Žene govore, fakulteti ćute na nasilje

Da li ste ikada rekli nekoj feministkinji da preteruje?

U kojim situacijama se to dešavalo?

U poslednjih nekoliko godina, od kako je feminizam u centru onoga čime se bavim, mnogo puta sam čula baš to, da preterujemo. Bilo je i nekih varijacija na temu – da delimo narod, da treba da podržimo već postojeće borbe koje su opšte, a ne partikularne kao što su pitanja ženskih prava, da sada postoji nešto važnije i veće od toga, a mi odvraćamo pažnju javnosti… nastavite niz sami, sigurna sam da razumete logiku. Do kraja februara prošle godine, u javnosti je bilo vidljivo barem osam slučajeva femicida. Poslednji u nizu bilo je ubistvo dvogodišnje devojčice. Ubio ju je njen otac.

Nakon tog femicida, organizovale smo protest ispred Vlade Republike Srbije. Intimno mi nikad nije bilo teže zbog čitavog niza razloga – ubistvo još jedne devojčice je svakako centralni razlog jer ništa neće vratiti te žene i decu – ali između ostalog i zbog talasa negativnih reakcija na taj protest. Takve reakcije nisu bile dominantne, ali kada ste u organizaciji protesta, ponekad dobijete tunelski vid i takve stvari vas pogađaju više. Te da lešinarimo nad mrtvim detetom zarad neke svoje mračne feminističke agende, te da ima važnijih stvari tada, te da delimo narod onda kada postoje mnogo važniji problemi.

Ništa o nama bez nas, ali…ko bi uopšte umesto nas?

Šta je važnije od toga da smo žive i slobodne? Taj protest je bio posvećen nevidljivosti, a jezivoj rasprostranjenosti femicida i nasilja nad ženama, mada – i jedna je previše. Ali zapravo iste ove stvari čujemo čime god da se bavimo, a tiče se žena. Isto smo čule i kada smo organizovale proteste ispred Informera, nakon objavljivanja intervjua sa serijskim silovateljem; isto je bilo i kada smo organizovale protest protiv nasilja na porođaju, i uopšte, nad trudnicama i porodiljama.

Neposredni povodi naših protesta se menjaju, iako mi znamo da su svi oni međusobno povezani i da su rezultata patrijarhalnog vlasništva nad ženskim telom, u kojoj god ono funkciji i društvenoj ulozi bilo.

Zarad malog misaonog eskperimenta, možete li da zamislite kada bi bilo idealno vreme da žene govore o sebi? Kakvo bi to vreme bilo? Zaista se često to pitam. Ne pada mi ništa na pamet, a ni ne mora; nakon nekoga vremena bavljenja ovim, naučite da pravite razliku između kometara datih u dobroj veri i onih drugih. Nema zaista ničeg dobronamernog u tome, pa ni promišljenog. Ne samo da feministkinje ne dele narod, naciju ili neku treću kategoriju, već smo zapravo jedine koje se obraćaju svima.

Mi se ne borimo za žene koje su na strani vlasti ili opozicije; borimo se za žene kao takve, čak i onda kada one odbijaju feminizam jer će, slagale se ili ne, imati koristi od borbe protiv nasilja i za slobodu žena uopšte. Mi se ne obraćamo samo opozicionim političarima. Zakone nažalost donose svi zajedno. Istovremeno, nasilnika ima svuda i oni nisu vezani samo za ovu ili onu političku opciju. Nasilnika ima u svim slojevima i profesijama. Žrtva može biti bilo koja žena. Eto, toliko je i kompleksno i jednostavno istovremeno – ne delimo nego ujedinjujemo u borbi za žene, a protiv nasilja.

Ko bi pamtio kad žene ne bi pamtile?

Dodatno, empirija iznova pokazuje da kada se žene ne bore za sebe, to u stvari niko drugi ni ne radi. Prevrtali očima ili ne, osnovna teza Drugog pola, kapitalnog dela francuske feministkinje i filozofkinje Simon de Bovoar, bila je da je muškarac standard, naš generički okvir za posmatranje stvarnosti; žena je ono drugo, posebno u odnosu na muškarca, kao takvo nevidljivo. Kada se odmaknemo od teorije i vratimo se na slučaj Srbije, videćemo da se ovde ženama niko ne bavi osim… drugih žena.

I ne samo da se jedino žene bave problemima koje pogađaju žene, već samo žene i pamte – jer su ti problemi neretko imali ime i prezime. Jedan od takvih problema je i uskoro novi dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Slaviša Orlović.

Nevidljiva istorija, nevidljiva borba

Najveći deo ženske istorije je nevidljiv. Ako ste žena, do kraja srednje škole ćete, posredstvom časova književnosti, istorije, biologije, znati daleko više o vojskovođama, erektilnoj (dis)funkciji muškaraca, zašto je neki Nemanjić ubio brata ili oca, nego o tome gde je polovina univerzuma kojoj pripadate bila. Žene su najčešće bezimene Hasanaginice i objekti istorije; muškarci su oni koji tu istoriju pišu.

I ne samo da je pišu, nego je nevažno šta su sve oni osim što su subjekti istorije. Ako su proglašeni vizionarima, osvajačima, ljudima koji vode u budućnost, zar je važno kakva je njihova prošlost? Još važnije – zar je bitno kakvi su u toj prošlosti bili prema objektima istorije? Reći ćete da preterujem, znam. Odgovoriću da nisam ni počela.

Redovni profesor Fakulteta političkih nauka, rado viđen gost u različitim medijima kao tzv. ,,opinion-maker” i komentator i – optužen za seksualno nasilje nad studentkinjom 2014. godine. Sve je to uskoro novi dekan Fakulteta političkih nauka. Kada naređate sve ove uloge jedna do druge tako da ova sitna činjenica bude na kraju, umorite se od čitanja i kažete da nije ni važno. Bilo je to pre desetak godina, bilo je jednom, nikada nije procesuirano do kraja… što bi ta jedna mala zagrada tako blistave karijere mislećeg čoveka, dela intelektualne elite, uticala na dalji tok njegovog života. Desi se, omaklo se, nije znao.

Zar opet radi isto?

Osim što jeste znao. Seksualno nasilje na fakultetima je toliko izraženo da je, paradoksalno, nevidljivo. U samom je tkivu visokog obrazovanja, dobrim delom zato što je obrazovno polje toliko dugo bilo nedostupno ženama.

Neformalno, žene još uvek trpe diskriminaciju na svim nivoima obrazovanja i vrlo rano poveruju i usvoje ideju da su manje vredne od svojih muških kolega. Priča o seksualnom nasilju na fakultetima u Srbiji se reaktuelizuje na svakih nekoliko meseci i često se pojavljuju ista imena, iz godine u godinu. Duge karijere – profesora i nasilnika.

Tako ni karijera Slaviše Orlovića nije započeta te 2014. kada je jedna studentkinja master studija ovog fakulteta odlučila da ga prijavi. Orlović, tada jedan od prodekana aktuelne uprave fakulteta, zaključao je jednu studentkinju u svojoj kancelariji i uznemiravao, ali je na prave zidove naišla kasnije. Kako tvrde iz uprave, on nikada nije zvanično smenjen sa svoje pozicije zbog seksualnog nasilja, već zbog neslaganja sa ostalim članovima tima. Što je tada gorelo, ako ne zbog ovoga? Oko čega se još nisu slagali, ili su se oko nasilja slagali? Šta je bilo važnije od zlostavljačkih preferencija?

Iskustvo rada na ovom polju mi kaže da nijedan muškarac koji zlostavlja žene ,,ne staje” kod svoje prve žrtve. Reći ćete da preterujem. Reći ću da nisam ni zagrebala površinu. Reaktuelizacija ove teme u medijima donela je i nove-stare ispovesti o iskustvima iz Orlovićevog kabineta, sa konsultacija i hodnika.

Sve je istina za Orlovića, mene je progonio po hodnicima i pozivao u kabinet, bežala sam od njega. Ali sam uspela da položim. Mojoj koleginici je rekao da nikada neće položiti na ispitu, već samo u kabinetu. Ja sam je savetovala da prijavi. Ona nije smela, već je otišla u inostranstvo, prenela ispite koje je mogla i završila faks negde daleko.

Kao svoju skrivenu traumu iz 2010. godine podeliću sa Vama sledeće. Zaključao je kabinet, dodirivao me i mazio po rukama, prikriveno ucenjivao, da eto, ako sam ,,pametna” mogu sve da imam. I master, i posao i sjajnu budućnost. Kako se sve više pribijao, tako sam ja počela da vrištim, a on me je ućutkivao…. Ispit sam polagala kod prof. Stojiljkovića kome sam sve ispričala. Rekao je samo ,,O moj Bože, zar opet radi isto?!”

Sve ovo za Orlovića je tačno, to svi na Fakultetu znaju. Ja sam imala lično iskustvo sa njim pre 25 godina, dok je bio asistent… Kad smo ušli u kabinet, zaključao je vrata i prišao mi sa leđa, dok sam ja po stolu tražila skripte. Jedva sam uspela da se odbranim i pobegnem. On se za mnom smejao. Profesoru nisam smela od straha da kažem jer delovalo i tada kao da svi znaju. Mesecima me je proganjao po hodnicima, dobacivao da ću morati da dođem kod njega na ispit i smejao se.

Takav je Orlović, takvi smo mi

Nema dovoljno prostora za sve ispovesti koje smo dobile prethodnih dana, a u vezi sa ,,iskustvima” sa Slavišom Orlovićem. Zašto nisu prijavile, pitaće neko. Zato što su, paradoksalno, svi već znali, i pripisivali su to šarmu, karakteru, bezazlenim šalama, želeći da opravdaju sebe i svoj kukavičluk. Studentkinje su bile hrabrije; one su međusobno, trangeneracijski, delile svoja iskustva i upozoravale one koje tek dolaze. Njegovo nasilje nije bilo nevidljivo već su svi okretali glavu na drugu stranu; devojke to nisu radile već su jedna drugu štitile onako kako se to moglo u sistemu koji ženama ne veruje.

Mnogo godina kasnije, Slaviša Orlović je, uprkos jednoj zvaničnoj i mnogim nezvaničnim prijavama, dogurao do mesta dekana. Preguraće i ovo malo ljuljanja tla pod nogama verovatno i nastaviće dalje sa svojom karijerom… jer su zlostavljanja zagrada na ovom blistavom putu, zar ne?

Međutim, čak ni to neće ubediti one koji kažu da preterujemo da ipak nije tako, da je mit da prijave žena utiču na ugled muškaraca. Oni nastavljaju linearno uprkos svemu što rade i nije ih sramota; žene iznova moraju da nalaze strategije preživljavanja i prevazilaženja nečega za šta su ih ubedili da je njihova sramota. A nije. Sramota je nasilnika i njegovih saučesnika. Sramota je i što će na kraju Orlović biti taj koji će odlučivati o svakoj potencijalnoj prijavi za seksualno nasilje na fakultetu, jer mu pozicija dekana to omogućava.

Njena zemlja

Kada smo razgovarali o nazivu kolumne, neko vreme sam insistirala da se zove Njena zemlja, kao omaž romanu Šarlot Perkins Gilman. Ova devetnaestovekovna američka sociološkinja, feministkinja, spisateljica, napisala je roman-feminističku utopiju o, ne svetu žena, već ženskom svetu – bez nasilja, bez hijerarhija, bez ratova. Složili smo se da je možda opskurna referenca, nedovoljno poznata, ali koristim priliku da je spomenem sada jer od uronjenosti u bedu svakodnevice, ne stižemo da mislimo o tome da je drugačiji svet moguć. Ta feministička utopija nije cilj i možda nije ni moguća, ali je pravac.

Taj pravac zadaju žene. Zadaju ga studentkinje Fakulteta političkih nauka i svih drugih fakulteta koje ovih dana iznova kopaju po svojim ranama i traumama, sa željom da upozore neke druge devojke. Zadaju ga studentkinje koje će danas organizovati protest protiv dolazećeg dekana, optuženog za seksualno nasilje. Petak je i one će protestovati, a potom će se u ponedeljak vratiti da polažu ispite – sasvim moguće i kod njega.

Kolumna je na kraju dobila ime koje je omaž jednom od mojih omiljenih citata Roze Luksemburg. Takav je život, i takvog ga treba uzeti: hrabro, ne malodušno, i sa smeškom – uprkos svemu, pisala je Roza Luksemurg iz zatvora u kom će je ubrzo nakon ovoga i ubiti nemački proto-nacisti zbog njene vere u revoluciju i da je drugačiji svet ne samo moguć, već i nužan. I ove studentkinje će uprkos svemu što znaju o svom fakultetu, istoriji ovog profesora, pa i čitavoj našoj državi, danas protestovati jer biraju hrabrost pre nego malodušnost. I danas ništa nije važnije od toga.

Feminizam još nikada nije vladao i možda bismo mogli da oslušnemo šta ima da ponudi. Možda je vreme da svi zajedno preterujemo sa hrabrošću u suočavanju sa moćnicima. Na svim nivoima.