na koju je tih davnih dana nažalost bila upućena i koja ju je zlostavljala. Dobro pamtim strah u maminim očima i stisak ruke.

Najlepši dan u životu i razumevanje bez reči

Tako je svim ženama, kaže moja mama. Tako opisuje svoja iskustva porođaja, tako se referiše na ono što preživljavaju druge žene u porođajnim salama. Bez mnogo reči se razumela i sa mojom sestrom od tetke koja se skoro dve decenije nakon nje porodila u istom, kragujevačkom porodilištu.

Ja sam mogla da ih posmatram sa strane i da samo naslućujem da iza malo reči i pogleda stoji nešto mnogo dublje. Ja nisam majka i nisam upoznata sa tajnom rađanja; ali ja prepoznajem traumu i onda kada je neizgovorena. Sestra je iz porodilišta izašla u standardnom roku, a onda se vratila u bolnicu kako bi joj tamo uradili reviziju materice zbog zaostale posteljice. To su joj uradili bez anestezije, ,,na živo”. Dugo se oporavljala nakon toga, ne samo fizički. Tako je svim ženama, kažu obe.

Periodično društvene mreže budu ispunjene iskustvima žena tog ,,najlepšeg dana u životu”. Žene opisuju poniženja koja prate čitavu trudnoću, porođaj, postporođajni period, ali i nasilje koje se pojavljuje u svakoj od ovih faza.

Opisuju kako su smišljale strategije preživljavanja tog najlepšeg dana, u rasponu od potkupljivanja medicinskog osobolja, preko pronalaska ,,veze” u bolničkoj upravi, do kombinovanja privatnog i državnog zdravstva. Trudnice dele iskustva o tome koji ginekolog-akušer radi u državnom porodilištu, ali istovremeno ima i privatnu praksu; u privatnoj praksi prate trudnoću i ostavljaju na hiljade evra da bi se kasnije porodile ,,državno”, kod istog lekara, koji će osigurati da tamo dobiju tretman dostojan čoveka.

One koje to mogu da priušte odlaze u privatna porodilišta. Ne jer su razmažene, kako se često kaže, ne jer žele kavijar za prvi obrok nakon porođaja, već zato što ne žele sve ono što prati porođaj u državnim bolnicama koja plaćamo svi mi.

Šta se desi kada nemaju ,,vezu” ili ne biraju ovu ,,privatno u državnom” varijantu? Dese se uvrede i poniženja, ostavljanje da satima leže gole i same u neizdrživim bolovima dok se menjaju smene lekara i pomoćnog osoblja, dese se nazivanja pogrdnim imenima od strane lekara i medicinskog osoblja, dese se udarci, invazivne procedure koje im niko nije objasnio šta su ili ih nedajbože pitao za dozvolu, desi se epiziotomija, sečenje i ušivanje bez anestezije, desi se da, iako je epidural zakonski zagarantovan, ne mogu da ga dobiju ako unapred nisu platile, dese se naskakanje na stomak, nasilno izvlačenje bebe… i kad se ovako sve naređa, ništa od ovoga se ne dešava tek tako i slučajno. Ništa nije incident koji je tek tako zadesio jednu ženu.

Upravo je stvar u tome da je žensko telo viđeno kao društveni resurs i da ove prakse služe disciplinovanju žena i pokazivanju ženama gde im je mesto. Žene odlazak na porođaj opisuju kao odlazak u rat (ne odlaze u Narodni front, nego na front, kako kažu) Sve je ovo deo iskustva ne samo većine žena, nego i ginekologa i akušera koji ovo vide kao normalnost.

Samo kad je živo i zdravo

Tačno je da problem nasilja na porođaju predstavlja relativno novu temu i u medicinskim studijama u poslednjih dvadesetak godina. Naši ginekolozi i akušeri najčešće ne priznaju da postoji problem, iako postoje krivične prijave protiv njihovih kolega i more iskustava koje žene dele sada već javno.

Priznanje da problem postoji košta i ovo čak nije ni metafora. Medicinski radnici se često međusobno štite, znajući da ni njima savest nije najčistija. Zato je lakše kriti se iza parole da je porođaj rizična i nepredvidljiva stvar, da žene samo ne razumeju da medicinsko osoblje želi da im pomogne… ali žene savršeno razumeju jezik poniženja i nasilja. Sa tim se suočavaju svuda i nema ničeg normalnog ili poželjnog u nasilju.

Nedavno su se pojavile i političke inicijative koje su usmerene na pepoznavanje i borbu protiv ovog problema. Formirana je globalna aktivistička mreža Human Rights in Childbirth, a Evropski sud je u nekoliko presuda potvrdio da nasilje nad ženama na porođaju nije mit.

Početkom godine se više žena javilo sa iskustvom nasilja koje je rezultovalo i smrću bebe nakon porođaja kod istog lekara u Sremskoj Mitrovici. Kao po običaju, žene rade mnogo toga da traume učine vidljivim, ne samo iz želje da dobiju sopstvenu pravdu (vrlo brzo se pomire da to nije moguće), već da problem uopšte učine vidljivim. Tradicionalna norma kaže da posle porođaja treba zaboraviti sve i okrenuti se sreći zbog rođenja deteta. U realnosti, mnoge žene donose odluku da više nikad ne prođu kroz sve ove nasilne i ponižavajuće prakse i da ostanu na jednom detetu. Beba sa sobom donosi radost, ali ne i amneziju.

Žene su sa Venere, muškarci su… neupućeni

Ženska solidarnost, neformalni feministički kolekitv kom ja pripadam, organizovao je protest protiv nasilja na porođaju početkom ove godine, nakon talasa svedočanstava žena o tome šta čini ,,normalan” porođaj u Srbiji. Protest se zvao Bolnica, a ne klanica i tada smo se pitale da li je naziv suviše radikalan. Nije bio, tačno je opisivao ono što su žene nama govorile – kao da su parče mesa prema kom se odnose bez trunke empatije.

Profesorka Nada Sekulić koja je 2017. godine radila istraživanje Kultura rađanja nekoliko godina kasnije je postala moja mentorka na doktorskim studijama i profesorka sa kojom najviše radim. Zajedno smo došle na ideju o skupu o nasilju nad ženama na porođaju i društvenom statusu trudnica i porodilja koji će se održati 15. juna na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sa željom da ukažemo na ogromnu rasprostranjenost ovog problema sa jedne strane i značaj koji ima za sve žene, a posebno za one koje jesu ili žele da budu majke.

Tim povodom sam radila istraživanje o iskustvu porođaja i postpartuma i poslednjih nedelja sam imala intenzivne intervjue sa ženama koje su mi govorile o tome šta su preživele u porodilištima. Priče su na kraju vrlo slične i od nekih me je boleo stomak. Jedna ispitanica koja je prošla kroz postporođajnu depresiju i pokušaj samoubistva u tom periodu, vrlo jasno je naglasila da bi sve bilo drugačije da je njeno iskustvo u porodilištu bilo drugačije. Ali nije, tamo su je zlostavljali. Druge su opisivale kako su se osećale usamljeno i kao da ne mogu ni sa kim da podele šta im se sve desilo. Sve one su mi rekle da sa mnom razgovaraju zbog svojih ćerkica i nekih novih generacija devojčica – jer žele da njih sačeka bolje.

Istovremeno sam više puta razgovarala i sa nekim drugovima i poznanicima o tome na čemu trenutno radim. Sve su to pametni i zapravo dosta osvešćeni muškarci. Nijedan od njih nije znao da je nasilje na porođaju ono sa čim se suočava najveći broj žena. Nijedan nije rekao ,,kako je moja baba, danas su žene razmažene”, ali nije ni znao šta se sve desi nakon što ženi krenu kontrakcije. Nijedan nije ni pitao žene oko sebe šta se desilo i kako se ,,provela” u porodilištu.

Ne krivim muškarce, ne mislim da su zbog toga loši, samo ne mogu do kraja da shvatim kako je to moguće. Ono u šta sam sigurna je da ništa ne može da bude drugačije ako neko ne želi da čuje o toliko velikom delu ženskog života i iskustva poput porođaja. Na kraju uvek sledi pitanje zašto se feministkinje bave i ovim. Nas tišina koja prati nasilje žulja. Mi na kraju vičemo za neke druge žene.

Ja bih zapravo volela da nekad ne moramo sve same i da nekad zapravo čujemo uvažavanje sa druge strane. Budite ljuti sa nama. Budite ljudi jer žene rođenje deteta vide kao odlazak u rat. Budite ljuti jer nema elementarnog poštovanja i empatije u najoseltjivijem trenutku života jedne žene. Barem probajte. Jer kada neko od nas nije ljut zato što se nepravde dešavaju drugima, žene i deca umiru.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: