Tri Srbije koje ne govore istim jezikom: Zašto su najopasniji oni koji su izabrali da ćute

U toj, uslovno rečeno, moralnoj hijerarhiji, Srbija danas ima tri vrste ljudi.

Oni koji hoće da budu Ćaci

Prvu vrstu svi znamo – zovemo ih Ćaci. To su oni koji otvoreno podržavaju vlast, koji se krste pred bilbordom predsednika, a u svetlu farova vide istinu. Oni koji veruju da je svako ko izađe na ulicu plaćenik, a svaka kritika neprijateljski čin. Gutaju tabloide kao doručak, brane režim kao da im sin sedi u kabinetu i zdušno veruju da je gore bilo kada je bilo bolje.

Ali ono što često zaboravljamo jeste da su Ćaci, u suštini, ljudi koji su negde na putu kroz život ostali kratki, u znanju, u širini, u hrabrosti, u snovima. To su uglavnom neostvareni i izgubljeni ljudi, oni koji van stranačke infrastrukture nikada ništa ne bi postigli. Jer realno, ni za šta ozbiljnije, za bilo kakav sistem koji vrednuje trud, znanje, integritet, oni nikada nisu imali kapacitet. I zato se drže stranke kao jedine sigurne klupe u svetu u kom bi inače bili samo još jedan broj na biroima ili lica u redu pred šalterskim paklom.

Puni su sebe jer im je stranka dala ono što život nikada ne bi: osećaj važnosti bez stvarne vrednosti. Lažnu moć bez odgovornosti. Ponos bez pokrića. I oni se time hrane. Statusom, funkcijom dobijenom na temelju poslušnosti. To je jedini svet u kom nisu poslednji. Njihov svet je zatvoren, samoodrživ u lažima, i oni će braniti tu zabludu kao sopstveni dom, jer ništa drugo i nemaju.

Ali najvažnije je sledeće: oni nikada neće ni poželeti da izađu iz tog sveta. Neće im nikada pasti na pamet da se zapitaju u čemu su učestvovali, jer ne poseduju alat za prepoznavanje sopstvene ništavnosti. Oni su, naprosto, nesvesni. I to ne kao prolazno stanje, nego kao konačna forma. Nisu prevareni, nisu uplašeni, nisu čak ni proračunati. Oni su oblikovani da budu takvi. A ko nikada nije znao šta je istina, ne može da shvati ni da je živeo u laži.

Zato ih ne treba čekati. Ne treba im objašnjavati. I ne treba ih žaliti. Jer ono što nikada nije postojalo u njima ne može se probuditi.

Oni koji protestuju

Druga vrsta su oni koji protestuju. To su ljudi koji su, bez obzira na godine, profesiju ili obrazovanje, prošli kroz nešto. Nešto što ih je nateralo da shvate da ova država ne vidi njih kao ljude, nego kao resurs. Kao broj. Kao potrošnu robu. Njima se ne mora objašnjavati gde živimo. Oni to znaju iz ličnog iskustva.

To su ljudi kojima je jednog jutra rečeno da više ne dolaze na posao jer nisu „njihovi“. Ljudi koji su odbili da uđu u stranku i zbog toga ostali na rubu egzistencije. Ljudi kojima je inspekcija zatvorila lokal jer nisu hteli da “poguraju” kampanju nekog rođaka gradonačelnika. Poljoprivrednici koji propišaju krv da bi na kraju godine spojili nulu sa nulom. Ljudi čija su deca prebijena, a sud rekao da “nema osnova za postupak”.

Žene koje su godinama prijavljivale nasilje, a sistem ih vraćao kući dok nije bilo kasno. Roditelji koji su sahranili sina za čije ubistvo niko nije odgovarao. Sestre koje su gledale kako se ubistva zataškavaju, a zločinci slobodno šetaju.

Radnici koji su morali da aplaudiraju direktoru dok im se plata isplaćuje u kovertama, bez ugovora. Prosvetari koje su godinama gazili kao prljav tepih jer nisu želeli da uče decu lažima.

To su ljudi koje je ova država saterala do zida – i oni su odlučili da više ne uzmiču. Ali ono što ih zaista razlikuje jeste to što su, uprkos svemu, ostali ovde. Ostali su da pokušaju da spasu ono što još uvek ima dušu. Ostali su jer vole ovu zemlju. Ne ovu vlast, ne ovu verziju Srbije, već zemlju kao dom, kao sećanje, kao ideju. Nisu pobegli, nisu podvili rep. Iako znaju da je verovatno uzaludno, i da će sistem pokušati još stotinu puta da ih slomi, oni svakog dana iznova odlučuju da se bore.

To su ljudi koji ne traže ništa sem dostojanstva. Ljudi koji nisu izašli na ulicu zbog politike, već zbog pravde. Oni nisu idealisti. Oni su preživeli. I zato znaju tačno protiv čega se bore.

Oni koji ćute

I tu dolazimo do treće vrste. Najgnusnije. Najopasnije. Najnevidljivije. Ljudi koji sve razumeju, sve znaju, možda čak dele većinu naših stavova, ali ćute. Ne zato što su glupi, ne zato što su neinformisani. Naprotiv. Vrlo dobro znaju u kakvom blatu živimo, ali nekako su uspeli da sebi obezbede život u čizmama. Možda rade kod nekog privatnika koji ih poštuje. Možda imaju odlične plate, letovanja. Možda su u IT-ju, ili im je tetka u Austriji poslala pare pa su otvorili mali biznis. Oni žive u Srbiji, ali se trude da izbegnu Srbiju.

Njih nije dotakla agresija države, barem ne direktno. Možda ih je ogrebala, ali nisu prokrvarili. Naučili su da ne grizu ruku koja ih hrani, čak i kad ta ruka nosi lisice u džepu. Odrasli su, ili bolje rečeno pripitomljeni u atmosferi u kojoj se ćuti da se ne bi izazvala nesreća. Država ih je dresirala da ne pokazuju solidarnost, jer solidarnost je gubitak vremena – a oni nemaju vremena. Imaju rokove, projekcije. Naučeni su da veruju da nije njihov problem dok se ne dogodi njima.

Oni su, paradoksalno, možda i najpotrebniji pokretu otpora. Jer imaju resurse, energiju, pozicije. Ali oni će verovatno prvi pobeći kad stvar počne da zaudara na pravu borbu. I kada sve bude gotovo – ako ikada bude – možda će želeti da stanu među pobednike. Tada ćemo, pošteno, morati da im postavimo pitanje: Gde ste bili kad je trebalo?

Možda neće biti fer, ali će biti zasluženo.

Ćutanje tiše od batine

Jer njihova ćutnja je tiša od batina, ali traje duže. Njihova pasivnost ima veću razornu moć od rečnika tabloida. Njihova ravnodušnost proizvodi toksičan mir, u kom vlast ne mora da se brani, jer se niko više ni ne buni. Dok prvi viču “Živela vlast”, a drugi “Dole režim”, treći okreću glavu. To je najsavršeniji oblik saučesništva – da znaš, a da ništa ne uradiš.

I tako, dan po dan, godinu po godinu, Srbija klizi u tri moguće budućnosti.

U jednoj, smenjujemo vlast. Ali ostaju isti ljudi. I sve nam ostaje isto. U toj verziji, nema pobede, samo zamena lica. Isto blato, druge čizme.

U drugoj, onoj koja još deluje kao fikcija, ostajemo ovde, svi, zajedno, i ne samo da smenjujemo vlast, već smenjujemo i sebe u ogledalu. Počinjemo ispočetka, čisti. Prestaje da bude smešno kada neko kaže „poštenje“, prestaje da bude uzaludno reći „pravda“. Sistem počinje da postoji, ne kao noćna mora, već kao servis. Prvi put neko odgovara za svoje postupke. Prvi put izbori nisu predstava. Prvi put su deca važnija od bilborda. Niko više ne mora da beži. I niko više ne mora da ćuti. To neće doći preko noći. I neće pasti s neba. Ali moguće je. Ako budemo umeli da biramo ne samo protiv koga smo, već i za koga smo. Ako budemo znali da sloboda nije samo odsustvo sile, nego prisustvo smisla.

A treća verzija je ona u kojoj sedimo na klupi u nekom Kopenhagenu. Gledamo zalazak bez brige u blizini. Ćutimo, ali ne zato što se plašimo. Ćutimo jer smo mirni. I možda se prvi put zaista nasmejemo, onako iznutra, i kažemo jedno drugom: “Znaš, možda je sve počelo onog leta 2025. kada smo odlučili da napustimo zemlju koja je pokušavala da nas ubije.”

Ali dokle god smo ovde, osnova je ista: neće nas ubiti samo vlast. Ubiće nas i oni koji znaju – a ništa ne preduzimaju.

Petra Častven

Autorka je diplomirala komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, piše eseje, pesme i kolumne