Sestra i brat iz Dubone koji su stradali kobne noći: Priča o Milanu Paniću

Kristina Panić 9. 9. 2004. – 4.5. 2023.

Milan Panić 15. 2. 2001.- 4.5. 2023.

Milan i Kristina su naša deca, naš život, naš ceo svet.

Naš život je zaista bio srećan, ispunjen pažnjom i ljubavlju. Praznike smo provodili uz šale i smeh, a kuća je bila ispunjenja veseljem i radostima.

Bili smo jako vezani kao porodica. Čuli smo se telefonom po nekoliko puta dnevno. Uvek sam bila u toku gde su i šta rade. Ja sam slušala muziku koju oni vole, pratila sportove i utakmice koje su oni voleli i uvek sam se trudila da idem u korak sa njima.

Nikada se nismo razdvajali, osim kada je Milan bio devet meseci na obuci u Sremskoj Kamenici. Čuli smo se svakodnevno i teško smo podneli taj period razdvojenosti. Jedva smo čekali da dođe, da nam se vrati.

I sad očekujem svaki dan da mi dođu. Ali ne dolaze.

Ubio je divnu, najbolju decu.

Nama je ubio oboje. Dva deteta.

I našu Kristinu i našeg Milana.

Ne zato što su naša, nego su zaista bila deca bez mane. Mnogo smo se voleli i bili smo najsrećnija porodica na svetu.

 Ja sam negovala tu decu 22 godine. A imali smo toliko planova za budućnost. Sada nemamo ništa.

Sada svaki dan idemo na groblje.

Svi idemo svaki dan na groblje.

A nedeljom svi idemo u isto vreme.

Užas i pakao su nam napravili od života.

Prekratko su trajali životi naše dece.

Tek su počeli da žive

Kristinin – nepunih 19 godina. Rođendan joj je 9. septembra. Milan je 15. februara, na praznik Sretenje, napunio 22 godine. Tek su počeli da žive.

Ostala je bolna praznina i tišina koja odzvanja.

Ostala je tuga i sećanje na srećno vreme koje smo provodili zajedno.

 A sada se osećamo zaboravljeno, nepotrebno, nevažno…

Milan je bio izuzetno drag i umiljat momak. Iako smo se videli ujutru, ako se desi da se u podne sretnemo u gradu, mi smo se grlili i ljubili u sred grada kao da se nismo videli danima. Oboje su završili gimnaziju i hteli da se školuju dalje.

Bio policajac, nažalost samo godinu ipo dana. Mnogo je voleo taj posao od malena, maštao o njemu. Voleo je uniformu i sve sto je vezano za taj posao. Planirao je da nastavi dalje školovanje, da ne bude samo običan policajac. Želeo je da napreduje u poslu i bilo je mogućnosti za to jer je njegov nadređeni kolega uskoro trebalo da ide u penziju.Toliko toga nije stigao da uradi u svom kratkom životu.

Mi se bavimo poljoprivredom. Pored posla koji je radio u policiji, Milan nam je uvek pomagao u poljoprivrednim radovima. Dolazio bi pravo s posla na njivu da nam pomogne. Oboje su radili sa nama od malena, brali voće i sve što su mogli u uzrastu u kome su bili, pomagali su.

Voleo je sport, najviše fudbal. Omiljeni igrač mu je bio Mesi. Igrao je na svakom turniru koji se održavao ili u našem ili u susednom selu. Svi su ga voleli jer je bio drag umiljat i društven. Pored fudbala, svakog dana je trenirao u svojoj improvizovanoj teretani na tavanu.

Svoje telo je doveo do savršenstva!

Stalno me je ubeđivao da počnemo da vežbamo zajedno, i ja sam mu obećavala da ćemo početi od ponedeljka, a on bi me pitao: “Od kog ponedeljka misliš”?

To je bila naša šala i zabava.

Nismo počeli da vežbamo zajedno jer nas je monstrum rastavio.

Bio je tatin mezimac od malena. Možda zato što je rođen pre vremena sa svega 1700 grama i što je još tada uspeo da se izbori i preživi, uz mnogobrojne bolesti i komplikacije. Iako smo ih Saša i ja voleli podjednako nekako je Milan bio tatino dete a Kika moja mala devojčica, mamina mezimica.

Mnogo je voleo svoju sestru Kiku.Tako smo je mi zvali, a on ju je zvao i “Mališa”.

Drugovi su ga zvali Miksa.

Da li je 20 godina za ovakva ubistva dovoljna kazna?

Ceo život posvetiš deci, neguješ ih, voliš, paziš i maziš i naiđe pomahniteli ubica i u trenu ti sruši ceo svet.

Te večeri su otišli zajedno da se vide sa društvom. Pre toga su bili u mojoj sobi, igrali smo igrice i naravno, oni su me pobedili. Šalili smo se i smejali kao nikada pre toga.

Ko je mogao da nasluti da će im to biti poslednji zajednički i poslednji izlazak uopšte.

Te večeri ih je ubio mučki i krvnički, pucnjevima u leđa najveći monstrum koji se rodio i hodao ovim krajevima ikada.

Za to vreme, neki drugi roditelji su svoje dete zanemarivali i učili ga drugim vrednostima. Da se “prijatelji” stiču na društvenim mrezama, da im idoli budu rijaliti zvezde i osuđivani kriminalci , da se “poštovanje i ljubav” stiče na silu i to oružjem!? Da će tako postati popularan, slavan i poznat.

Nažalost, njega i njegovo ime svi znaju. I sve o njemu. Nekima je on postao idol i verovatno on misli da se proslavio svojim zverskim masakrom!

Oslovljavaju ga sa: “ubica iz Mladenovca”!

“Ne! Ne samo da nije iz Mladenovca, nego on uopšte ne pripada nigde. Oni su svoja prebivališta menjali kao čarape. Kako im je u kojoj situaciji odgovaralo. Da smanje porez, da izbegnu dažbine, da prevare državu, društvo ili bilo koga samo zbog svoje koristi.

Na kraju su ubicu pronašli u kokošinjcu.” Zapravo, on tamo jedino i pripada. On i jeste obična, ništavna jajara iz nekog kokošinjca sa seoske periferije. Prava jadna i bedna jajara iz kokošinjca!

Eto, to je on za mene!”- kaže ogorčena i revoltirana majka Zorica, koja je izgubila dvoje predivne dece.

I insistira da ne menjamo ime za ubicu. Da piše baš tako kako je ona rekla.

“Ponekad se pitam da li sam grešila. Da li sam ja pogrešno vaspitavala svoju decu da budu dobri, vredni, časni i pošteni? Možda bi moja deca danas bila živa.”

“Moja deca te večeri nisu bila na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme”, kaže njihov otac Saša. Moja deca su bila tamo gde i treba da budu. Sa mladima, sa svojim društvom ispred svoje škole. Oni su samo hteli da se druže i da se zabave. Nisu pili čak ni alkohol, pili su sokove. Nisu nameravali ni dugo da se zadrže jer su rano ustajali ujutru.

Njihov život je okončao jedan monstrum tog prokletog

 4. maja bez ikakvog razloga.

Neizvesnost razdire uz bol i tugu

Ovo je samo delić priče o našoj  deci. Mnogo je teško pisati i pričati o njima. Sve je teško.

Najteži je život bez njih sada, kad više ništa nema ni svrhe ni smisla.

A onda ova nepravda o kazni ubici koga su tabloidi vinuli u nebesa, o kome pišu svaki dan i kome ništa nije uskraćeno. Njegovih slika ima svuda toliko da ga verovatno cela Srbija prepoznaje i pamti mu ime.

A ko smo mi ? Ko su naša deca? Niko i ništa. Koliko ljudi zna kako izgledaju i kako se zovu?

Najlakše je reći :

Žrtve masakra iz okoline Maldenovca!

A mi smo iz sela Dubona i Malo Orašje. Ubijena deca su iz ovih sela. Ja sam rođena u Malom Orašju a udata sam u Dubonu.

Ko bi se zamarao da pamti imena tamo nekih sela?

Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!?

Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba od kojih će neki ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina i to bi bilo malo.

A oni još pominju mogućnost skraćenja jer će se on tokom boravka u zatvoru možda popraviti i postati bolji čovek!?

O čemu onda da pišem i pričam? Koja je svrha kad su naša deca već zaboravljena?

Stalno mi je u glavi tih 20 godina robije za monstruma jer je on mlađi punoletnik!?

Pa kome onda da pišem kakva su moja deca i zbog čega? Verovatno oni nisu više ni bitni. Jer takav je zakon koji svu ovu nedužnu decu tretira kao jedan slučaj i ubica odgovara kao da je počinio samo jedno teško ubistvo.”

– Nažalost, potpuno ste u pravu jer je zakon takav da čovek u nemoćnom besu mora da bude ogorčen, besan i očajan. A vi sve to preživljavate duplo više i teže.

“Da, postoji ogorčenost prema svemu i prema svima.”

Ono što smo uspeli da postignemo ovim tekstovima je to da je bar deo naroda u Srbiji shvatio da tamo nije ubijen bilo ko, nego nestvarno divna, dobra, poštena, vredna deca. Takvi su retki, ima ih jako malo.

Uspeli smo da bar poneko shvati da vi niste slučaj Mladenovac nego Dubona i Malo Orašje!

“Ma umorna sam od svega. Ne mogu više sama da isterujem pravdu. Zlo je u ljudima”

-Znam, verujem. Ali, nije ljudski ćutati.

Spasićete neku drugu decu i ljude ako se borite za pravdu. Jedino to možete da uradite sada za njih. Vaša deca bi bila ponosna na Vas. Ja se zaista divim Vašoj hrabrosti, snazi i istrajnosti u borbi. Najlakše je plakati i predati se.

A Vi se borite lavovski i to je za divljenje i poštovanje.

-Veoma je važno da kažete, da pričate kako se vi osećate. Zaboravljeno, nepotrebno, nevažno … a ne bi smelo da bude tako.

Kristina, Milan i sva druga deca ne smeju da se zaborave.

A vi, kao njihovi roditelji zaslužujete i imate pravo na svaku vrstu podrške i pomoći.

Mogla je bar kazna da bude neka uteha”.

 Ostaje nam samo da tražimo pravdu za svoju decu i porodicu. I za svu pobijenu, nedužnu decu. Da konačno stigne ta presuda, pa da nađemo kakav-takav mir. Bar za neko vreme da znamo da smo bezbedni. Ova neizvesnost i strepnja je nepodnošljiva. Uz bol i tugu koja nas razdire.

“Mi smo totalno zapostavljeni što se tiče stručne pomoći! Obećano nam je mnogo toga, a malo šta urađeno.”

Ovo nije suđenje njima, nego nama

Jedva je konačno počelo suđenje.

Nekako su uspeli da se održi to prvo, pripremno ročište, a u avgustu će, kao visoko rizično, suđenje biti nastavljeno. To su tek posebni, novi krugovi pakla za roditelje i porodice.

“Ovo nije suđenje njima, nego nama! On je u mog sina sasuo deset metaka, u moju ćerku osam, u Daču šest.

I sada njemu treba da se sudi, da se dokazuje krivica!? Monstrumu koji je prošlog 4. maja ubio devetoro mladih i ranio još dvanaest osoba u Duboni i Malom Orašju.

Ovo nije suđenje, ovo je mučenje za nas roditelje.” Kako pogledati onoga ko ti je ubio oba deteta? I ćerku i sina. Zorica i Saša Panić iz Dubone su izgubili sve što su imali. Decu koju su sa najviše ljubavi i pažnje odgajali. Kako da ostanu pribrani i da mirno sede u klupama na pola metra od ubice?

Kako da obuzdaju neodoljivu želju da pravdu uzmu u svoje ruke jer to država, za više od godinu dana, nije uradila.

 Ovaj zločin se ne bi dogodio da nije napravljeno toliko grešaka i pogrešnih procena, da su prethodni prekršaji ili zločini bili kažnjeni. Za sve to nisu označeni krivci, a mnogo ih je i niko još uvek nije ni smenjen, ni kažnjen.

Zna se da je po zakonu ubici maksimalna zaprećena kazna 20 godina. Ubica preti da će se osvetiti i nastaviti započetu krvavu misiju i kada izađe iz zatvora?!

Da li je moguće da iko veruje da će posle 20 godina izaći kao bolji čovek?!

Čak i ako odsluži celu kaznu, on će imati samo 40 godina. A sa 40 se svašta može. Ne zna se kolika će biti kazna za njegovog oca? Kada će on izaći i da li će nastaviti da se ponaša onako bahato kao pre zatvora?

Da li je moguće da u celoj toj priči majka ostane potpuno nevina i da nema elemenata da se i ona optuži. Nemoguće je da nije znala za aresnal oružja koji se krije u njihovoj kući i vikendici koju su kupili sinu. Ona sme da prijavi policiji nesrećne roditelje za uznemiravanje, čak i kada se se slučajno sretnu u gradu i kada joj ni reč ne kažu!?

Pa, gde je tu pravo i pravda?

Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!? Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba od kojih će neki ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina i to bi bilo malo.

Malo Orašje i Dubona su udaljeni od Beograda samo oko 60 km. A po važnosti, po ovom monstruoznom masovnom zločinu i odnosu države i društva, kao da su udaljeni čitavu svetlosnu godinu.

U zemlji gde se ne poštuju nikakvi zakoni, gde se krše na svakom koraku ili donose novi preko noći i po hitnom postupku, da li će se za ove nesrećne ljude naći zakon koji će osuditi ubice i krivce za ovaj masakr maksimalno mogućom kaznom?

Za ubijenu omladinu, za ubijene porodice nijedna kazna nije dovoljno velika i ne može vratiti njihovu decu.

Ali, doživotna kazna bi sprečila nove moguće zločine koje bi počinili povratnici ili neki drugi zločinci.

O svojoj deci, Kristini i Milanu, govorili su njihovi roditelji Zorica i Saša Panić, koji su nam ustupili svoje porodične fotografije.

Koristimo priliku da se zahvalimo na ukazanom poverenju.

Za nekoliko dana, na istom mestu, moći ćete da pročitate tekst o divnoj i prelepoj devojci Kristini, koja bi bila student Učiteljskog fakulteta, da se nije dogodio taj jezivi 4.maj 2023.godine.

Kopiranje i prenošenje fotografija je dozvoljeno na upit autora: slavica.plavsic@gmail.com ili portala Kompas-info.com

Pročitajte i: