Časti akušera da te (ne) ujede: Zašto ženska solidarnost mora biti veća po pitanju porođaja

Najtužnije je što je to tačno. Ako se i neka porodilja žalila, to je uradila usmeno. Verovatno je kao jedna od mama, koja je javno progovorila, dobila odgovor: „navikni se na vrućinu“.

Većina porodilja je po završetku tretmana nedostojnog dolaska na svet dece u XXI veku srećna što joj je dete dobro i što će ona fizički neoštećena izaći iz bolnice. Na mentalnu štetu su žene već navikle kada su porođaji u pitanju i to većina doživljava kao neophodni stres, umesto kao jedan od najlepših trenutaka u životu.

Poklon i koverta za „dušo“ i „srce“ na porođaju

Tužno je da se malo koja odlučuje na bilo kakve formalne pritužbe (mada one polako postaju češće). Solidarnost je odavno izgubljena u ovom društvu. To što jedna žena preživi je izgleda (samo) njena stvar, nek se svaka naredna sama snađe za sebe. Žalbe se podnose samo ako se u najgorim slučajevima detetu nešto dogodi ili porodilja zadobije ozbiljne fizičke povrede. One koje se drznu da makar nešto javno kažu, u većini slučajeva žele da ostanu anonimne, kao da su bile svedok ratnog zločina, a ne nedostojnog porođaja.

Postoje i žene koje smatraju da je većina razmažena i da odlazak na porođaj nije odlazak u hotel sa pet zvezdica. Iz razgovora sa takvima uglavnom sam kasnije saznavao da je ginekolog od muža daleko pre porođaja dobio neki lepi sat i kovertu, a neretko i neki zlatni nakit. Još uvek u Srbiji većina ne razlikuje čast od korupcije. Na takvim porođajima, čak i kad dođe do komplikacija, porodiljama se babice i ginekolozi obraćaju sa: „dušo, srce moje, još malo, možeš ti to“. Takve porodilje dobiju i detaljno objašnjenje svake procedure pre nego što se na njima bude primenjena. Posle normalnog tretmana teško je shvatiti da nekome porođaj može biti psihofizička agonija.

Većina žena tvrdila mi je da je lično prisustvovala omalovažavanju i grubom odnosu akušera i babica prema romkinjama. Ne znam ni za jedan slučaj da je neko to prijavio. Odgovori su uglavnom: „ma, to nije moj problem, sa mnom su bili ok“ ili „nemam vremena da se time bavim, sad imam svoje dete o kome moram da brinem“ ili „sve se dobro završilo, dete joj je živo i zdravo“.

Mnoge misle da ima ko da isteruje pravdu u njihovo ime. Ja ću da objavim svoju priču na mrežama (najčešće anonimno), a tu su onda portal Bebac, Mame su zakon, i mnogi drugi koji će posle da iskoriste tu priču da zahtevaju bolje uslove. Bebac je uspeo da natera državu da krene u kupovinu novih uređaja za GAK Narodni front, mada će ostatak Srbije izgleda dobrano pričekati na svoje parče kolača. Daleko od Beograda, daleko od (srca) glasača.

Sve je isto, samo cena skače

Bilo bi nepravedno zapostaviti i one hrabre mame, koje su odlučile da se uhvate u koštac sa birokratijom i formalno pravno isteraju do kraja pravdu zarad svih budućih žena koje će posle njih leći na akušerski sto. Takvih primera ne znam mnogo (što ne znači da ih nema više), ali mi je jedan jako drag:

Prijateljica, koja je inače vrlo imućna, i koja bi sigurno mogla da sebi plati dostojan porođaj (kako to ružno zvuči da dostojni porođaj mora da se plati, ali nažalost mora), bila je u državnoj klinici na kontroli sredinom trudnoće. Lekarka joj je preporučila da bi bilo dobro da uradi i 4D ultrazvuk ploda. Na pitanje: „jel to nešto nije u redu sa bebom, dajte mi uput onda“ usledio je odgovor: „ne, ne, sve je u redu, ali uvek je bolje da se vidi i 4D snimak, ja ne mogu da vam dam uput jer nema komplikacija, ali možete to privatno da uradite, radim ja u jednoj klinici“. Ova hrabra mama je na to odgovorila: „Ne dolazi u obzir. Da nešto nije u redu vi biste mi dali uput za 4D ultrazvuk. Sigurno kao lekar nećete dozvoliti da se nešto desi mom detetu“.

Većina roditelja bi prihvatila savet i plaćala sve, i što treba i što ne treba. Normalno je da su na deci ljudi najranjiviji. Može da se štedi na sebi, ali ne i na detetu. Zdravstvena mafija to i te kako zna i još više zloupotrebljava. Tužno je samo što je i država saučesnik u tome, te je pre više od decenije legalizovala poklone lekarima, među kojima manjina svojom praksom kalja ugled većini poštenih.

Horor priče o nedostojnom porođaju slušam još od prošlog veka. Većina prijateljica i članica porodice koje su se porođale pričale su mi verbalnom omalovažavanju, a mnoge čak i o fizičkom nasilju koje su ili doživele ili gledale (previše puta sam čuo kako izgleda kada porodilji lupaju šamare da bi se smirila). Jedina promena od devedestih do danas je u ceni koju akušeri i klinike očekuju za ukazivanje dužnog poštovanja prema budućoj majci. Nekada je bilo dovoljno uz stvari za porodilju poneti na porođaj i flašu viskija i 100 maraka. Danas piće bez znatno deblje koverte ili poklona ne pije vodu. Nezvanične cene su od 1.000 do 2.000 evra, što u poklonima, što u kešu.

Postoji način kontrole, ali ga niko ne predlaže

Zvučaće grubo ovo što ću na kraju reći – ali samo od ženske solidarnosti zavisi da li će porođaj u ovoj zemlji postati dostojan ili ne. To jedino mogu uraditi žene koje konstantno i istrajno budu insistirale i tražile da se ispitaju procedure koje su na njima primenjene, kao i da se ispita način ophođenja lekara i medicinskih sestara prema njima tokom porođaja. I to ne samo u najdrastičnijim slučajevima poput Marice Mihajlović koja je izgubila dete. Naprotiv. I kad je dete živo i zdravo mora da se kaže ako su lekar ili babica bili nepristojni prema vama. Jer ako se ne kaže – šta će ih sprečiti da isti takvi budu i prema svakoj sledećoj porodilji. I budite sigurni da će biti, možda i još gori kada vide da im sve do sada prolazi bez odgovornosti.

Slučaj Marice Mihajlović je ozbiljno potresao akušersku struku. Mnogi su se javili da objašnjavaju kako žene moraju da shvate da porođaj sam po sebi jeste bolna procedura i da su oni sad obeležni kao glineni golubovi. Neki su ponudili rešenje u vidu pretporođajnih psiholoških kurseva, kako za porodilje, tako i za akušere. Javila se i ideja o prisustvu psihologa na porođaju. Neki su predlagali i da zaštitnik pacijenata treba redovno da dežura i obilazi porođajne sobe.

Međutim, niko nije predložio već uhodano rešenje susednih zemalja, poput Rumunije. Umesto da se porodilji između dve kontrakcije tutne u ruke da potpiše papir kojim oslobađa od odgovornosti lekara i medicinsko osloblje u vezi sa bilo kojom procedurom – trebalo bi da joj se ponudi papir po kome pristaje na audio-video snimanje porođaja, koji se u slučaju komplikacije može koristiti na sudu.

Nekome audio-video snimanje porođaja zvuči bolesno perverzno, ali kada postoji zakonska regulativa čuvanja i uništavanja tih snimaka, koji bi poput snimaka sa tehničkog pregleda automobila bila dostupni samo određenom broju ljudi u policiji ili pravosuđu – korupcija bi se svela na minimum, blizu nule. Nebitno bi bilo da li ste lekaru dali kovertu ili Roleks. Bio bi dužan da se prema vama ophodi profesionalno i sa dužnim poštovanjem. Morao bi da pazi na ton i svaku izgovorenu reč, jer se zapis snima i zvučno. Imao bi obavezu da vam objasni svaki svoj sledeći potez, a ne da vam poruči da „umuknete“ i da ga „pustite da radi“.

Porođaj je (nažlost) postao ženski problem

Ali, drage žene, u ovome vam neće pomoći država. Vlasti su se od 2000. godine promenile nekoliko puta, nikome nije palo na pamet da napravi zdravstveni sistem dostojan čoveka, a kamoli da posebno obrati pažnju na porodilje.

Čuveni direktor KBC Narodni front, poznat i po porađanju slonica u Beo zoo vrtu, mrtav-ladan je javno izjavio da su se „žene nekada porađale i u štalu“. Šta je time hteo da kaže, zaključite sami, ali u pitanju je lekar i rukovodilac najcenjenije porođajne ustanove u ovoj zemlji.

Dakle, morate same, nema druge. Neće vas ni muškarci razumeti jer oni ne mogu da zamisle, ne samo fizički osećaj, već emotivni strah od porođaja (koji je prirodan i normalan). Moraćete same da se izborite za ono što vam pripada. Ako ne zbog vas, onda zarad vaše dece. Znam mame koje su krajem devedestih imale nedostojan porođaj, a onda su njihove ćerke pre par godina prošle još gore.

Svima je jasno da se ništa nije promenilo za više od četvrt veka. Neće se ni promeniti sve dok ne zasučete rukave i obavite nešto što je nažalost samo ženski problem, iako bi trebalo da bude problem celog društva. Morate se ohrabriti i prijaviti svakog nedostojnog lekara, babicu, medicinskog tehničara… Kada se protiv nekog nakupi 10 prijava za manje od godinu dana, onda će i mediji moći da dignu dževu i traže od nadležnih da ispitaju šta se tu zbiva. U suprotnom, sve se svodi na rekla-kazala. Za nedostojnog lekara saznamo tek kad beba umre, a posle se klupko razmota i shvati se da ima na desetine žena prema kojima je bio neprofesionalan, ali ga nisu prijavile. Setile su se tek da su videle da je nekoj posle njih naškodio još gore. Ali, tada je kasno. Šteta je napravljena. Mora da se deluje odmah i sad. Vremena više nema. U suprotnom – dostojan porođaj će ostati samo za elitu, ili za višu srednju klasu koja će se odreći drugih stvari da bi uštedela za porođaj.

Svi ostali, kako se ko snađe. Neko ima muža koji „ume da podvikne lekaru“ (u ovoj zemlji je vazda strah bio okidač da se nešto uradi kako treba), neko poznaje nekog lekara ili sestru, neko će ići na sreću pa možda mu u smenu uleti lekar koji je dobar i kulturan…

Porođaj u XXI veku mora da bude jedan od najlepših dan u životu roditelja. Ovde to odavno nije. Borba za dostojan porođaj neće biti ni laka, ni kratka, ali mora da počne prvim korakom koji svi moraju da naprave, a ne samo pojedine hrabre mame. Voleo bih da kažem da postoji lakši put, da će država i društvo sami urediti sistem, ali neće. To nažalost jedino mogu da vam garantujem. Sve ostalo je neizvesno.

Autor je glavni urednik Kompas-info.com

Pročitajte i: