Tradicija i antitradicija: Besmrtni, Gvozdeni… puk je puk, luta kao i Srbija

Ko zaboravi svoju tradiciju, dobije tuđu. Pokušava čovek u šezdesetim godinama da objasni mladiću u kasnom tinejdžerskom uzrastu smisao ruskog Besmrtnog puka koji na Dan pobede nad fašizmom maršira Beogradom. Prolazio je čikica nekim svojim poslom Ruzveltovom ulicom, a probijajući se kroz masu više hiljada ljudi nabasao je na mladića koji ima majicu na kojoj piše “Gvozdeni puk 1912”.

Mladić ne popušta: “Pa Gvozdeni puk je naš, srpski”. Ali ni čovek ne odustaje: “Jeste, ali nema veze s antifašizmom. Kao što ni Besmrtni puk nema veze s našom antifašističkom tradicijom”. Mladić mu ne ostaje dužan: “Sve je to antifašizam, znam ja da je Gvozdeni puk iz Prvog svetskog rata, i on se borio protiv istog neprijatelja”. Videvši da je svaka dalja rasprava bespredmetna čovek zaključuje, onako, za sebe: “Besmrtni, Gvozdeni… puk je puk, luta ovim gradom kao što i Srbija luta godinama”.

A šta je Besmrtni puk? Ruska manifestacija koju su na Dan pobede 2012. godine započeli stanovnici Tomska kada su na ulice izneli fotografije svojih dedova i pradedova koji su poginuli u Drugom svetskom ratu boreći se protiv fašizma. Franšiza je kroz dve godine proširena na celu Rusku Federaciju ukazom predsednika Vladimira Putina. Kao događaj koji je pozitivno primljen među stanovništvom, Ruska Federacija odlučuje da ga izveze van granica, pa tako ambasada Rusije u Beogradu prvi put 2016. godine organizuje marš Besmrtnog puka. Pokušaj pravljenja marša Besmrtnog puka i u drugim gradovima Srbije nije uspeo u godinama koje su usledile jer je odaziv bio slab. Međutim, ovaj iz 2025. u Beogradu je najposećeniji do sada, pa se pelcer možda ipak primi u sledećim Danima pobede.

Legenda živi

“Oduvek sam volela Besmrtni puk. Ti se sine još nisi rodio, Beograd je bio divan kada prolazi njime”, odgovara mi gospođa u poznim godinama koju sam pitao čiju je sliku donela na besmrtni marš. Na fotografiji je mladić u uniformi kraljevine Srbije, a moje pitanje je glasilo da li Besmrtni puk treba treba povezivati sa Kraljevinom Jugoslavijom ili Socijalističkom Federativnom Republikom Jugoslavijom. Legenda očigledno živi kao da se Besmrtni puk tradicionalno održava od 1945, od kad se obeležava i Dan pobede.

Ranijih godina su Besmrtnim pukom umele da dominiraju i fotografije Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Ove godine ih nema. Barem ne u prvim redovima. Tu i tamo nađe se poneki mladić sa majicom generala optuženog za ratne zločine, ali to je sve. Mahom dominiraju majice “Srbi-Rusi braća zauvek”, pa one sa ćiriličnim slovima “srb” a u nastavku latinicom piše “in”. Ima i nekih sa majicama sa likom Vladimira Putina, a jedan mladić koji je obukao onu na kojoj je naštampan portret Aleksandra Vučića preteći mi je prstom pokazao da ga slučajno ne fotografišem. “Zašto? Ovo je javni skup, a ja sam novinar”, pitao sam. “Zato što ja tako kažem”, glasio je kratak odgovor.

“Nisu svi bajkeri uz blokadere, majke im ga boljševičke”, konstatuje sa prijateljem čovek u otprilike pedesetim godinama. Ove, kao i ranijih godina, Besmrtni puk predvode “Noćni vukovi”, bajkerski klub čiji je u Rusiji član Vladimir Putin, te stoga posebno poštuju njegov lik i delo, kao i pojavljivanje na svim proruskim manifestacijama. Jedina razlika u odnosu na prethodne godine je što ih ove ima tek negde dvadesetak, a ranije je umelo da ih bude više stotina.

Ćaci su videli Noćne vukove

Kolona Besmrtnog puka prodefilovala je od Novog groblja, odnosno Groblja oslobodilaca Beograda do Trga Republike. Za to vreme s razglasa se smenjivala čudna mešavina pesama, od ruskih narodnih do “Marša na Drinu”, zatim “Pukni Zoro” od Manjifika i čuvena partizanska “Padaj silo i nepravdo”.

Prilikom skretanja kod Vukovog spomenika u Bulevar Kralja Aleksandra započeli su pojedinačni zvižudici upućeni studentima, odnosno ka zgradi tehničkih fakulteta, ali su redari šetnje odmah opomenuli da se to ne radi i da nije to smisao defilea.

Posle crkve Svetog Marka dva redara potrčala su ispred policije kako bi otvorili vrata Ćacilenda, odnosno sklonili ograde koje sprečavaju saobraćaj ispred Skupštine Srbije zbog kampa koji tu stoji više od dva meseca. Redovan saobraćaj tu ne može, ali Noćni vukovi mogu.

A žitelji Ćacilenda kao da nisu bili spremni za svečani defile koji im prolazi kroz kamp. Tek njih nekoliko je prvo nezainteresovano izašlo iz šatora, a potom su tek reda radi tapšali dok su prolazili bajkeri. Entuzijazam je utihnuo dok je pristigao glavni deo kolone u kojem građani nose fotografije boraca protiv fašizma, mada je u ovom slučaju to pre defile slika preminulih dragih ljudi koji obuhvata period od Balkanskih do ratova devedestih godina.

Jedan od stanovnika Ćacilenda hteo je da preseče, da prođe kroz kolonu na suprotnu stranu, ali ga je redar podignutom rukom zadržao, pokazujući mu da nije red da remeti učesnike pre nego što prođu. Ovaj se na to međutim nije obazirao i samo je grubo sklonio ruku redara uz reči: “ma brate, moram da pišam” i ubrzanim korakom je remeteći masu počeo da se probija ka “Toi-Toi” toaletima s druge strane. Frka je frka, ne poznaje ni svečanost ni red.

“A što prolazimo uopšte pored ćaka”, pita naglas jedna od gospođa u koloni, koja po tonu zvuči kao protivnik kampa ispred Skupštine Srbije. “Bolje ovuda nego pored blokadera”, odgovara joj čovek srednjih godina. “Ma kako da ne, pa valjda je bolje biti đak nego ćak”, uporna je gospođa.

Noćni vukovi su za to vreme već odmakli uveliko iza Trga Nikole Pašića. Zvuk motora zamenjuje ruska muzika koja trešti sa razglasa sa Trga Republike, a čuje se do Skupštine Srbije. Tamo će kasnije nastupiti i ruski hor. Aleksandrov je svetski čuveni ansambl koji je i na Zapadu bio rado viđan gost pre sankcija Rusiji. Sve je to lepo, lepo oni pevaju, ali svečanost se naprosto ne oseća u vazduhu, iako bi trebalo, Dan pobede je. Da ponovimo rečenicu s početka: ko zaboravi svoju tradiciju, dobije tuđu.

V. Živanović / Kompas