„Dok smo mi sahranjivali našu decu, Blažići su obezbeđivali svoju imovinu“

Suđenje Urošu Blažiću, masovnom ubici koji je 4. maja 2023. godine usmrtio devetoro mladih iz Malog Orašja i Dubone, a njih 12 teško ranio, nastavljeno je 26. i 27. septembra. Sve žrtve su bile starosti 17-25 godina, i svi su preminuli iste noći osim Petra Mitrovića koji je živeo još 50 dana.

Ekstremno teške povrede zadobilo je sedmoro mladih između 17 i 22 godine, čije lečenje i rehabilitacija i dalje traje i većina njih će nažalost, ostati doživotni invalidi.

Suđenje je održano u Specijalnom sudu u Beogradu, a svoje iskaze su dali svedoci i povređeni.

Više javno tužilaštvo u Smederevu tereti Uroša Blažića za teško ubistvo, a njegovog oca Radišu za nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i eksplozivnih materija jer je u njihovoj kući, nakon maskra pronađena velika količina vatrenog oružja, municije i eksplozivnih materija.

Tužilaštvo je za njih dvojicu predložilo kazne od po 20 godina zatvora. Zakon propisuje da Uroš Blažić ne može biti osuđen na doživotnu kaznu zatvora, jer je u trenutku kada je počinio zločin imao nepunu 21 godinu. Zbog toga je maksimalna kazna na koju može biti osuđen – 20 godina.

Blažić priznao krivicu, njegovi drugovi kažu – promenio se zbog steroida

Na prvom ročištu u avgustu 2023. godine, Uroš Blažić je priznao krivicu i u svojoj odbrani je ispričao da je ilegalno nabavljao oružje, a da njegov otac, koji je inače oficir u penziji, nije znao da je nabavljao oružje. Takođe je rekao i da ga otac nije učio kako se puca.

Prvog dana suđenja, svedoci su bili drugovi Uroša Blažića, koji su tvdili da je Uroš bio dobar dečko i da nije bio problematičan sve dok nije počeo da koristi steroide od kojih je „poludeo“, jer normalan čovek nikada tako nešto ne bi uradio. I Uroš je u nekom trenutku izjavio kako su mu steroidi „pomutili mozak“!

Ova konstatacija je odmah odbačena, jer je sudsko medicinskim veštačenjem utvrđeno da je u vreme izvršenja zločina, Uroš Blažić bio uračunljiv a da u krvi nisu nađene psihoaktivne supstance, kao i da je nivo testosterona bio u granicama normale.

Članovi porodice Blažić se nisu pojavili u sudu 26. septembra, zbog čega je tužilac tražio da se novčano kazne.

Za vreme svedočenja svojih prijatelja, Uroš Blažić se provokativno i bezobrazno smejao, povređujući još više očajne porodice ubijenih i ranjenih.

Šta su rekli svedoci

Suđenje je počelo svedočenjem oštećenog Nemanje Ilića, koji prošli put nije mogao da dođe zbog bolova, a sada je sanitetom iz Smedereva dovežen do suda. Iako i dalje ima bolove i nosi optopedsko pomagalo, Nemanja je na štakama stao za sudsku govornicu i po ko zna koji put ispričao strahote koje je doživeo te kobne noći 4. maja 2023. godine. Od tada i danas, njegov život je vezan za bolesničku sobu i ortopedska pomagala.

Nemanja više od godinu dana nosi tzv. Ilizarov aparat. To je specijalno ortopedsko pomagalo, koje u ovom slučaju služi za ekstenziju kosti, kako leva noga ne bi ostala kraća od desne. Inače je visok 187 cm, bio je sportista. Nošenje aparata zahteva poseban dušek sa udubljenjem u odnosu na oblik pošto još uvek ne može da sedne, nego može samo da leži i pomalo stoji i hoda. I dalje ima jake bolove, jer je povreda njegove leve nadkolenice enormno teška i komplikovana.

Metak je pogodio butnu kost pod takvim uglom da je bukvalno smrskao u komadiće koji su se razleteli. Pre ranjavanja, Nemanja je radio u pekari i od tada prima 65 odsto plate. U međuvremenu je njegova majka ostala bez posla, a otac je dobio infarkt, tako da se porodica nalazi u veoma teškoj finansijskoj situaciji i potrebna im je pomoć. Ono što su dobili od države i humanitarnih akcija je u međuvremenu potrošeno za Nemanjino lečenje i životne troškove.

Svedočila je i Jelena Pantić koja živi preko puta škole u Duboni gde je Uroš Blažić pucao na svoje vršnjake te večeri. Ona je bila sa decom na terasi, a kada je Uroš Blažić nišanio i njih, brzo je pobegla u kuću, zaključala se, a decu smestila ispod stola. Zatim je pozvala policiju a pucnji su su se i dalje čuli.

Potresna svedočenja roditelja

Na prethodnim ročištima svedočili su oštećeni: roditelji stradalih u masovnom ubistvu, i ranjeni 4. maja 2023.

U vrlo potresnim svedočenjima, roditelji su se obraćali i optuženima sa pitanjima zašto je Uroš Blažić ubio njihovu decu, ali i sa pretećim porukama šta ga čeka kada izađe iz zatvora.

Vreme ne leči rane, niti ublažava bol. Naprotiv, svakim danom je sve teže. Porodice ubijenih se i dalje pitaju zašto su njihova deca ubijena.

Posle suđenja, Saša Panić, otac ubijene Kristine i Milana Panića, je gostovao na jednoj televiziji gde je ponovio ono što je rekao na suđenju i što inače govori.

Na početku emisije izgovorio je samo:
„Želim da znam zašto su mi ubili ćerku i sina“.
„Boli me što nemam sina i ćerku“

„Danas smo videli još jedno bezobrazno ponašanje porodice Blažić, koja se drznula da se ne odazove na poziv suda, i ovom prilikom bih hteo da apelujem na sud i državu da se porodica Blažić maksimalno kazni novčanom kaznom i da se privedu svi ukućani da daju izjave. Zašto bi oni bili zaštićeni od stresa, zašto oni ne bi pili lekove kao što pijemo mi pred svako ročište. Videli ste da deca koja su u masakru unakažena, došla sa štakama, sa pomagalima, stajali pred sudijom u sudnici, jedva su stajali, a Blažići nisu hteli da se pojave.

U ime svih roditelja, hteo bih da prenesem poruku sudu i državi da očekujemo i da insistiramo da se porodica Blažić maksimalno kazni novčano i da budu privedeni na sud, da odgovaraju na pitanja koja budu postavljena.“

Panić je rekao i da su porodice ubijenih stalno u kontaktu, i da bar na taj način pokušavaju da ublaže bol, jer oni najbolje razumeju jedni druge.

„Ovakvu tugu i bol ne može niko da razume ko nije doživeo. Izgubili smo decu, nismo izgubili kućnog ljubimca. Mi smo besni, mi smo ogorčeni, a 20 godina kazne za mene nije ništa. Za njih je smrtna kazna ili doživotna robija. Za mene druga kazna ne postoji za njih. Kazna za moja dva deteta, da ne pričamo o ovoj deci što je izmasakrirao, što ih je unakazio. Posle masakra, policija je obezbeđivala majku, brata i dedu, njihovu kuću.

Dok smo mi sahranjivali našu decu, oni su obezbeđivali svoju imovinu. Iznosili su traktore, isterivali mašine iz dvorišta. Da su bar taj novac podelili preživeloj deci koju su izmasakrirali da mogu da se leče i idu na rehabilitaciju i da imaju od čega da žive. Ne, oni misle samo na sebe i svoju imovinu.“

Šta je rekla porodica Uroša Blažića

Nastavljeno je suđenje Urošu Blažiću i 27. septembra 2024. godine u Specijalnom sudu u Beogradu. Pošto je porodica Blažić dobila opomenu da će biti kažnjeni zbog neodazivanja sudu, konačno su se pojavili. Došli su ranije, pre svih, a njihov dolazak je organizovan tako da se ne sretnu sa porodicama žrtava. Oko njih su bile jake snage obezbeđenja.

Najpre je za govornicu stala majka Uroša Blažića Biljana, koja je ušla doterana, uzdignute glave i sa osmehom na licu, valjda da bi izbegla kaznu zbog toga što se predhodnog dana nisu pojavili na sudu. Ona je, posle godinu i po dana izjavila saučešće porodicama i saopštila da ne želi da svedoči.

Iste izjave su dali i sin Marko, snaha Željana i Radišin otac Najdan.Tako da su ispoštovali zakonsku proceduru da se pojave na sudu, ali i iskoristili zakonsku mogućnost da ne svedoče.

Biljaninu izjavu saučešća niko nije doživeo kao iskrenu, uključujući i tužioca Ivana Konatara.

Tokom boravka u sudnici Biljana je gledala u supruga Radišu, a Uroša nije pogledala ni jednom. Nakon toga je Uroš počeo da plače i sav se tresao od plača. Takođe, Uroša nije pogledao ni brat Marko koji je nakon izlaska iz sudnice bahato i pobedonosno podigao palac naviše kao potvrdu da je sve prošlo u najboljem redu.
I taj gest je užasno povredio i razljutio porodice stradalih i ranjenih.

Na ročištu je svedočila i bivša devojka Uroša Blažića Anastasija Đorđević, koja je govorila o njihovoj „burnoj“ vezi i između ostalog da je Uroš ispod jastuka držao pištolj.

„U kući i dvorištu Blažića se često pucalo (…) pucali su svi“

Veoma značajno je svedočenje Stefana Markovića koji je inače policijski službenik.On je izjavio da Blažiće poznaje celoga života jer žive blizu, ali da se nikada nisu družili. On je objasnio da se u kući ili dvorištu Blažića vrlo često pucalo i da zna da su imali mnogo oružja, što Radiša nije ni krio. Pucalo se za Novu godinu, Božić, slave, svadbe…Pucali su svi: i Radiša i Marko i Uroš čak i kao maloletni dečaci od desetak godina.

Objasnio je da su se meštani plašili tih pucnjava i da su svi maksimalno izbegavali ovu problematičnu porodicu.

Stefan Marković je objasnio da je 4.maja 2023. godine sa Urošem Blažićem bio i mladić koga je opisao kao nabildovanog, nižeg rasta rekao je da je nosio kačket i vozio sivi mercedes. Taj momak nije svedočio zbog bolesti. 

Potom je krenulo saslušanje svedoka, kolega optuženog Radiše Blažića, koji su donekle dali odgovor na pitanje odakle Blažićima u kući tolika količina oružja koja je zaplenjena nakon masakra.

Svedok Svetozar Miletić, vojno lice i kolega oca optuženog ubice, izjavio je da poznaje Radišu Blažića od 1997. godine, kada su zajedno služili u Rumi. Tom prilikom govorio je o bombama koje su nestale iz vojnog objekta kao i drugog oružja i da je tada vođen disciplinski postupak protiv Radiše Blažića. Vojnici su govorili da švercuje oružje.

I vojnik Predrag Puhać je govorio o Radiši Blažiću, koji se hvalio da može da uzme koliko god oružja želi, kao i da je čuo od vojnika da se bavio švercom oružja.
 
O Radiši Blažiću niko koga je poznavao ili radio sa njim nije mogao da kaže nijednu lepu reč.

Iz svih svedočenja koja su održana predhodnih dana, samo se potvrđuje da je ovo zločin koji je mogao biti sprečen da su institucije radile svoj posao i da je Uroš Blažić bio kažnjen i odgovarao za sve predhodne prekršaje i zločine koje je činio. Da je bio kažnjen za ubijanje životinja, maltretiranje komšija, nasilničku vožnju, napad na policajca…shvatio bi da se zločini kažnjavaju i da ne može tek tako da mu se mozak „pomuti“ i da ide naoružan do zuba i ubija sve redom koga sretne.

Otac koji mu je sve to omogućio i koji je zataškavao sve te slučajeve, je podjednako kriv. Kako je uspeo da prenese čitav arsenal naoružanja u svoju kuću i  vikendicu. Kako iz vojske niko nije reagovao, šta su tri vojna kamiona iznela iz dvorišta Blažića jutro nakon masakra… Na mnoga pitanja nesrećni roditelji još nisu dobili odgovore.

Sve porodice iz Malog Orašja i Dubone smatraju da obojica Blažića, i sin i otac, zaslužuju doživotnu robiju.

Porodice su očajne, ogorčene i pod užasnim stresom za svako ročište.
Ranjeni zaslužuju da se društvo obaveže da će ih doživotno obezbediti, da će im omogućiti najbolje moguće lečenje i rehabilitaciju kao i stalne mesečne prihode. 
Svi su pretrpeli stravične fizičke povrede, kao i psihičke traume koje će ih pratiti do kraja života.

Na sledećem ročištu u oktobru, trebalo bi da svedoči Andrijana Mitrović, devojka koja je pretrpela užasne povrede i koja se i dalje leči, a živi sa majkom koja nije zaposlena, praktično bez prihoda.

Pročitajte i: