Savo tiho teče

Aleksandar Vučić je već pobedio na ovim izborima, ako se uzme u obzir da se bitka za Beograd pretvorila u bitku za budućeg lidera opozicije.

Dizajn: Uroš Maksimović

Neko bi rekao: Zar je važno ko je kriv (za raspad opozicije)? Ionako se istorija ponavlja još od 2012, a opozicija nikako da je nauči. U stalnom vrtenju ukrug i hvatanju svog repa još jednom se vratila na početak.

Raspad ideje bojkota

Legitimna ideja bojkota (naglašavam: legitimna) raspala se onog trenutka kada je Savo Manojlović sa Kreni-Promeni odlučio da prekorači crvenu liniju između aktivizma i politike. Možda bi bez njega plamičak beogradskog neizlaska na izbore nastavio da tiho tinja, mada ga je u dobroj meri oduvala ideja da se na izbore izlazi u Novom Sadu, Nišu, Valjevu i drugim gradovima, a samo u prestonici da se bojkotuju.

Opravdanje kako „tamo još nisu pokradeni izbori kao 17. decembra u Beogradu“ ne bi ni, narodski rečeno, pas s maslom progutao. Pa zar neko stvarno misli da će izbori bilo gde u Srbiji biti potpuno pošteni? Opozicija će kao 1996. i 2000. godine morati da pobedi na nepoštenim izborima ukoliko ne želi da revolucijom ruši vlast. Bojkot jeste dobra poluga isterivanja pravednijih uslova, ali je nažalost još od 1998. godine ideja koju će uvek neko kompromitovati za šaku mandata.

Ad hoc ulazak u politiku

Ali, vratimo se na Savu. Da li je dobro što se Savo uključio u politku? Jeste. Srpskoj politici nedostaju obrazovani mladi ljudi koji umeju da jasno artikulišu svoje ideje i drže do njih.

Da li je loše što Savo nije na ujedinjenoj listi opozicije? Jeste. Zajednička lista s njim, čak i bez Đilasa i Marinike, imala bi vrlo dobre šanse u Beogradu (iako ne znači ni da je sad opozicija bez šansi).

Da li je Savo odabrao najbolji mogući momenat za uključivanje u politiku? Jeste, ali po sebe.

Da li je tu odluku stvarno doneo naprasno sredinom maja, a ne još u januaru kada je postalo jasno da će biti ponavljanja izbora, nije ni bitno.

Da je ta odluka donesena ad hoc i bez ozbiljnije prethodne pripreme videlo se u procesu predaje lista, ne ulazeći u sve opstrukcije koje mu je priredila vlast (videvši da Savo može uzeti i deo desno orjentisanih birača).

Umesto da to bude razlog više da Kreni-Promeni liste nemaju ni jedan nedostatak, desilo se da neke od njih nemaju ispunjene kvote u broju ženskih osoba, kao i da su se na određenim opštinama kandidovali oni koji na njima ne stanuju. Odbrambeni argumenti: „pa i naprednjacima su takve liste prihvatane“ nikako im ne idu na ruku.

Jedna je priča kvalitetno voditi aktivizam iz beogradske kancelarije sa nekoliko zaposlenih (a Savo je bez dileme uspešno vodio svoju aktivistčku borbu, što se na primeru rušenja projekta Rio Tinta najbolje videlo), a druga je filozofija izgraditi pokret koji treba da ima više stotina kvalitetnih odbornika koji mogu nešto da promene u Beogradu.

Činjenica da je među kandidatima s „pogrešnom“ adresom bila i poznata voditeljka koja je posle objasnila da nije želela da se ništa ružno desi već da je „samo pristala da se nađe na listi kako bi dala podršku jednoj potpunoj novoj građanskoj inicijativi“ verovatno najbolje oslikava s kakvim ljudskim resursima trenutno raspolaže Kreni-Promeni.

Listu kandidata na što više opština trebalo je sastaviti na brzinu, a ko je na njoj nije toliko bitno. Dovoljno je da taj neko samo formalno „želi“ da podrži Kreni-Promeni, a ako je još javna ličnost, super, doneće glasove.

Savo će tek u mesecima posle izbora saznati kome sve od odbornika skupljenim s koca i konopca sme da veruje da neće preleteti ili u korist nekog drugog (mahom vlasti, mada nije isključeno i dela opozicije) minirati njegovu Kreni-Promeni misiju i viziju.

One man show

Dodatni problem Save je što je još uvek u javnosti prepoznat kao „one man show“. Nešto poput doktora Nestorovića, samo sa drugačijim, usudiću se reći ispravnim idejama. Marina Pavlić, kao njegova verzija Marinike, tek je započela svoj medijski život i nema sumnje da će postati relevantna, ali tek za neke naredne izbore.

A kada ste „jedan čovek pokret“, onda se javlja problem i što ste u medijskom smislu jedini prepoznati kao Kreni-Promeni. A jedan Savo je izgleda premalo za (pre)više nezavisnih medija (a realno ih je nikad manje u Srbiji).

Prednost je (logično) data televizijama (N1, Nova) gde je promotivno iskorišćen svaki minut, pa čak i u vidu napada na zagovornike neizlaska na izbore, kako oni u ime Vučića obaraju njegove liste. Osim što su time unapred spaljeni čak i budući mostovi potencijalne saradnje u nekoj ujedinjenoj opoziciji, u javnosti je dodatno pojačan Vučićev pogubni narativ da su „svi oni isti“. Eto, sad jedni drugima obaraju liste.

A ipak nisu svi isti. Postoje čak i opoziconi birači koji nisu srećni da bilo koja opoziciona lista bude proglašena na bilo kojoj opštini s manje potpisa nego što to zakon propisuje. To što neko drugi mulja i to mu prolazi, ne znači da isto treba da radi neko ko pretenduje da poštenije vodi grad i jednog dana državu.

Nastaviće Savo tiho da teče političkim vodama i da kao i do sada pametno gradi svoju karijeru. Broj glasova koje dobije Kreni-Promeni u odnosu na Biramo ubrzaće će ili usporiti njegov put ka poziciji lidera opozicije, koja mu se na neki način smeši još od blokada protiv Rio Tinta pre dve godine.

Sada je jedino pitanje da li kroz (ispravne) ideje koje je promovisao ustvari želi da promoviše sebe u nekog narednog predsedničkog kandidata opozicije ili zaista želi da transformiše ovo društvo i napravi ga boljim i ispravnijim.

Prvi utisak od kako je postao političar je da se nije najbolje snašao, jer izgleda još uvek ne shvata prvi pricip izbora – svaki glas je bitan. Čak i onaj koji ti se na prvi pogled učini nebitnim – bitniji je nego što misliš. I za njega moraš da se boriš.

Autor je glavni i odgovorni urednik Kompas-info.com