Sport i politika: Kako su košarkaši 2002. bojkotovali Zorana Đinđića i da li isto treba da urade sa Aleksandrom Vučićem?

Mandić je tako na mrežama postao još jedna antirežimska zvezda, bez ulaska u razloge hladnog rata sa Šapićem, sa kojim je izgubio odnose još kada ga je trener Živko Gocić odstranio iz tima VK Novi Beograd, kluba koji je inače gradonačelnikov nezvanični projekat finansiran (uglavnom) javnim parama.

Euforija je brzo splasla kad su medije preplavile slike u kojima se predsednik Srbije Aleksandar Vučić rukuje s košarkašima, Novakom Đokovićem i ostalim osvajačima medalja sa Olimpijskih igara u Parizu.

Đinđić prvi i jedini koji je doživeo bojkot

U javnosti je još iz vremena Slobodana Miloševića vladala dilema da li sportisti treba da ignorišu diktatora ili su dužni da mu se odazovu na svuda u svetu uobičajene prijeme predsednika ili premijera koji se upriličuju za osvajače medalja.

Jedini put kada su sportisti bojkotovali nekog političara odigrao se 2002. godine kada se košarkaši posle osvojenog zlata u Indijanapolisu i pobede nad SAD u finalu nisu pojavili na prijemu tadašnjeg premijera Srbije Zorana Đinđića.

I do danas je ostalo nejasno kako je zapravo došlo do tog bojkota, iako nije bilo sporno da je u pitanju dezorganizacija i amaterizam Košarkaškog saveza već ustvari (skrivena) namera. Prethodnih godina je bilo jasno da su košarkaški krugovi više nego bliski Socijalističkoj partiji Srbije i Slobodanu Miloševiću, a jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije Aleksandar Đorđević je devedestih držao beogradsku diskoteku „XL“ u Sarajevskoj ulici zajedno sa Markom Miloševićem.

Zoran Đinđić je za taj prijem, na koji na kraju ni sam nije došao, rekao da „nije bio čvrsto zakazan“. Na pitanje zašto se košarkaši nisu pojavili, odgovorio je: „To morate njih da pitate“.

Na prijemu u Klubu saveznih poslanika u Tolstojevoj ulici bilo je planirano da Đinđić podeli plakete jugoslovenskim košarkašima koji su postali prvaci sveta. Košarkaši su se prethodno sastali s predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom.

Kari Pešić ukazao poštovanje Đinđiću

Na prijemu kod Đinđića pojavili su se samo selektor Svetislav Pešić, direktor reprezentacije Žarko Varajić i treneri Stevan Karadžić i Aca Petrović. Pored njih, prijemu su prisustvovali i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije Želimir Cerović i generalni sekretar Predrag Bogosavljev.

U ime odsutnog premijera Đinđića, plaketu je selektoru Pešiću uručio tadašnji ministar prosvete i sporta Gaša Knežević, dok su pripremljene plakete za košarkaše ostale neuručene. Ostalo je nejasno da li Đinđić stvarno zbog obaveza nije mogao da prisustvuje ili ih je izmislio jer nije želeo da prima krnju delegaciju.

“Želeo bih da prenesete pozdrave Zoranu (Đinđiću) od rukovodstva, trenera i igrača. Svi znamo da je on u poslednje vreme mnogo radi za košarku i da je predsednik Organizacionog odbora Evropskog košarkaškog prvenstva, koje se 2005. godine održava u Beogradu. Vrlo drago bi mi bilo da ga večeras vidim”, rekao je tom prilikom Kari Pešić.

Predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije Želimir Cerović naveo je tada da su igrači „umorni“ i da „mnogi od njih sutra ujutru odlaze iz Beograda“. Nakon toga Gaša Knežević je rekao da se čuo sa premijerom, koji mu je preneo „da će se on možda i pojaviti“. Jedan visoki funkcioner Vlade Srbije, koji je želeo da ostane anoniman, rekao je agenciji Beta da će se „u narednom periodu videti da li je sve ovo politika“.

Mediji pokušali da ublaže bojkot

Mediji su pokušali da ublaže sliku nepoštovanja prema Đinđiću anegdotom da su navodno košarkaši posle pobede na Evropskom prvenstvu 1997. odbili da ih primi delegacija predvođena prvim čovekom Politike Hadži Draganom Antićem, te su đuture došli u restoran i seli sa tadašnjim gradonačelnikom Beograda, mada ta priča nikada nije potvrđena.

Tadašnji selektor Svetislav Pešić je kasnije tvrdio da nije bila u pitanju politika nego samo slaba organizacija, ali da je zato on hteo da ode i kod Koštunice i Đinđića kao zvaničnih predstavnika države.

Kasnije se sličan bojkot nikada nije ponovio i Boris Tadić i Tomislav Nikolić, kao ni premijeri Srbije, nisu doživeli da ih neki sportisti eskiviraju. Bilo je pojedinačnih slučajeva da poneki sportista ne bude zajedno sa ekipom na prijemu, ali se to mahom pravdalo obavezama prema porodici, klubu…

Sportisti oduvek zavisili od volje vladara

Dolazak ili ne sportista na kanabe političara ostaće u Srbiji sigurno tema i u narednom periodu. Dok jedni smatraju da je uobičajeno i normalno da ih posle uspeha prime predsednik i premijer i čestitaju im, te se tako očešu o parče njihove slave, drugi smatraju da je u diktaturama neophodno pokazati otpor na svaki mogući način, a da sportisti kao javne ličnosti imaju dodatnu obavezu prema društvu.

U Srbiji je od devedestih na snazi pravilo oportunizma i smatra se da se razdvojenost sporta od politike ogleda u tome da sportisti idu nekritički na kanabe vlastima.

S druge strane, odnos države prema sportistima nikada nije bio unificiran. Naročito olimpijci i takmičari u takozvanim „manjim“ sportovima oduvek su zavisili od dobre volje vladara, da li će im udeliti neku milostinju, stan ili 200.000 evra državnih para. Iz njihovog ugla posao im je vazda bio povezan s državnom službom, te je dodvoravanje „političkom gazdi“ oduvek bilo neophodno da bi se iole matereijalno naplatio težak rad.

Neki su poput Milorada Čavića, u eri Vojsilava Koštunice, ostajali bez teškom mukom osvojenih medalja samo zato što su sledili političku agendu. Većina je, poput njega, to čak radila bez jasnih garancija u materijalnoj potpori, oslanjajući se isključivo na (ne)milost vođe. Nije Čavić jedini plivač koji je, kolikvijalno rečeno, ispaljen od političara, pa se kasnije uzdao u podršku društva da istera dobijanje materijalnog dobra koje mu obećavano zarad toga što je izigravao poslušnog vojnika države.

Koja je cena poniznosti?

Cena je u međuvremenu porasla, jer ni sportisti se više ne lože (izvinite na još jednom žargonskom, ali u ovom slučaju prikladnom izrazu) na šargarepu koja im se stalno izmiče. Zato je 200.000 evra izgleda prava cena podrške bez (pod)pitanja. Onima kojima taj novac ne treba daće ga u humanitarne svrhe, poput Novaka Đokovića, ali će svi do jednog gledati sa (straho)poštovanjem prema vladaocu – kao da im taj novac vadi iz svog, a ne državnog (našeg) džepa. Bilo bi lepo da se neko seti da makar deo te nagrade, pet ili deset hiljada donira na primer za klima uređaje u porodilištima.

Oprema i današnji izgled Doma za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici u Beogradu delo su nekadašnjeg fudbalera Real Madrida Predraga Mijatovića. On je nažalost sve donacije davao anonimno, ne želeći da se devedesetih sazna da je spreman da deli pare „šakom i kapom“, jer je to bilo vreme kada bi ga i Marko i Janko vukli za rukav da im udeli neki dinar. Kasnije je dozvolio da se to objavi, kada su ga ubedili da bi time trebalo da pošalje poruku i drugima da urade slične stvari.

Današnji sportisti verovatno većinski veruju da je i za narod zlatno doba, kao što je za njih u materijalnom smislu. Neki bi možda i dali koju kintu za porodilišta, ali se plaše da bi ih onda tabloidi raščerečili da kvare sliku idile i da nisu dovoljno zahvalni predsedniku za 200.000, koje su pošteno stekli svojim radom.

Ako sam sportista – nemam mišljenje

Za slobodno izražavanje stava na Balkanu je uvek bila potrebna hrabrost. Košarkaši su 2002. godine imali hrabrost da pošalju poruku Zoranu Đinđiću. Možda je ta poruka bila (potpuno) pogrešna, ali je svakako bila poslata. Od tada do danas malobrojni su primeri sportista poput vaterpoliste Andrije Prlainovića koji se nisu plašili da jasno i glasno iskažu stav. Verovatno će ih vremenom biti još manje.

Sportista danas ne sme javno da ima stav ni o kopanju litijuma, ni o protestima Srbija protiv nasilja (jer ako ima, Nebojša Čović će ga naterati da obriše to mišljenje s društvenih mreža i da se izvini javnosti što ga je uopšte izneo), ni o stanju u porodilištima, ni o rušenju u Savamali, ni o pokradenim izborima, pa čak ni o stanju blata srpskog sporta kojim ponovo vladaju bivši i (nadam se) budući osuđenici. To je ta razdvojenost sporta od politike koja izgleda važi samo za jednu, u ovom slučaju poniznu stranu. Sportista sam, dakle ne mislim, barem ne javno.

Zoran Đinđić svakako jeste zamerio košarkašima nepoštovanje, ali im se nije osvetio. A da li možete da zamislite da bi bez reperkusija prošao onaj ko eventualno ne bi pružio ruku Vučiću ili se ne bi pojavio na zakazanom prijemu? Mislite o tome…

V. Živanović / Kompas

Pročitajte i: