Sve (ni)je isto, samo Mila nema: Kako danas izgleda Crna Gora posle promene vlasti 2020. godine?

Crna Gora uveliko gazi četvrtu godinu od kako je Demokratska partija socijalista (DPS) izgubila vlast posle više od tri decenije, a prošla je i prva godina od kako je smenjen najdugovečniji balkanski lider Milo Đukanović.

Petrovac je uprkos gradnji poslednjih godina sačuvao svoj duh (Foto: Vladimir Živanović)

„Dejo, biježi iz vode odmah! Jesam li ti rekla moraš da paziš? Neću više da ponavljam“, upozorava mlada mama dečaka uzrasta od oko 5-6 godina da izađe iz mora. „Što je ovo, ovoliko barki nikad nije bilo ovdije“, dodaje sebi u bradu dok sklanjajući Deju gleda kako još jedan turistički brodić pristaje na desni kraj plaže u Čanju.

Dejo je zbunjen, ovo mu je za poslednjih desetak minuta četvrto upozorenje da ne sme da se kupa u plićaku kada pristaju čamci koji prevoze turiste. Osim toga što mora da ih izbegava, mora i da pazi da se ne izgubi u masi ljudi koja se kupa na tom delu plaže.

Više od 90 odsto posetilaca Čanja nagurano je u dva mala dela od oko 200 metara, iako je plaža Biserna obala dugačka 1,2 kilometra. Razlog leži u tome što je praktično cela plaža izdata zakupcima koji sunocbrane naplaćuju od 20 evra pa naviše (zavisno od toga da li želite da ste tik pored vode ili vam ne smeta drugi, treći, peti red). Čanj je kao nekadašnje sindikalno i letovalište za školske ekskurzije još uvek destinacija za one sa plićim džepom, pa izdvajanje dodatnog novca za izanjmljivanje hlada s dve ležaljke za većinu predstavlja (pre)skupu investiciju.

Slobodni Miločer i Sveti Stefan

Paradoks je da je trenutno u Miločeru i na Svetom Stefanu pristup plaži potpuno slobodan, a samim tim i besplatan, nema suncobrana i ležaljki koje se naplaćuju, a svoj možete zabosti gde god želite. Hotelski kompleksi ne rade zbog spora države sa privatnim investitorom oko toga što je vlada prvog postmilovskog premijera Zdravka Krivokapića „oslobodila“ ove plaže za običan narod. Prošle godine je bio kratak period ponovnog zatvaranja, kada su ležaljke koštale čak i basnoslovnih 200 evra, ali je od početka ove sezone sve opet slobodno.

Lokalci i turisti su podeljenog mišljenja. Jedni smatraju da je to dobar primer da plaže nisu na prodaju i da onaj ko zakupi sve na samoj obali nema pravo da, uslovno rečeno, naplaćuje i ulazak u more, odnosno da mora ostaviti deo slobodnog prostora. Oni dubljeg džepa upozoravaju da je takva mera dovela do takozvanog paradajz turizma i na najluksuznijim letovalištima.

Slobodna za sve: Plaža Sveti Stefan (Foto: Vladimir Živanović)

Ne može svuda elitni turizam

Dok država s jedne strane isteruje pravdu preko najpoznatijeg dela obale, na onim „običnim“ plažama od Ulicinja do Bečića suncobrani i ležaljke koštaju kao na najeltinijim mediteranskim destinacijama. Država pokušava da elitni turizam svede na Porto Montenegro i još par destinacija, ali to očigledno ide sproije od očekivanog jer mentalitet zakupaca „jeftinih“ plaža još uvek ne shvata kada je skuplja dara nego mera.

Sve postđukanovićeve vlade svesne su da Milo pred kraj 2020. nije pao samo zbog Amfilohijevih litija, u šta većina Crnogoraca i Srba i dalje duboko veruje, već zbog toga što je u korona godini zaključavanjem granica naneo nepopravljivu finansijsku štetu. Albansko primorje zbog te godine i danas uzima deo „crnogorskog profita“.

Nove crnogroske vlasti jasno su stavile do znanja da su turisti iz Srbije i regiona ipak poželjni na njihovom primorju, što pokazuju čak i kroz pomenute banalne mere otvaranja elitnih plaža. To pokazuju i na mnoge druge načine, od toga da je carinicima nametnuta kao radna obaveza brzina i ljubaznost, do toga da vas više u sezoni neće kao nekada na svakom delu pravog puta čekati u zasedi saobraćajna policija koja će kažnjavati prekoračenja brzine manja od 10 kilometara na čas.

Kraljičina plaža kod Čanja nosi naziv po kraljici Mariji kojoj se više dopala od one koja je samo za nju napravljena u Miločeru (Foto: Vladimir Živanović)

Princeza Ksenija bolja od Miloša Velikog

Novi auto-put „Princeza Ksenija“ od Kolašina do Podgorice (u izgradnji je i deonica do Bijelog Polja) ubrzao je putovanje od granice do mora za najmanje sat i po. Osim toga nema sumnje da je od otvaranja i spasao mnoge živote premošćavajući jednu od najtežih deonica, kanjon Morače. Za one koji još uvek nisu prošli Ksenijom, treba istaći da sa svojih šest traka u većem delu podseća na grčki „Egnacija Odos“ (autoput od turske granice do jonske obale), a za razliku od „Miloša Velikog“ tuneli su tako urađeni da se kroz njih (legalno) vozi istom brzinom kao na otvorenom delu.

Međutim, za to vreme ni treća postmilovska vlada ne rešava saobraćajni kolaps na potezu Petrovac – Bar koji se iz godine u godinu povećava, a traje još od 2005. godine kada je probijen tunel Sozina za automobile. Investicija u novu petlju i novu magistralu moraće da sačeka neka druga, bogatija vremena, pošto je staru na potezu od Sutomora do Bara nemoguće proširiti zbog divlje gradnje i teškog terena. Zato će radost turiste koji nikad brže stigne iz Podgorice, preko Virpazara, do Sutomora sačekati kolapas u kojem čak sat-dva može prelaziti tek nekoliko kilometara.

Dobra vest je da se deonica od Budve do Tivta proširuje, na šta ukazuju i bilbordi u kojima se vozači mole za strpljenje zbog radova. Ipak, ostaje tek da se vidi koliko će završetak tih radova smanjiti kolaps u okolini Budve koja je u poslednjoj deceniji teška žrtva prekomerne gradnje (neki je sad nazivaju crnogorskim Zlatiborom).

Cene kao u Beogradu, usluga i dalje rak rana na primorju

Za razliku od zakupaca plaža, većina ostalih ugostitelja i trgovaca postala je svesna da su turisti iz manje platežnih zemalja ipak najbrojniji gosti. U skladu sa tim je većina cena po kafićima i restoranima nalik onima u Beogradu. Cene u supermarketima i prodavnicama su uglavnom jeftinije nego u Srbiji. Gorivo je u Crnoj Gori za skoro pola evra jeftinije nego u Srbiji, a putevi su kvalitetni i bolje održavani nego prethodnih decenija.

Najveći problem Crne Gore i dalje ostaje usluga. I dalje je malo onih vlasnika objekata koji shvataju da je konobar ustvari njihov izaslanik u očima gosta. Retki su primeri poput Ponte u Čanju, Pulene u Baru ili Lazareta u Petrovcu gde konobari uvek stavljaju mušteriju na prvo mesto, bez pogovora. U većini restorana i dalje morate više puta da zamolite da uz obrok donesu karafindl (set koji sarži so, biber, ulje, sirće), a većina toaleta je i dalje neuredna i neprijatnog mirisa. Negde ćete i na običan doručak čekati po sat i po bez ikakvog objašnjenja, a na benzinskoj pumpi možete doživeti i da vas prodavac opsuje jer ste stali kraj aparata za točenje koji ne radi (mada to nigde ne piše).

Sada više nemamo dve, nego tri Crne Gore

Za razliku od kursa prema turistima, nove vlasti nisu menjale prozapadnu politiku. Padom Mila Đukanovića Crna Gora više nije nepovratno podeljena na dve već na tri strane. Sve postmilovske vlade tako su rastrzane u zadovoljavanju:

  • procrnogorskih nacionalista koji su se čak i sami smejali, ali odobravali Đukanovićevo stvaranje Crnogorske pravoslavne crkve, odricanje od Njegoša, uvođenje slova „šć“ u čitanke;
  • prosrpskih struja u vidu Andrije Mandića koji rado koriste usluge letenja avionom Vlade Srbije iako su crnogorski državni službenici, a otvoreno vode politiku Aleksandra Vučića i maštaju o nekoj novoj zajedničkoj državi sa Srbijom;
  • … i one treće tihe struje, građanske Crne Gore, koja zagovara evropske integracije, ali istovremeno želi što bolje moguće odnose sa Srbijom i okolinom.

„A zašto ovi kao Ajkula ne pristanu tamo, nego idu na mene ovde u plićak“, pita Dejo mamu aludirajući na to što brod Ajkula koristi uređeno pristanište u Čanju, za razliku od većine drugih. „Ne znam sine, samo ti pazi“, odgovara mama, pitajući se i sama šta je teško ostalima da potroše par sekundi više za pristanak tako što će baciti kanap na vez i parkirati se tamo gde ne remete ni jednog kupača.

Jedan od odgovora leži i u jednom od „divljih“ prevoznika koji pristajanjem u plićak, umesto na uređeni dok, pokušava da privuče turiste da s njim krstare do Kraljične plaže. Pravila se u Crnoj Gori očigledno i dalje selektivno poštuju. Navika je jedna muka, a odvika sto i jedna.

Vlada Živanović/Kompas