Vlast se najslađe psuje u policiji: Kako izgleda pakao vađenja ličnih dokumenata u Srbiji

Ovo je pakao – konstatacija mladića u čekaonici koja najbolje opisuje kako izgleda proces produženja odnosno vađenja nove lične karte ili pasoša.

A u paklu je vruće i zagušljivo. Policijska stanica Vračar u Beogradu nema čekaonicu nego uzani hodnik bez prozora, širine slične širini autobusa. Nije predviđena ni za deset, a kamoli za više od 50 osoba, koliko sam na brzinu uspeo da prebrojim.

„Ovo nema smisla, ovo je pakao“, ponavlja sam za sebe naglas mladić koji je zbog prvobitne izjave već izazvao pažnju prisutnih.

„Ako nemate zakazano, morate da poranite“, više mu spočitava, nego što ga dobronamerno savetuje jedna starija gospođa.

„A kad gospođo da poranim, u 4 ujutro da sednem na hoklicu ispred vrata? Onda mi je svejedno da li ću od 10 do 16 časova da čekam ili od 4 do 10. Barem ću se naspavati ako dođem u normalno vreme“, odgovara mladić.

Meni se u glavi pali „lampica“ na čarobnu reč – zakazano. Da, imam zakazano! Spadam među izabrane, posebne, iznad običnih smrtnika koji u ovom tamnom vilajetu od hodnika (osvetljenje je vrlo oskudno) čekaju već satima. Koristim priliku da pitam gospođu: „A jel mi koji imamo zakazano treba sami da uđemo unutra ili da čekamo da prozovu?“. „Prozivaju“, odgovara, ali sarkastično dodaje: „ali ne brini, nećeš biti prozvan na vreme. Vidiš koliko nas je. Ne stižu“.

Nema veze, tračak nade se pojavio. Možda ovo ipak neće biti višesatna avantura. Mada osećaj skepse ne izlazi lako iz čoveka. Prvi krug pakla prolazi se danima pre dolaska u policijsku stanicu, na portalu E uprave. Slobodnih termina jednostavno nema. Algoritam ne zanima da li vam dokument uskoro ističe i ne pravi prioritet među onima kojima će pre nego kasnije isteći lična karta ili pasoš. Policijske stanica Palilula i u Ljermontovoj nisu u ponudi, zbog renoviranja. Ostale su izgleda preopterećene.

Zakazivanje termina kao čekanje u redu

Uporno kliktanje u potrazi za terminom postaje agonija kade se shvati da su svi termini mesec dana unapred popunjeni, a za kasnije ne može da se zakaže. Jedini način da se zakaže termin je upornost svakog jutra kad se pojavi novi dan sledećeg meseca u ponudi ili da se nekim čudom, greškom ili pukim slučajem oslobodi neki termin, sam od sebe, tek tako. Čuda se ponekad dešavaju, pa sam tako posle beskrajnog kliktanja slučajno nabasao na jedan slobodan termin u Policijskoj stanici Vračar.

Međutim, to što ste na portalu zakazali termin u praksi ne možete da dokažete. Ne dostavlja vam se nikakav podnesak na mejl o potvrdi termina, ne postoji nikakav dokaz ni koji se ispiše na ekranu da ste zakazali termin. Onog trenutka kada kliknete na „X“ vašeg internet pretraživača, od tog momenta više ne znate da li zapravo imate termin ili ne. Može biti, a ne mora da znači. Sistemi inače svaki dan padaju i u bankama, a kamoli u javnoj upravi gde svako malo nešto ne štima.

Prošle godine sam na primer na graničnom prelazu Prohor Pčinjski s Severnom Makedonijom čekao 40 minuta samo zato što je sistem pao, pa carinik nije mogao da očita moj pasoš. Kad sam ga pitao: „pa vidite po pasošu da sam to ja, zar ne mogu da prođem“, odgovorio je – „Ma ja vidim da ste to vi, ali sistem ne vidi, ne smem da vas pustim dok mi algoritam ne dozvoli. Sad je bitnije šta će algoritam da kaže nego ja. Ovde sam ja samo da opslužim algoritam,  i evo ponekad ga molim da radi jer će opet red da se napravi koji neću raščistiti do kraja smene“.

Svi u istom košu, ne postoje prioriteti

Dakle, sad kad smo ustanovili da sistemi ponekad i ne rade, neizvesnost je naredni krug pakla. Stojite i čekate. Nemate pojma da li je to što ste bukirali termin na portalu E uprave validno ili nije. Možda vas prozovu, možda ne. Za svaki slučaj sam pitao ko je poslednji u redu, koji inače nije klasični red, već su ljudi kao nabacani u hodniku bez nekog smisla. Nekoliko njih ima privilegiju da sedi na samo šest stolica, drugi gledaju da nađu što udobinije parče ćoška, odnosno zida da se podboče, podlakte, oslone celim leđima, naslone glavu, čučnu…

Jedna devojka u ranim dvadesetim godina je sela na pod. Iako sve vreme ima velike slušalice na glavi i deluje potpuno nezainteresovano, ipak se uključuje u razgovor: „jebo državu koja ovako tretira građane koji vade lična dokumenta, meni ova lična karta ni ne treba, vadim je samo jer moram“.

Ista ona starija gospođa što je držala lekciju mladiću, koji je inače odavno već odustao i otišao, sada je osetila potrebu da kaže: „Oduvek je ovako ćero, nema tu pomoći, navikni se“.

„Ima, ima“, odgovara devojka i dodaje: „Motka u ruke i da se počisti ova vlast, jebeni Vučić, Dačić, svi lopovi“. „Nemoj da te neko čuje, u policiji smo“, opominje gospođa, ali time još više raspiruje nervozu devojke koja konstatuje da je „boli dupe da li će je još neko čuti“.

Devojku u praksi ni nema ko da čuje. Tenzije i nervoza očigledno vladaju čekaonicom satima, samo se smenjuju akteri koji borave u njoj. Dežurni policajac na prijavnici na kraju hodnika verovatno sve čuje, ali ga ne interesuje. Svestan je da su ljudi besni zbog poniženja koje moraju da trpe samo da bi izvadili lična dokumenta. U nekim drugim državama čak se time ni ne bavi policija, nego ministarstvo lokalne samouprave. Posao se organizuje u skladu sa potrebama klijenata i njihovim očekivanim brojem, a ne s brda s dola, đuture. Policija narodu već više od 30 godina pokazuje da ga po pitanju vađenja ličnih dokumenata tretira kao običnu marvu, ništa više.

U hodniku nema nikoga ni ko bi regulisao da trudnice, najstariji sugrađani, da budu prioritet i uđu preko reda svi oni koji ne mogu da čekaju više sati. Ovako su te specifične grupe prepuštene same sebi, (ne)milosti mase kojoj je zbog (pre)dugog čekanja uveliko svega preko glave. A u takvim situacijama razum često odluta. Mnogi su skloni da u svojim tvrdnjama idu toliko daleko da veruju da je majka namerno dovela sa sobom bebu u tu gungulu i izložila je vrućini, znoju, bakterijama i svemu ostalom samo da bi preko reda izvadila dokument.

Službenice s druge strane vrata ne intersuje šta se dešava u mračnoj čekaonici. Znaju da se nervozni ljudi tamo tiskaju i psuju, malo vlast, a malo se međusobno sporečkaju. Bolje je tamo ni ne zalaziti. Oni koji dođu na red i prođu kroz vrata imaju osmeh na licu jer je njihovoj patnji toga dana došao kraj. U tom trenutku se zaboravlja svo dosađivanje, sva nervoza, sva tenzija… Tada se fokus stavlja samo na to da li se kod sebe ima sve što je potrebno, uplatnice sa svim uredno plaćenim taksama, jer agonija bi se pretvorila u katastrofu ako bi službenica na šalteru rekla: „fali vam jedan papir“.

A kad čekanju dođe kraj… zabava tek počinje

„Živanović“, prolama se glas kroz otvorena vrata dok jedan od srećnika izlazi napolje sa potvrdom da je predao uredno sve papire. Aha, znači ipak imam zakazano i sve je u redu. Savršeno.

Ulazim unutra, tri službenice rade punom parom. Ona kod koje sam ja na redu čak ima i osmeh. Nekad su šalterske službenice važile za strah i trepet. Sada uglavnom one trpe strah i bes drugih ljudi, koji sve češće na njima iskaljuju sve ono što u sistemu ne valja. Dok predajem svoja dokumenta, konstatujem naglas: „Zakazivanje ipak ima smisla“, mada u sebi razmišljam da sam da bih zakazao taj termin kliktao isto onoliko dugo koliko bi mi trebalo da sačekam u redu.

„Ima, ima smisla, izvinite na čekanju. Ovih dana je pakao. Ne rade Palilula i Ljermontova, svi sada trpimo pritisak. Ne znam kome pade na pamet da opštinu sa preko 300.000 ljudi ostavi bez mogućnosti da se tamo vade dokumenta“, objašnjava mi uz osmeh.

„Super, dobro sam prošao onda“, konstatujem i ja sa osmehom. Ali isti splašnjava kad mi odgovara: „Ma niste, morate isti ovaj red da sačekate za podizanje kad vam bude izrađena lična karta. A za to nema zakazivanja. To vam je još jedan ceo dan odsustva s posla. Ne znam šta da vam kažem, žao mi je“.

Potom počinje da me propituje, od devojačkog prezimena moje pokojne majke do toga šta sam po profesiji. „Nisam znao da je za vađenje ličnog dokumenta bitno da se zna da li sam novinar ili student ili saradnik službe“, komentarišem satirično, ali sa dozom ironije. „Niste saradnik službe, ne biste onda ovde vadili ličnu kartu“, odgovara mi uz osmeh.

Potom me šalje na novo slikanje i davanje otisaka pristiju, koje policija odavno ima i koji ne mogu da se promene, ali nema veze. Bitno je da se kartoteka još jednom dopuni već poznatim istim stvarima. Što je sigurno – sigurno je. Zatim sledi povratak kod prve ljubazne službenice koja daje potvrdu s kojom će se za par radnih dana podići lična karta.

„Srećno i da ne čekate predugo kad budete podizali“, pozdravlja me. „Hvala i uvedite kafu i vodu u hodniku da imaju ljudi dok čekaju“, odgovaram. „Sve znam gospodine, ali ne vredi, mene ovde niko ne sluša“, zaključuje razgovor.

Vlada Živanović/Kompas