Gaza, tamna mrlja čovečanstva: Koliko je smrti dovoljno

April dvehiljadeosme. Rođendan mi je, deveti po redu, dolaze mi drugari iz osnovne škole; niži smo razred osnovne škole, još uvek kod učiteljice Mile, ali neke uloge su već formirane.

U odeljenju imamo one koji vole da uče i one koji vole da se igraju – obično budu rigidne podele kad si tako mali. Ja sam, logično, u ovoj prvoj grupi. Od kako sam naučila da čitam, volim da čitam, volim knjige i to najčešće znači da će većina poklona za rođendan biti izvesna – dobijaću knjige. Raduje me to, naravno, ostali pokloni su mi manje zanimljivi. U aprilu dvehiljadeineke za rođendan dobijam knjigu od drugarice Eme, pod naslovom ,,Dečak u prugastoj pidžami”. Završavam je do kraja aprila, pamtim je zauvek.

Priča o nevinosti u svetu neznanja

Pamtim zauvek ogoljeni glas devetogodišnjeg dečaka Bruna u pomalo neodređenom vremenskom i geografskom okviru, ali se pretpostavlja da je početak 1940-ih u Berlinu. Brunov otac je dobio unapređenje zbog čega se sele u ,,Ajšic”, jer ,,Firi” ima ambiciozne planove za njegovog oca. Ajšic je, naravno, najozloglašeniji nacistički logor smrti, Aušvic, a Firi je – Adolf Hitler. Nakon selidbe u Ajšic, Bruno shvata da tamo nema mnogo zanimacija za devetogodišnjeg dečaka, ali budući da želi da postane istraživač kada poraste, kreće u istraživanje tog novog ,,doma”.

Tako upoznaje Šmuela, dečaka koji je u prugastoj pidžami stalno, baš kao i svi drugi ljudi koje sreće sa druge strane bodljikave žice. Saznaju da su obojica rođeni istog dana – 15. aprila (poseban kuriozitet za malu mene koja je takođe rođena 15. aprila) – da imaju isto godina i slična interesovanja. Provode vreme zajedno, igraju šah, sanjaju o zajedničkim avanturama. U jednom pokušaju zajedničke avanture, Bruno prelazi sa druge strane žice, slučajno ga ,,pokupe” zajedno sa Šmuelom i oni zajedno nestaju u jednoj od gasnih komora Aušvica.

Knjiga se završava jednostavnom, ali snažnom rečenicom: ,,Naravno, sve ovo se dogodilo pre mnogo, mnogo godina, i ništa nalik tome neće se više nikada ponoviti. Ne danas. Ne u ova vremena.” Ubrzo sam shvatila da postoji i film (u američkoj produkciji, vrlo važno) i od tada ga nijednom nisam pogledala bez gušenja u suzama na kraju. Glavna ideja filma je da je reč o nevinosti u svetu neznanja.

Logika filma slična je onoj po kojoj funkcionišu mnogi sadržaji popularne kulture koji tematizuju holokaust, sa arentovskom idejom o banalnosti zla. Sedamanest godina kasnije, oskara za najbolji međunarodni film dobila je ,,Zona interesa”, koja ima sličnu liniju građenja priče i likova – porodica nemačkog komandanta Rudolfa Hesa, zbog njegovog ,,unapređenja”, seli se u kuću tik pored logora Aušvic. Oni grade svoj život, odgajaju decu i planiraju budućnost u svojoj zoni interesa – ništa izvan toga ih ne zanima. Život i smrt logoraša se tek nazire, kroz dimnjake, povremenu buku, krike iza baštenskog zida i nehajno referisanje na jevrejske porodice koje su poznavali pre rata, a koje su sada zatočene po raznim logorima širom Trećeg rajha. Film se završava scenom čišćenja muzeja Aušvic sada i ovde, slikom brda obuće koja je ostala iza zatočenika-žrtava koje su tu bile.

Na svečanosti dodele Oskara, režiser i scenarista filma, Džonatan Glejzer, drhatim glasom je rekao da je ,,Zona interesa” takođe film o onome što se dešava danas i ovde, i da tu stoji kao Jevrejin koji odbija jevrejstvo koje je oteto sa ciljem okupacije i uništenja života ogromnog broja ljudi, referišući na još uvek aktuelno izraelsko uništavanje Gaze. To što je Glejzer Jevrejin koji je snimio film o holokaustu nije ga zaštitilo od optužbi za antisemitizam koje su usledile ubrzo po završetku svečanosti. Otvorena pisma, optužbe, pokušaji diskreditacije kroz ideju o negiranju holokausta.

Istorija baš ništa neće pamtiti

Ponedeljak je, oktobar dvehiljadedvadesetčetvrte. Dan započinjem kompulzivnim ,,skrolovanjem” mreža; loša navika, znam. Jedna od prvih stvari koju vidim je snimak 19-ogodišnjeg Palestinca koji je izgoreo u svom šatoru, nakon što je izraelska vojska bombardovala bolnički kompleks u Deir el-Balahu. Ovo je tek još jedan od snimaka užasa i stradanja od početka nove faze izraelske okupacije Gaze. Od oktobra prošle godine pratim većinu novinara koji aktivno izveštavaju o stradanju palestinskog naroda u pojasu Gaze i Zapadnoj obali. Neke koje sam pratila u međuvremenu su poginuli; drugi su izgubili sve članove porodice, ali nisu prestali sa dokumentovanjem genocida nad sopstvenim narodom. Hoću reći – videla sam mnogo sličnih snimaka u poslednjih godinu dana, ali me je ovaj posebno zaledio.

Utorak je, oktobar dvehiljadedvadesetčetvrte. Na mrežama vidim snimak govora nemačke ministarke spoljnih poslova koja kaže kako se pripadnici Hamasa kriju po bolnicama, školama, izbegličkim kampovima u pojasu Gaze, što sve ove tačke čini legitimnim ciljevima; u redu je da ljudi živi izgore. Nemačka neće stati sa izvozom oružja Izraelu, veli. U poslednjih godinu dana, nemačka policija je u krvi gušila svaki oblik podrške Palestini, nazivajući ovakve činove solidarnosti antisemitizmom protiv kog se Nemačka vrlo predano bori. Jedan genocid su izvršili, u drugom učestvuju posredno, ali aktivno. Istorija baš ništa neće pamtiti.

Sreda je, oktobar dvehiljadedvadesetčetvrte. Na mrežama vidim snimak izraelskih vojnika koji su nasmejani dok isprobavaju haljnice koje su pronašli u kući u okupiranom pojasu Gaze. Tamo je nekada živela neka palestinska devojčica. Ne znam šta je sa njom, ali znamo šta je sa onima koji su došli u njen dom nakon nje – kao kada bismo se smejali pored nepregledne gomile obuće logoraša u Aušvicu. Istorija baš ništa neće pamtiti.

Četvrtak je, oktobar dvehiljadedvadesetčetvrte. Na času Uvoda u sociokulturnu antropologiju koji držim studentima prve godine sociologije gledamo kratki video o belgijskom kralju Leopoldu II koji je u Kongu ubio više od deset miliona ljudi krajem XIX i početkom XX veka. Pričamo o kolonijalizmu, kako je uticao na konstituisanje društvenih nauka i kako se danas govori isključivo o holokaustu kao fundamentalnom izrazu zla, istorijskom ekcesu koji se nikada više neće ponoviti, kao što kaže knjiga za decu koju je čitala mala Jelena. Ništa slično se nije desilo ni pre, ni posle toga, tako kažu. Potencijalnim novim spomenicima Leopoldu II usprotivile su se afričke države; za Belgiju je on ostao upamćen kao tvorac lepe arhitekture. Da li bi iko i spominjao spomenik ,,Firiju” u Nemačkoj danas? Neke žrtve vrede više od drugih. Istorija baš ništa neće pamtiti.

Po završetku časa, Nina nam šalje snimak uništenja libanskog sela, a potom sliku nasmejanih izraelskih vojnika koji su granatirali pomenuto selo. Legitimna je meta jer se navodno tamo krije Hezbolah; osmeh izraelskih vojnika kaže da ni sami ne veruju u to. Istorija baš ništa neće pamtiti.

Ni dovoljno smrti, ni osećaja sramote i bespomoćnosti

Petak je, oktobar dvehiljadedvadesetčetvrte. Navršava se dvadesetsedma godišnjica ubistva Dušana Jovanovića, dečaka romske nacionalnosti, kog su neonacisti nasmrt prebili u Beogradu, dok je on stezao novac za sok. Dušan je ubijen svega nekoliko meseci nakon što sam ja rođena; već godinama nema odgovora u vezi sa inicijativom da park na Slaviji ponese njegovo ime.

Tvrdnja da je neki događaj jedinstven, nasuprot mnogim drugim događajima, može se održati manupulativnim strategijama: ciljanjim izdvajanjem nekih elemenata jednog događaja ili fenomena i trivijalizacijom ili guranjem pod tepih nekih drugih elemenata koja deli sa drugim događajima sa kojim se može uporediti. Holokaust se danas prikazuje kao jedan i jedinstven događaj, pomraćenje civilizacijskog uma, davna prošlost koja se neće ponoviti više nikad, jer danas znamo bolje. Izraelsko uništenje palestinskog naroda koje traje više od sedam decenija, poentirano genocidom koji pomalo perverzno skrolujemo, mikrodoziramo svakog dana poslednjih godinu dana, nema ništa sa nacizmom; obećanje nemačkog državnog vrha da će beskompromisno stajati uz Izrael uprkos jasnim dokazima o genocidu nema ništa sa nacizmom; Anasmejana lica izraelskih vojnika koji seju smrt nemaju ništa sa nacizmom jer izraelska vojska važi za najmoralniju na svetu; izraelski premijer Netanjahu koji citirajući delove Starog zaveta obećava konačno rešenje za palestinski narod nema ništa sa nacizmom; Srbija koja nije obeležila i kaznila sve krivce za smrt malog Dušana Jovanovića, ali aktivno učestvuje u izvozu oružja Izraelu poslednjih godinu dana nema ništa sa nacizmom.

Osim što svi zajedno imamo i što mi sve to stvara koktel osećaja sramote i bespomoćnosti već godinu dana.

Autorka je sociološkinja, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju, istraživačica na Institutu društvenih nauka i članica neformalnog feminističkog kolektiva Ženska solidarnost

Pročitajte i: