Sreli smo se na Sretenje

Kada razmišljamo o uspehu, znamo da je potrebna žrtva i odricanje da bi se isti postigao. U slučaju koji je zadesio našu zemlju, žrtve su očigledne, životi su ugašeni, porodice u crno zavijene. Odrekli su se svega oni koji su tek počeli da shvataju problematiku života, a probudili su se oni koji su se odrekli života i sebe postavili u uloge žrtava.

Uloge su zamenjene, ulozi su podignuti. I gde smo nakon tri i nešto meseca? U Kragujevcu. Na dan državnosti republike Srbije. Naše zemlje. Ne zemlje nekog tamo ko je svojata, već svakog pojedinca, svakog zaboravljenog uvenulog straca bez poroda, svakog deteta bez krova nad glavom, svake majke, svačijeg sina, svih familija, i plemena, svih imena i prezimena, ma kako zvučala ako je smatraju svojom.

Naša je i u Kragujevcu su u subotu u njeno ime se skupili svi koji je vole. Takvu, ranjenu, iskasapljenu, istrošenu ali lepu, i posebnu…Jer ne kažemo mi da jeste, ljudi isto svedoče.

Počelo jednom pozivnicom

Sve je počelo kad je jedna baklja stigla kao pozivnica, i kad su ovi mladi ljudi koji su se odrekli svega nakon podnetih žrtava, odlučili da ožive predačke gene marširajući po našoj divnoj zemlji, osvajajući njene velikolepne predele svojim malim hrabrim koracima, i osvajajući plemenita srca divnih ljudi koji vole i ljube njihove stope. I kvase naše obraze, svakog dana, više puta…

Uputili su se marširajući ka prestonici danima, iz Niša, iz Novog Pazara, iz Beograda. I sad su se svi sreli. Na ulicama grada koji je odisao takvom lepotom da je svaki opis mali, i da su sve slike lepe, ali nedovoljne da opišu stanja tih ljudi koji su hrlili po ulicama u nepreglednim kolonama, slaveći što su ponovo živi, što su budni, i što posle žrtve znaju da treba da dođe na red i uspeh.

Suze pročišćenja

Reka ljudi koja se neprestalno kretala iz svih pravaca nosila je sa sobom smeh, radost, ljubav, i u očima sjaj. I svako se zaplakao u nekom trenu, možda i više puta. Te su suze koje liju mesecima božiji dar, to su suze pročišćenja, to su suze prosvetljenja, to su suze buđenja.

Kragujevčani su  kao najbolji domaćini srca Šumadije, kao domaćini velelepne prestonice goste dočekali uz hranu, uz otvorene domove i otvorena srca. Bukvalno su objasnili kako svako treba da se oseti kada dođe kod nekog u goste, i kako domaćin treba da se ponaša.

Ništa više neće biti isto

Šta posle Sretenja i susretanja videćemo, ali sa sigurnošću tvrdim ništa više neće biti isto, jer ovi ljudi znaju da zaslužuju da žive upravo u okruženju koje stvaraju u svojoj blizini. Znaju da ljudski život vredi, i da ne može biti zaboravljeno, i proklet bio onaj ko pomisli da može!

Hvala mladosti na snazi i radosti.

Slavica Obućina

autorka je filolog

Pročitajte i: