Srbija izručuje ljude u mučilišta
Andrej Gnjot, beloruski novinar, reditelj i opozicioni aktivista, sedi u kućnom pritvoru i čeka da li će ga Srbija isporučiti u Belorusiju. Ponovo se otvara pitanje – koga je sve Srbija spremna da isporuči i zašto se to dešava
Zatvorenici koji su navodno zverski, do smrti mučili jednog starca sada če pred sud, pod optužbom za teško ubistvo u saizvršilaštvu. Hoće li i radnici zatvora koji su, po svemu sudeći, na sve žmureli, isto odgovarati? (Foto: Ichigo121212, Pixabay)
Ustav Srbije kaže – stranac može da bude proteran samo u zemlju gde mu ne preti progon, a osoba koja osnovano strahuje od progona ima pravo na utočište u Srbiji. Konvencija o statusu izbeglica takođe zabranjuje zemlji da deportuje osobu u državu gde bi njen život ili sloboda bili ugroženi, bilo zbog rase ili vere, bilo zbog pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkom mišljenju.
Kada je Srbija pogrešila
Dva su slučaja u kojima je Komitet protiv torture UN proglasio Srbiju odgovornom za kršenje Konvencije protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.
Jedan slučaj je ekstradicija kurdskog političkog aktiviste Dževdeta Ajaza Turskoj u 2007.
Drugi je izručenje državljanina Bahreina 2022. Tada je i Evropski sud za ljudska prava tražio od nadležnih u Srbiji da se uzdrže od izručenja dok se ne završi postupak traženja azila, koje je to lice bilo podnelo.
Ukoliko Andrej Gnjot bude izručen Belorusiji, biće to makar treći put da država, na ovaj način, krši svoj Ustav.
Zašto se to događa
Kao problematične momente, Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava navodi za „Vreme“ da, pre svega, postupak ekstradicije ne bi smeo da bude završen pre pravosnažnog okončanja postupka azila. Međutim, to se nekada ne dešava. Problem je i što sam postupak traženja azila može da traje veoma dugo – nekad i preko godinu dana. Uz to, ukoliko zahtev bude odbijen, o žalbi se isto odlučuje mesecima.
Konačno, ako tužba dođe do Ustavnog suda, može da se radi i o nekoliko godina čekanja.
S druge strane, ekstradicioni postupak se odvija dosta brže. Stoga bi, ističe Ilić, postupak u slučajevima poput pomenutih trebalo da se vodi hitno, ali ne na uštrb pravičnosti.
On ocenjuje da domaći sudovi često nekritički prihvataju diplomatske garancije zemlje koja izručenje traži. Uz to, sudije u Srbiji nisu dovoljno senzibilisane po pitanjima ljudskih prava. Pita se i, kada je i ovoj oblasti reč, „koliko sve sudije koje rade u postupcima ekstradicije poznaju međunarodne standarde“, i druga važna pravila. I na kraju: ministar pravde, nakon suda, donosi konačnu odluku, pa na psihološkom planu to sudije oslobađa tereta odgovornosti. A ne bi smelo.
J. J. / Vreme