Harec: Netanjahu sebe poredi sa Čerčilom, a treba sa Miloševićem

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu voli sebe da poredi sa Vinstonom Čerčilom, ali priličnije je poređenje sa Slobodanom Miloševićem.

Naime, “njegova trajektorija više podseća” na onu koju je prošao srpski lider, ocenio je izraelski dnevnik Harec u sredu. 

Samopoređenja sa Čerčilom “nisu slučajnost,” jer Netanjahu je dete porodice istoričara i veoma je zagledan u sopstveni imidž i nasleđe.

Međutim, posle više od godine rata, smrti i raseljavanja, suočen je sa nalogom Međunarodnog krivičnog suda za hapšenje. To podseća na kraj Miloševića i njegovo privođenje odgovornosti za genocid u Bosni, nastavlja list.

Milošević i Netanjahu u početku nisu bili ekstremni

Ni Milošević, ni Netanjahu na početku nisu bili viđeni kao ekstremni političari.

Poput Miloševića, Netanjahu je cinično otvorio vrata i osnažio ultranacionalističke pokrete. Savez koji je iskovao i za koji je mislio da može da ga kontroliše na kraju se otrgao kontroli i gurnuo naciju u ambis.

I Netanjahu i Milošević su okrenuli leđa posleratnim principima svojih država, navodi Harec.

Kraj mamlačtiuta u Izraelu, bratsva i jedistva u Jugoslaviji

U slučaju Izraela, to je bio “mamlačtiut,” uprava u interesu cele nacije umesto interesa pojedinih grupa. U slučaju Jugoslavije, to je bilo “bratstvo i jedinstvo.”

Obojica su prepoznali moć koju mogu da dobiju eksploatacijom društvene napetosti za zavadu i vladanje, gurajući razne grupe u sukob.

Milošević se na početku distancirao od srpskih ekstremista, čak ih javno osuđujući, podseća liberalni izraelski dnevnik. 

Milošević: „Ludaci bacaju ljagu na ceo srpski narod“

Još 1995. je britanskom ambasadoru Ajvoru Robertsu rekao kako “ti ludaci bacaju ljagu na ceo srpski narod.”

Netanjahu se na sličan način ogradio od ultranacionalista. Svojevremeno se zakleo da nikada neće sklopiti savez sa provokativnim desničarom Itamarom Ben-Gvirom. 

Netanjahu: „Neću se ni fotografisati sa njima“

“Ne samo da sledbenike Kahane neću uvesti u vladu, neću se čak ni fotografisati sa njima,” rekao je.

Kada mu je pad popularnosti jedini put za ostanak ostavio kroz koaliciju sa Ben-Gvirom, pojavio se na izbornim plakatima nasmejan uz upravo Ben-Gvira.

Poput Miloševića, Netanjahu se menja pod domaćim pritiskom

Milošević je donekle popravio svoj status u međunarodnoj zajednici posle Dejtonskog mirovnog sporazuma za Bosnu i Hercegovinu.

Istovremeno je morao da se suoči sa rastućim izazovima u sopstvenoj kući. Kada su njegovi socijalisti upisali gubitke i na manjkavim izborima, ušao je u savezništvo sa snagama koje su zločinima na Kosovu izazvale intervenciju NATO 1999.

Netanjahu se u međuvremenu transformisao od šefa vlade u zaštitnika jevrejskog identiteta. U to vreme je izgovorio čuvenu kritiku liberalnih snaga u Izraelu, kako je “levica zaboravila šta znači biti Jevrej.”

Svi drugi su krivi

Milošević i Netanjahu dele umešnost u skretanju odgovornosti sa svoje vlasti ka svakom na vidiku: Na medije, opoziciju, disidente, zakonodavce, spoljne agitatore i muslimane.

Netanjahu je jasno izabrao da ne vidi milione Izraelaca koji su podržavali sporazume iz Osla i protestovali na ulicama. On ne vodi rat Izraela i Hamasa, nego svojih simpatizera protiv liberalnog društva, ocenjuje Harec.

Bez obzira je li nacionalizam, bilo Netanjahuov ili Miloševićev, vuče koren iz ubeđenja ili hladnog oportunizma, kod obojice je uočljiv prezir prema drugima.

Branioci Zapada koji poraze predstavljaju kao pobede

Obojica su sebe portretisali kao branioce Zapada od muslimanskih hordi.

Pritom, obojica su majtori manipulisanja stvarnošću za kreiranje slike koja se dopada onima koji ih podržavaju i prepevljanja poraza u pobede. Obojica su tako uspeli da politički prežive ratove koje su gubili.

Milošević je spinovao gubitak Kosova u trijumf protiv Zapada, naglašavajući da je Kosovo 1999. tehnički ostalo pod suverenitetom Srbije, mada je Srbija faktički izgubila kontrolu, ukazuje Harec.

Slično, Netanjahu naglašava operacije poput likvidacije Sinvara i Nasralaha, bombardovanje Irana i godinu dana rata u Gazi kako bi izbrisao katastrofu terorističkog upada Hamasa od 7. oktobra i propadanje Izraela do statusa međunarodnog parije.

Gušenje kritičkih medija i mišljenja

Milošević je svoju eru obeležio guranjem medijskog narativa o vojnim pobedama i muslimanskoj pretnji. Kritičke glasove je gušio drakonskim medijskim zakonima, satanizovanjem, pa i iscrtavanjem mete na glaver novinara.

Netanjahuovo nastojanje da preoblikuje medijsku scenu Izraela, uz napade na novinare i medije koji mu se ne dopadaju, odslikava uverenje slično Miloševićevom. 

To je da je medijski narativ ključan za zadržavanje vlasti, makar i po cenu uništavanja slobode štampe i kredibilnog izazova.

Kompas