Ubica, revolucionar, doktor ili entuzijasta koji je oslobađao svet: Če Gevara bi danas napunio 96 godina

Praktično ne postoji ličnost XX veka koja je u sebi sadržala toliko kontroverzi kao Če Gevara. Čak i na Kubi, na kojoj je Argentinac ostavio najveći trag oborivši diktatora Batistu, ne postoji saglasnost. Država ga slavi kao heroja nacije, ali u narodu postoji paleta mišljenja od toga da je bio oslobodilac, do toga da je bio hladnokrvni ubica koji nije imao problem da ukloni i političke, a ne samo vojne neprijatelje.

Šta kaže istorija – ko je bio Če Gevara?

Ernesto Gevara  je rođen u Rosariju (Argentina) 14. juna 1928. godine, u dobrostojećoj porodici koja mu je omogućila da 1948. godine upiše medicinski fakultet u Buenos Ajresu. Ironija je da je prethodno zbog hronične astme i delikatnog zdravlja proglašen nesposobnim za služenje vojnog roka.

Svoj životni put odlučio je da promeni 1951. godine, tokom obilaska Latinske Amerike na motociklu (što je opisao u knjizi „Dnevnik motocikliste“). Marksizam mu je približio doktor Ugo Peske, peruanski naučnik iz Lime i tadašnji direktor nacionalnog programa za iskorenjivanje lepre (gube).

Fakultet je završio pre roka. Zvanično je diplomirao 11. aprila 1953, a već 7. jula bio je u Gvatemali gde se kao dobrovoljac pridružio oružanim snagama koje su branile demokratsku vladu Hakoba Arbenasa, koga su Sjedinjene Države pokušale nasilno da smene jer je sprovodio agrarnu reformu koja je pogađala američku korporaciju „Untied Fruit Company“.

Prvo upoznao Raula Kastra, pa tek onda Fidela

Posle odbrane Gvatemale, Če prvi put počinje da radi u svojoj profesiji kao doktor urgentne medicine u Meksiku. Tamo 1955. godine upoznaje Raula Kastra, a kasnije i njegovog brata Fidela Katra. Zajedno sa njima pravi planove organizacije gerilske vojske koja se od 1956. do 1959. borila sa oružanim snagama Kube, na čijem je čelu bio tadašnji predsednik, diktator Fulgensio Batista.

Posle Kubanske revolucije obavljao je pozicije guvernera Centralne banke Kube, ministra industrije, ministra privrede i ministra spoljnih poslova. Strane predsednike i diplomate namerno je dočekivao u čizmama prljavim od zemlje, pa čak i balege, tvrdeći da nije stigao da se presvuče jer je pomagao seljacima u branju duvana.

Razlaz s Kastrom zbog Rusije

Do razlaza sa Fidelom Kastrom dolazi nakon Kubanske raketne krize (1961), posle koje je smatrao da je Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) izdao Kubu dogovorom predsednika Nikite Hruščova i Džona Kenedija da se ruske nuklearne rakete uklone s ostrva.

Iako je bio marksista, nije s odobravanjem gledao na klizenje zemlje u komunizam posle demokratske revolucije. Kubanski hroničari tvrde da se posle revolucije protivio seriji ubistava političkih protivnika, dok istoričari ističu da ništa nije uradio da to spreči.

Posle razmimoilaženja s Kastrom odlučio je  da napusti državne funkcije i odlazi u Kongo da pomogne u svrgavanju diktatora Moiza Čombe, koji je prethodno nasilno smenio demokratski izabranog predsednika Patrisa Lumumbu. Nakon toga nestaje iz javnosti sve do 1967, kada odlazi da podigne revoluciju u Boliviji. Tamo od domaćih oružanih snaga biva uhapšen i osuđen na smrt.

Streljan je 9. oktobra 1967. Bolivijski pukovnik Feliks Rodrigez odredio je narednika Marka Terana za egzektura i dao mu striktna uputstva da ne puca u glavu nego u grudni koš, ramena i stomak.

Legenda kaže da je tešio svog dželata

Vozač helikoptera kojim je kubanski revolucionar prebačen u pritvor, Haim Nino de Guzman, kasnije je svedočio da je Če Gevara u okršaju koji je doveo do hapšenja bio ranjen u desnu nogu, da mu je odeća bila pocepana i da je toliko krvario da nije bio siguran da li će preživeti do jutra. Naveo je i da mu je Če tražio da duvan da stavi na ranu na nozi, kao i lulu da ga puši.

Drugi svedoci tvrdili su da je Če na sve pokušaje ispitivanja odgovarao pljuvanjem islednika u lice.

Svedoci pogubljenja izjavili su da je Mario Teran okleavao da izvrši smrtnu kaznu, ali da ga je Če ohrabrio rečima: „uozbilji se momče, treba da izvršiš zadatak i pucaš“ (kasnije interpetirano i kao: „uozbilji se kukavico, treba da ubiješ čoveka“).

Nakon smrti mu je vojni lekar odsekao šake, što je bila standardna procedura radi utvrđivanja identiteta (šake su poslate u La Paz da se provere otisci prstiju).

Mesto ukopa Čeovog tela ostalo je nepoznato sve do 1995. godine, kada su posmrtni ostaci pronađeni u Valjegrandeu i preneti u mauzolej u Santa Klari na Kubi.

Tvrdnje da je CIA tražila njegovo pogubljenje pale su u vodu kada je američka vlada objavila memorandum u kome je od bolivijskih vlasti zahtevala izručenje radi suđenja. Mnogi Kubanci veruju da je Fidel Kastro postigao dogovor sa bolivijskim vlastima da neće finansirati tamošnju revoluciju ako uhvate i pogube Čea, mada o tome ne postoje nikakvi zvanično potkrepljeni dokazi.

Šta je Če Gevara ostavio u nasleđe?

Postoje Kubanci koji tvrde da je prodaja suvenira sa logom Če Gevare jedino pozitivno nasleđe koje im je ostavio.

Postoje i oni koji veruju da bi Kuba danas bila visoko razvijena demokratska zemlja da se nije posvađao s Fidelom i da su zajedno nastavili da vode državu.

Postoje i oni koji misle da bi da je ostao živ u nekom trenutku verovatno svrgao Fidela Kastra.

Mauzolej u Santa Klari predstavlja ga kao heroja, ali istovremeno kroz njegove predmete i druge memorabilije priča priču o njegovom buntovničkom duhu, okretanju ka marksizmu i kasnijem razočaranju ruskim komunizmom, velikom prijateljstvu, a potom i udaljavanju od braće Kastro.

Na Kubi ga doslovno ili vole ili mrze (nema treće opcije), u Boliviji i većini Latinske Amerike slave ga poput sveca. U Argentini ga se stide i smatraju ga na neki način budalom koji je odbacio mogućnost karijere brilijantnog doktora. U SAD ga i danas smatraju državnim neprijateljem, a u ostatku sveta vide ga istorvemeno simbolom revolucije i simbolom mira, simbolom pobune i pravednika…

Bio je prvi promoter kubanske cigare (pušio je monte kristo duvan), lekar koji je u kratkoj karijeri spasio mnoge živote, vođa gerilskih paravnojnih formacija koji je lično ubijao i svoje neposlušne vojnike… Govorio je pet jezika (španski, ruski, engleski, italijanski, francuski). Zalagao se za zajedničko upravljanje Latinskom Amerikom urođenika i osvajača, zalagao se za pravo malih zemalja, svetsku pravdu, ali i za pobunu ako toga nema. Tvorac je slogana „hasta la victoria siempre“ (do konačne pobede). Kao guverner Centralne banke naveo je da će „svaki Kubanac imati pravo na besplatno školovanje i lečenje makar država bankrotirala“. Bio je još jedan od primera Robespjerove tvrdnje da revolucija jede svoju decu.

V. Ž. / Kompas