Protest osuđen na propast

Ne klizi baš s jezika kao „Rio Tinto mrš iz Srbije“, a još ima i duple navodnike kada ga ovako citiraš, sačuvaj Bože i pravopiše matiče šrpske. Na samom protestu je, ruku na srce, bilo transparenata sa direktnim porukama kontra Rio Tinta, da ne bismo baš zaboravili zbog čega je sve ovo uopšte počelo… Mada, počelo je zbog nečeg još većeg i starijeg, moglo bi se reći zbog pada Berlinskog zida još daleke 1989.

Kako je počelo a gde smo danas

Tranzicija ka privatizaciji koja je omogućila dolazak stranih kompanija, da ne kažemo investitora i otvorila im vrata da eksploatišu srpske resurse svih vrsta, ima svoju ideološku  pa posledično i pravnu osnovu.

Te zakone je neko morao doneti, i postarati se da se o tome ne priča puno u javnosti, koja ionako ne razume dalekosežne posledice takvih zakona, pa što bi se mučili narodni tribuni iz vlasti oko toga da to objašnjavaju i time zamarali ionako sluđene glave naroda? Takav je izgleda opšti konsenzus i vlasti i opozicije, jer ovi što su tada bili na vlasti i doneli te zakone su sada ili opozicija ili manje više uspešni privrednici, a ovi što su tada bili opozicija su sada vlast, a neki su i malo više uspešni privrednici – koji bi mogli i lepo da se ovajde od otvaranja rudnika, što da ne.

Da se tako vratimo današnjici, odnosno protestima protiv Rio Tinta, kompanije koja posluje u skladu sa svim zakonima republike Srbije, kako njena sveprisutna predstavnica Marijanti Babić voli da nas podseća. Ovaj najnoviji protest je održan ispred zgrade RTS-a, i možemo opravdano da se zapitamo zašto baš tu? Kako sada RTS, zar ne bismo mogli ispred neke policije ili ministarstva nadležnog za maltretiranje aktivista? Ili čak ispred zgrade Vlade, pa  ipak je ta Vlada tu zbog toga da ima narod protiv koga da se buni.

A ako baš hoćemo da udarimo u tešku kategoriju, pa uvek je tu Predsedništvo, a valjda je unutra kao u kućici za lutkice i taj Predsednik što se u sve meša kao majonez. Možda bi trebalo njemu pre da podviknemo kroz prozor nego nekom RTS-u sa sve Bujoševićem, mislim, ako stvarno hoćemo nešto da rešimo?

Zašto opet taj RTS

Ali ne, ponovo ćemo pred RTS. Ovakav izbor lokacije nosi sa sobom neke pretpostavke – pre svega, svrstava ga među proteste protiv „medijske slike“, koje su pokušavali već mnogi od Borisa Tadića do Borisa Malagurskog, sa sličnim odnosno nikakvim rezultatima.

Niti je RTS prva meta ako protestujemo protiv stranih kompanija koje bukvalno rovare po Srbiji, niti će se bilo šta u izveštavanju RTS-a promeniti protestom. Da stvar bude još natopljenija ironijom, RTS je čak o protestu izvestio u Dnevniku, što je primer uspešnog trolovanja kakav bi se mogao izučavati na nekim onlajn marketing kursevima za koje ti Istok Pavlović uzme hiljadu evra.

Taj, svesni ili podsvesni, medijski fokus protesta ne čudi kada znamo da je organizacija iza njega zvana Eko straža, nastala kao stranica na Fejzbuku od strane nekolicine entuzijastičnih aktivista iz poludokone beogradske srednje klase. Dakle, pre svega kao oglasna tabla za donekleistomišljenike,  pojačivač poruke, simulator aktivizma kao i sve druge „društveno svesne“ fejzbuk stranice, onlajn peticije i ostali virtuelni virtue signali.

Ma koliko aktivni bili autori stranice, a mora se reći da se ljudi makar cimaju – njihovi pratioci su po prirodi stvari ljudi koji vole da bleje na fejzbuku. Dakle, ne baš revolucionarni materijal.

Zato takva masa, kada se jednom našla na ulici jer ipak je svima jasno da je dogorelo do nokata, nije baš umela da se artikuliše drugačije nego u nečemu bar donekle poznatom – i okrenula se ka televiziji, dakle ka tome kako se medijski prikazuje  sam protest, a sadržinski navodno ka tome kako se tretiraju aktivisti, dakle opet ka samom protestu. Sve ovo deluje neodoljivo narcisoidno: protest je protiv toga kako prikazuju  nas koji protestujemo, u najboljem slučaju kako se prema nama organi vlasti ponašaju.

Neozbiljan protest na najozbiljniju temu

Ali u svemu tome kao da iznad protestujućih glava proleće činjenica da je u srži svog tog bunta možda i najveća kriza koju proživljava moderno srpsko društvo, bez Kosova i Metohije. I zato sve to deluje nekako neozbiljno, internetaški i beznadežno srednjeklasno, tačnije, podseća sve više i sve neumitnije na svaki „aktivistički“ to jest tobože „apolitički“ protest po Beogradu poslednjih godina, sa časnim izuzetkom šibanja ispred Skupštine tokom i zbog karantina 2020.

Ovakva možda malo surova kritika protesta za nešto iza čega svi (treba da) stojimo je neophodna, jer može da osvetli zašto deluje da će, ako se stvari nastave ovako, i ovi protesti protiv Rio Tinta neumitno da završe u propasti kao i brojni „građanski“ protesti pre njih.

Određena ležernost onih koji bi da se protestima i šetnjama bore protiv nečega što je – ne zavaravajmo se – sama suština aktuelnog svetskog sistema kapitalizma, ovde u lokalnoj manifestaciji pod brendom Rio Tinto, je višestruko potvrđena, a poslednji i možda najjači primer te beslovesnosti je tužna činjenica da se za ovaj protest najviše čulo u javnosti baš iz jednog posredno medijskog razloga – pošto je pomeren za jedan dan zbog Bajaginog koncerta.

Gledajmo na ovo pozitivno: kakva je Bajaga institucija u stvari, kada je nekima važniji od borbe za očuvanu prirodu i budućnost Srbije! Da ga poživi bog dobri, samo nek nastavi tako.

Ali kako ćemo da nastavimo mi ostale neBajage sutradan, kada se probudimo posle koncerta i opsetimo da se valja boriti da bi bilo čistog vazduha za neki novi Bajagin koncert na otvorenom, a i čiste vode jer ne može se baš uvek u ToiToi, a i Boro Čorbo je eto umro i izgleda da će nam ostati samo đubre do kraja, širom Srbije?

I šta ćemo sad?

I onda nam kažu da dođemo ispred RTS-a, ej ispred javnog servisa koji je u stvari samo sve slabije oruđe u rukama onog ko se zatekne na vlasti da sprovodi interese globalne i lokalne kapitalističke elite, da se tu lepo izviždimo i podignemo visoko ruke i transparente, da bismo mogli da se mirno raziđemo posle, valjda uvereni da smo ispunili i preko svoje građanske dužnosti.

Hoćemo li nastaviti da se odazivamo i ako nas pozovu na neku blokadu pa pohapse neke od nas što blokiramo železničku stanicu ili auto-put da ne može da prođe Aca Lukas? Hoćemo li onda ponovo da protestujemo da puste te ljude? I tako u krug, ko je lud ne budi mu drug?

Ili ćemo možda konačno sastaviti mošnice na gomilu i uputiti protest na pravu adresu? Ako nas pozovu na Terazije, da iz mase vičemo i tražimo da krenemo, pa onda i da zaista krenemo u obilazak „institucija“ – kod Predsednika, do Vlade, u sedište Rio Tinta u Milutina Milankovića 1?

Ima ona već izlizana američka definicija ludila: pokušavati uporno istu stvar i očekivati drugačiji rezultat.  Ipak, pored (kolektivnog) ludila, mora da postoji neko racionalnije objašnjenje zašto svi protesti koji nisu stranački nego single issue aktivistički narodni pokreti završavaju u Srbiji bez izuzetka u tihom prdežu.

Možda je to zato što ih organizuju aktivisti, politički diletanti, što je doduše razumljivo jer ta borba se nigde ne uči osim na terenu, u vatri ulično-političke prakse. Ali ipak iritira, i još gore, ubija volju za pobunom to što se stalno prave veoma slične greške i gluposti. Oko lokacije, oko vremena, oko intenziteta, oko toga šta govornici pričaju i ko su, pa na kraju i oko formulisanja zahteva.

Takozvana Hanlanova oštrica je „zakon“ koji kaže da ne treba pripisivati zloj nameri ono što se može objasniti nekompetentošću, i ja sam naklonjen takvom tumačenju. Jer jedina preostala alternativa je ona kojoj je, plašim se, naklonjena većina, a to je da je priča prodata.

Da interesi Rio Tinta, koji se poklapaju sa interesima dobrog dela ljudi koji čine „državu“, kako plitku tako i onu dublju, uspešno buše svaki oblik organizovanja, usmeravajući ga u najlakši vid disperzije, dobro poznatu kolotečinu protestnih šetnji, parola i nenasilne konfrontacije.

Koliko je para u igri, to uopšte nije nemoguće.

Autor je scenarista, satiričar i urednik društvenih mreža Kompas-info.com

Pročitajte i: