Kuda plovi ovaj brod

Danas je tačno dve nedelje od kako su se tone betona srušile na sedamnaestoro ljudi koji su igrom mnoštva nesrećnih okolnosti bili pod nadstrešnicom Železničke stanice u Novom Sadu. Četrnaestoro njih više nikada neće stići nigde. 

U ove dve nedelje desilo se i svašta i ništa – Tramp je započeo novi krug ludila nakon pobede na američkim predsedničkim izborima; nastavili su se rat u Ukrajini i izraelsko satiranje pojasa Gaze; nijedan političar u Srbiji nije podneo ostavku nakon nesreće u Novom Sadu iako neko jeste uhapšen (aktivisti i oni koji su u pogrešnom trenutku bili na pogrešnom mestu); vlast je nastavila da manipuliše i da hirurški precizno pogađa kako da i ovaj događaj marginalizuje, opozicija da donosi odluke kao sa povezom preko očiju. Svi smo se zajedno, čini mi se, grčevito trudili da održimo svest o tome da se desilo masovno ubistvo, a da istovremeno nastavimo svoje svakodnevne živote.

Nova normalnost

Kroz nekoliko meseci navršiće se pet godina od proglašenja pandemije virusa Covid19. Meseci zatvorenosti bili su propraćeni beskrajnim teoretisanjem o ,,novoj normalnosti” na koju treba da se naviknemo, na kombinaciju fizičke izolacije sa jedne strane i beskrajne digitalne dostupnosti sa druge. Mnoštvo interakcija, informacija, preplavljenost sadržajima, ali bez istinskog udubljivanja ili promišljanja šta nam se dešava. 

Pandemija virusa korona završena je pre nekog vremena, ali ne znam je li to ,,novo normalno” prestalo da postoji ili smo navikli da živimo u vremenima u kojim se na planetarnom niovu dešavaju tektonske promene i smena imperija, dok na lokalnom brojimo mrtve kao posledice različitih tragedija. Možda je nova normalnost to što Novi Sad nije dobio odgovor na pitanje ko je odgovoran za smrt četrnaestoro ljudi, ali jeste novogodišnju rasvetu. Nisu pohapšeni odgovorni za ubistva, ali jesmo preplavljeni reklamama o popustima povodom nadolazećeg crnog petka – kao da onaj od pre dve nedelje nije bio dovoljno crn. 

Što više sadržaja, interakcija, popusta, spektakla koji će prigušiti krike i užasne slike koje dolaze iz spoljnog sveta, van naših mehura, krugova, algoritama. Tu su da našminkaju smrt, patnju, razaranje, da održe privid normalnosti tamo gde baš ništa nije i ne može da bude normlano. Ili je i ovo to novo normalno, potpuno razvezano od realnosti koju živimo, pod razrušenim fasadama novogodišnje euforije i slavlja, dok nas okružuju razrušene nadstrešnice?

Lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma, zaključio je Mark Fišer. 

Lakše je zamisliti kako nam tone betona padaju na glavu nego kako konzumerističkim besmislom ispunjavamo hororičnu stvarnost oko sebe.

Stara pitanja

Istovremeno, dok se svet oko nas raspada (nekada ne čak ni metaforički, nego i bukvalno), oni koji bi zapravo trebalo da imaju odgovore na pitanja – šta dalje – koji su odabrali da pronalaze odgovore na ta pitanja bavljenjem parlamentarnom politikom u Srbiji, ne nude ništa osim beskrajnih tirada o pojmovima potpuno ispražnjenim od značenja. Upitan o strategiji opozicije nakon dešavanja u Novom Sadu, Dragan Đilas je pre koji dan govorio o tome da će se protiv SNS mašinerije boriti – istinom. 

Intervju se odigrao nakon, reklo bi se, razočaravajućeg protesta u Beogradu koji je sa srede pomeren na ponedeljak (nakon reakcija javnosti), koji nije bio najavljen kao šetnja, ali se šetalo, na kom opozicija nije predala zahteve koji su na prethodnom protestu u Novom Sadu već postavljeni i koji je završen u rekordnom roku. Protest je praktično – odrađen. Onako kako svi odrađujemo neke dosadne zadatke na poslu kad nema ko drugi ili kad se to od nas očekuje, kad bismo da zadovoljimo formu bez zalaženja u suštinu. 

Razrušena fasada otpora

U tom intervjuu koji se desio nakon protesta koji je odrađen jer je trebalo čekirati različite odrednice koje se asociraju sa otporom, lider najveće opozicione stranke još jednom nije mogao da izdrži nijedno pitanje koje je iole impliciralo kritiku opozicionog političkog delovanja. Ne volim frazu o podeljenom društvu jer je društvo uvek klasno podeljeno, ali je vlast Srpske napredne stranke u poslednjih dvanaest godina zaista udarila klin u određenu barem simboličku podelu među ljudima – jesi li ili nisi njihov. U takvoj atmosferi, a podstaknuti kapitalističkim načinom poslovanja, mediji nisu prosto informativni servisi, već su glasnogovornici vlasti ili opozicije. Drugim rečima, zaista ćete retko čuti kritiku barem nekog dela opozicije na medijima koji se vode kao opozicioni. Možemo govoriti o razrušenoj fasadi medijskih sloboda nekom drugom prilikom.

Međutim, to nije sprečilo lidera najveće opozicione stranke da na svako pitanje koje iole implicira kritiku njegovog političkog delovanja (kažem implicira, jer istinska kritika u ovakvoj podeli stvari uvek izostane) reaguje kao razjareno dete; da se ljuti, duri, odgovara tako da jasno stavlja do znanja da mu i novinari, i narod duguju bezgranično poverenje, ne zbog nekih istaknutih dela, već zato što u postojećoj konstelaciji on nije Vučić. To što pribegava identičnim strategijama (ne)odgovaranja na pitanja, dok zahteva od naroda da bude bolji i zahvalniji što opoziciji postoji, poslušniji, strpljiviji, nije ga sprečilo da protest od prethodne večeri proglasi pobedom pristojne Srbije. 

Redefinisanje simbola

Odavno mi nije bilo teže da mislim, pišem ili govorim o stvarima koje se dešavaju oko nas. Sreća u nesreći je što ništa od ovoga nije novo; proći će me, znam. Preplavljenost različitim osećanjima proteklih dana bila je delom posledica i jedne cimerske aktivnosti. Naime, najbolja drugarica sa kojom živim i ja često zajedno gledamo serije, filmove, dokumentarce – ništa novo i revolucionarno. Međutim, budući da delimo sfere interesovanja, prethodnih dana na tapetu su bili dokumentarci o sprezi između navijačkih grupa, ultradesničarskih grupa i državnih struktura. Neki od tih dokumentaraca snimljeni su pre više od decenije, ali su potpuno adekvatni i ne gube na aktuelnosti utoliko što su neke od tih ličnosti i dalje politički aktivne i suštinski donose odluke o našim životima. 

Generacija kojoj pripadam, ali i mnoge pre i posle nje istrajavaju sa iluzijom o petooktobarskom dešavanju naroda i ondašnjoj pobedi pristojnosti, bez mnogo preispitivanja različitih, kompleksnih faktora koji su zajedno doveli do, kako će se kasnije ispostaviti, prividne promene. Simboli su, međutim, važni za svakodnenvnu komunikaciju i političku mobilizaciju, pa ovih dana iznova mislim šta raditi i koliko je važno demistifikovati ideju o tome da su periodične ,,pobede pristojnosti”, odrađeni protesti i performativi koji su sami sebi svrha, dovoljni za dovođenje u pitanje samog režima, a kamoli nekih sistemskih faktora na kojim počiva. Protesti koji zavise od želje, volje ili toga da li je potencijalni organizator na slobodi nisu održivo rešenje, a igranje na kartu pristojnosti sa kriminalnim kartelom koji ima svoje ulične falange naprosto je smešno.

Često sam ovih dana čula kako je bilo kakvo kritikovanje opozicije jednako pristajanju na ovakvu vlast. Verovatno ne bi ni trebalo baviti se toliko deplasiranim argumentima, ali – ne postoji ništa na ovom svetu što je imuno na kritiku, a pod velom neke više svrhe. Umesto ideje o beskrajnim šetnjama kojim smo došetali do ove tačke danas i periodičnog performativnog obeležavanja zločina, možda bi trebalo razmišljati konačno o tome šta radimo u ovim intervalima između ,,nezapamćenih tragedija”, jer su oni sve kraći. Umesto ideja o štrajkovima glađu i besmislenim tiradama o borbi istinom i pristojnošću, raditi na izgradnji baze koja zapravo drži sve nas – radništvo. 

Ideja da sve mora da stane nakon masovnih ubistava u maju prošle godine jeste nešto što se gradi kroz rad na lokalu, na terenu sa radnicima, sa onima koji su zapravo ucenjeni, potlačeni, poniženi, a čije bi stupanje u generalni štrajk suštinski dovelo u pitanje ovaj režim. Pitanje je samo da li smo spremni da radimo na izgradnji otpora u stanjima ,,nove normalnosti”, ili isključivo na odrađivanje obeležavanja nečije smrti. 

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost